DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - SREĆNA NOVA GODINA, DA LI JE TO MOGUĆE?

Ove Nove godine sreća nije samo lepa želja upakovana u šarenu mašnicu. Sreća nam je danas i ovde, sve se nešto plašim, ako ne jedini, a ono najveći razvojni resurs. U potpuno poludelom svetu, usred samoubijene Evrope, okruženi zapenušanim, krvožednim neprijateljima, mi Srbi, pre svega, moramo da budemo pametni, mudri i hrabri. A sreća, jelte, prati hrabre

 

U uslovima još neobjavljenog, ali nesumnjivo realnog trećeg svetskog rata među nama je, logično, više pesimista nego optimista, više je onih koji veruju u gore nego u bolje sutra. No, pre nego što padnemo u totalni bedak, valjalo bi da se prisetimo da je i ova upravo potrošena 2022. na svom početku izgledala kao totalna propast.

Da vam je neko, jelte, u četvrtak, 24. februara, na dan početka rata u Ukrajini - u vreme sveopšte hejterske medijsko-političke histerije, u vreme kada su sa svih strana stizali samo najcrnji scenariji za region i Srbiju - rekao da ćemo ovu godinu završiti sa najviše stranih direktnih investicija i najvećom prosečnom platom u istoriji, pa da li biste mu poverovali? Da li biste tada rekli da je moguće da ćemo izdržati skoro godinu dana a da ne uvedemo sankcije Rusiji i istovremeno održimo najvišu stopu rasta BDP-a i najniži nivo nezaposlenosti? Pa realno ne, ne biste verovali. Velika većina nas bila bi tada spremna da se kladi da je nemoguće. A kako vidimo, moguće je.

Bilo je tu ponešto i sreće, ali nju je trebalo zaslužiti mudrom i pametnom državnom politikom. I o tome vam ja, evo, pišem. O nacionalnoj mudrosti kao najvažnijoj kolektivnoj osobini u ratnim vremenima. Nazovite to i lukavstvom, nema nikakvih problema, ali za sve nas biće najbolje da gledamo samo i jedino svoj, srpski interes. Neka onih velikih, moćnih i silnih, neka njih, neka vode svoje ratove, samo bez nas, moliću lepo. Dok se oni biju, mi da radimo i gradimo, dok oni namiruju svoje imperijalne račune, mi da zarađujemo, jačamo i napredujemo koliko god je to moguće. Jer samo bogata i vojno jaka Srbija može da zaštiti svoj narod.

O Kosovu, razume se, govorim. O Srbima na severu pokrajine, koji ovog decembra nisu doživeli novi pogrom samo zahvaljujući jakoj srpskoj državi. Da nemamo vojsku kakvu danas imamo, da poslednjih deset godina nismo potrošili na najpametniji mogući način, da nam se predsednik ne zove Aleksandar Vučić, pa ovu bismo novu godinu sasvim izvesno dočekali uz snimke novih izbegličkih kolona i strašne vesti o novom etničkom čišćenju, o novom masovnom proterivanju i ubijanju Srba.

Sreća, pa nije tako. A sreću je, razumemo se, trebalo zaslužiti.