Kažu mi prespavao si rat! Damjanović: Nisam mogao da zamislim da će pakao trajati tri godine!

Te noći, 23. februara 2022. godine, zaspao sam nešto posle tri ujutro. Prevodio sam komentar za IN4S, koji je napisala, nažalost, sada pokojna Darja Dugina, o zvaničnom priznanju nezavisnosti LNR i DNR od strane Moskve i o mogućnosti eskalacije rata između Rusije i Ukrajine.

Kada sam završio s pripremom komentara za objavljivanje, dobio sam poruku od mog italijanskog prijatelja, generala Rafaela Jubinija. On je odlikovan Ordenom Svetog Save od strane Svetog sinoda SPC zbog zaštite naših manastira na Kosovu i Metohiji. Pitao me je da li je kasno da se čujemo.

General Jubini, koji je ubrzo po završetku svoje misije na KiM otišao u penziju, bio je vidno uznemiren. Rekao je da je od svojih kolega iz italijanske vojske dobio informacije da Rusija u bilo kom trenutku može napasti Ukrajinu i pitao me šta mislim o tome.

Odgovorio sam mu da smatram da je to moguće samo ako Ukrajina pokuša da ponovi „Oluju nad Srpskom Krajinom“ u Donbasu, ali sam izrazio sumnju da će se to desiti jer će vlasti u Kijevu, uprkos spoljnim pritiscima, biti dovoljno razumne da ne naprave takav potez, posebno nakon odluke o priznanju. General se složio sa mnom i dodao da je i on „siguran da predsednik Putin nije lud da napadne Ukrajinu“. Rekao je da će pozvati svoje kolege iz italijanske vojske i poručiti im da preteruju.

Niko od nas – ni ja, ni general Jubini, ni pokojna Darja – nije mogao da predvidi šta će doneti sutrašnji dan.

"Igore prespavao si rat"

Ujutro, u 7:30, probudio me je poziv prijatelja: „Igore, prespavao si rat.“ Niko nije mogao da zamisli da će stradanja, ubijanja i zlo trajati naredne tri godine, a još manje da ću dobiti priliku da sve to pratim iz prve ruke.

Prvi put sam otišao u ratnu zonu sredinom marta, u Geničesk – Hersonsku oblast i Melitopolj – Zaporošku oblast. Tamo nije bilo ozbiljnijih borbi, a jedini tragovi razaranja bili su delimično srušeni most kod Geničeska i uništena ukrajinska kontrolna tačka na granici s Krimom. Rekli su nam da je ukrajinski vojnik koji je pokušao da sruši most poginuo u tom pokušaju.

Iako nismo videli najstrašnije posledice rata, među lokalnim stanovništvom je bila primetna napetost. Naš konvoj obezbeđivala je ruska vojska s dva vozila tipa Tigar – jedno napred, drugo pozadi, sa mitraljescem na krovu.

Posle Krima, otišli smo u LNR, prošli kroz Slavjanoserbsk i posetili selo Trojhizbenku. Tamo su borbe bile manje vidljive, ali su meštani svedočili o gubicima – oko 50 vojnika je poginulo u sukobima oko sela. Potom smo otišli u Donjeck, gde je situacija bila relativno mirna, uz povremenu paljbu iz raketnog sistema Grad prema Avdejevki.

Sledećeg dana otišli smo u Volnovahu, gde sam video prizore pakla koji se ne mogu dočarati preko televizije. Još se osećao miris gareži...

Foto: Tanja Andric

"Trgao sam po Azovstalju kroz metke"

Poslije, u aprilu uslijedila je posjeta Mariupolju, sve još veće i strašnije, jer je riječ o 20 puta većem gradu. Dijeleći humanitarnu pomoć prilazi mi, privučen oznakama pres koje sam tada nosio dječak od 12 godina. ”Zovem se Aleksej Ivljev, moji roditelji su poginuli prilikom avionskog bombarodvanja. Pomozite mi molim vas da nađem tetu (krsnu kumu) Tanju, ona živi u Moskvi”. – bila je njegova molba da to snimim. To sam i uradio, okačio na Fejsbuku i kasnije sam saznao da je Aleksej, ili kako su mu komšije iz zgrade tepali Ljoša, tetu Tanju našao zahvaljujući mom snimku.

Snimao sam njegov apel i objavio ga na Fejsbuku. Kasnije sam saznao da je Aleksej, kojeg su komšije zvale Ljioša, uspeo da pronađe svoju tetku zahvaljujući mom snimku.

Prošle su tri godine ispunjene razaranjem, gubicima i svedočenjima o potresnim ljudskim sudbinama... Trčao sam po Azovstalju dok su meci zviždali oko mene, s čečenskim bataljonom Ahmat ušao sam u Severodonjeck dok su još trajale borbe.

Foto: Tanja Andric

Novu godinu 2023. dočekao sam s vojnicima u rovu kod Ugljedara, a Uskrs 2022. na liturgiji u Marijupolju, odnosno u Donjecku 2023. godine, dok su granate padale u blizini.

Ipak, najbliže smrti bio sam 3. decembra 2022. godine kada su dve ukrajinske rakete pogodile stambenu zgradu u ulici Postiševoj, u centru Donjecka, gde sam s prijateljima čekao početak utakmice Srbija–Švajcarska. Raketa je promašila naš stan za samo dva sprata...

Ne žalim ni za čim. Trudio sam se da najbolje što mogu prenesem istinu javnosti u Srbiji i Crnoj Gori. Znam da su mnogi, i kolege i obični ljudi, visoko cenili moj rad.

Nadam se, ipak, da će sve ovo iskreno prestati do leta. Posebno me ohrabruju novi vetrovi koji duvaju iz Vašingtona.

 

Autor kolumne ratni reporter sa ukrajinskog ratišta za Informer TV Igor Damjanović.