Nisu imali šanse: Deset poteza kojima je Vučić matirao blokadere - dizao ekonomiju dok su je oni rušili

Desetine miliona evra uloženo je u proteste, ali Aleksandar Vučić je potezima poput šahiste preokrenuo situaciju. Analiziramo 10 koraka kojima je, prema provladinim izvorima, zaustavljena obojena revolucija u Srbiji.

Iako je delovalo da je vlast tokom protesta i blokada u Srbiji stavljena u defanzivu, predsednik Aleksandar Vučić se pokazao kao politički velemajstor, koji ne igra na kratke, impulsivne poteze – već na dugoročnu strategiju.

U atmosferi koja je ličila na šahovsku partiju visokog rizika, Vučić je strpljivo pomerao figure, preokrenuo tok igre i povratio kontrolu.

Evo deset ključnih poteza koji su, prema navodima provladinih izvora, presudili u njegovu korist.

1. Strpljenje umesto sile

Strpljen - spasen. Baš tako je ispalo na kraju. Bilo je u proteklih sedam meseci tušta i povoda da država upotrebi silu, pohapsi na desetine ili stotine ljudi i preduzme neke slične mere, baš kao što to radi većina država širom sveta, bez razlike da li politički i geografski pripadaju istoku, zapadu, jugu...

Foto: Tanjug/AP

Mogla je država, ali nije. Suočavao se zbog toga predsednik Vučić s jakim odijumom i nerazumevanjem čak i u bliskom okruženju, kao i široj javnosti. Gledali su ljudi zgađeni slike linčovanja funkcionera i pristalica SNS, dekana, profesora i studenata koji su hteli da se nastava realizuje i mnogih drugih. I nije im zameriti što su tražili da država pokaže da ima čvrstu ruku.

Aleksandar Vučić je, kao što smo već rekli, ipak gledao malo dalje. Uz sve što su nam blokade i protesti odneli, najvažnije je da nije pala nijedna glava, da niko nije pretrpeo najteže povrede, da se sve nije pretvorilo u neku vrstu građanskog rata.

Foto: Ata images

A moglo je, nije da nije. Kao i mnogo puta ranije, zaigrao je predsednik Srbije na tankoj žici, baš kao što igra na međunarodnoj sceni od početka rata u Ukrajini. I pobedio! Svaki dalji komentar je suvišan.

2. Ispunjavanje zahteva i pomilovanja

Nije se država libila da u relativno kratkom roku ispuni sve inicijalne studentske zahteve, kojih je bilo četiri, izbijajući time adut iz ruku onima koji su govorili da se nešto skriva od javnosti. Odgovorio je Vučić čak i gestom pomilovanja svih privedenih blokadera, uključujući i dekanku Filozofskog fakulteta u Nišu Nataliju Jovanović, protiv koje se vodila istraga u predmetu započetom mnogo pre pada nadstrešnice.

Kasnije je Vučić rekao da se zbog ove odluke pokajao, međutim, čini se da je ipak povukao u pravom trenutku potez koji je donekle smirio strasti.

3. Protesti 15. marta

Cela Srbija strepela je od 15. marta, posebno od trenutka kada je otkrivena grupa iz Novog Sada koja je do detalja isplanirala nasilne akcije, napade na policiju i prolivanje krvi. Veliki skup 15. marta protekao je, međutim, bez incidenata, zahvaljujući, pre svega, krajnjoj uzdržanosti države od bilo kakve represije.

Posebno je zanimljivo da su čak i sami blokaderi na kraju priznali da je bila tačna procena državnih organa o broju okupljenih. Iako su te večeri i danima kasnije pričali o 250.000, 300.000 ili ko zna koliko okupljenih, prošlog četvrtka su priznali istinu.

Foto: Ata images

Naime, u opozicionom nedeljniku Radar, koji je deo imperije Dragana Šolaka, objavljen je specijalni dodatak "Studentski glas". Pravili su ga sami blokaderi, a evo rečenice koju citiramo iz njega: "Više od 100.000 ljudi ispunilo je Slaviju i okolne ulice." Dakle, tačno onoliko koliko je svojevremeno u obraćanju naveo Aleksandar Vučić.

4. Šah nije samo igra, šah je život

Nije tajna da predsednik Vučić voli, poštuje i igra šah. Ali šah se pokazao ne samo kao igra već i kao život. Upravo su šahovski potezi koje je povlačio, predviđajući unapred šta će protivnik odigrati ili ga prosto terati da odigra upravo potez koji priželjkuje, omogućili su Vučiću da suvereno vlada situacijom i ima pregled kompletne partije.

Foto: Tanjug/ SAVA RADOVANOVIĆ/ bg

Dok su se, kao što to često biva u šahu, blokaderi zaletali, jurišali, pravili nepromišljene poteze i praktično srljali u sopstvenu propast, velemajstor politike ih je čekao (i dočekao) da stignu na tanak led. Ostalo je već istorija i naći će se, pretpostavimo, u knjizi čije pisanje je predsednik najavio.

5. Dva koraka ispred drugih

Poznavanje taktike rivala, kažu, može u sportu već na startu utakmice doneti nedostižnu prednost. E, tako je i u politici. U svih proteklih sedam meseci Vučić je ipak video mnogo dalje i bolje od onih koji su hteli da ga ruše, bivajući, bez preterivanja, dva koraka ispred njih.

Uzmimo samo jedan pokazni primer: ćacije i ćacilend. Strpljivo čekajući da prođe prva blokaderska euforija nakon što su se dosetili da većinsku Srbiju nazivaju ćacijima, Vučić im je taj adut uzeo iz ruku i potpuno ga obesmislio. Od pogrdne konotacije nekog ko je "krezub, glup i neuk" stigli smo do toga da je sada na ponos kada kažeš da si ćaci jer to znači da nikog ne linčuješ, imaš ili si nekada imao najbolje ocene na fakultetu i hoćeš dobro svojoj zemlji.

A tek ćacilend. Može nekome delovati smešno, ali postavljanjem šatora i zauzimanjem platoa ispred Narodne skupštine, blokaderima je fizički onemogućeno da tu obrazuju svoj kamp, iz kojeg su planirali da se u koncentričnim krugovima šire dalje. To je, uostalom, jedna od prvih stvari koje se mogu pročitati u udžbenicima koji tretiraju borbu protiv obojenih revolucija.

6. Nema plate ako se ne radi

Prvi meseci blokada doneli su čudnu i bizarnu situaciju: profesori na fakultetima i u srednjim školama primali su plate iako su faktički odbijali da rade. Onog trenutka kad je država presekla i rekla: "Dosta, ako nema rada, nema ni plata", profesori su, jedan po jedan, a kasnije i u grupama, obrtali ploču.

I da pojasnimo, niko neće biti oštećen, kad kompletna nastava bude nadoknađena, biće isplaćene i sve zaostale zarade.

7. Odoleo svim pritiscima spolja

Dok su blokaderi vozili bicikle i trčali do Brisela (druga je tema koliko je to bilo stvarno) da bi ih tamo primili mrzitelji Srbije, poput Tonina Picule, Vučić je održavao živu diplomatsku aktivnost. E sad, mnogo je onih spolja koji su prethodnih meseci pokušali da ucene i pritisnu Srbiju, koristeći proteste kao pogonsko gorivo.

Međutim, odbijali su se, bez izuzetka, o zid suverene politike koju naša zemlja vodi, dokazujući da se može biti na evropskom putu, uz jačanje odnosa s Amerikom i negovanje tradicionalnih prijateljstava s Rusijom i Kinom. Nekima zvuči kao nemoguća misija, ali, eto, uspeva.

8. Izborni dani u Zaječaru i Kosjeriću

Digla se opoziciono-plenumaško-bajkerska kuka i motika da dođe u nedelju 8. juna u Zaječar i, posebno, Kosjerić. Plan je bio jasan: provokacijama izazvati policiju da reaguje, što bi se iskoristilo za dodatni haos i prekidanje izbora, a ako to već ne uspe, onda preplašiti one koji bi da glasaju za SNS i tako uzeti vlast u ta dva mesta. Pa iz njih krenuti u dalje "oslobađanje" Srbije.

Foto: Informer

Ipak, i tu se pokazalo da je uzdržanost dobar recept. Policija je, to znamo, imala striktno naređenje da se uzdrži od reakcija ukoliko ne bude pređena crvena linija, a i članovi i simpatizeri naprednjaka upozoreni su da ne ulaze u bilo kakve konfrontacije.

Srećom, osim nekoliko incidenata (koje ne minimiziramo), tako se sve ipak dobro završilo.

9. Dizao ekonomiju dok su je oni rušili

Blokade su, brojke jasno kažu, nanele veliku štetu srpskoj ekonomiji.

Međutim, narod je prepoznao ko se bavio rušenjem, a ko podizanjem privrede, pa tako deo zasluga za rušenje obojene revolucije svakako odlazi i na to da su se Vučić i njegovi najbliži saradnici, iako primarno posvećeni rešavanju tih unutrašnjih problema, sve vreme uporedo bavili privlačenjem novih investitora, razvoju započetih projekata i pokretanju novih, kao i žestokoj borbi da se, uprkos svemu, omogući planirani (ako ne i veći) rast plata i posebno penzija do kraja godine.

10. Primio na svoja leđa sve udarce

Konačno, ali ne i najmanje bitno, u borbi protiv obojene revolucije Aleksandar Vučić je najveći broj udaraca primio na svoja pleća, amortizujući tako teret koji bi se prelio na njegovo uže i šire okruženje.

Time je veći deo članova SNS i državnog aparata, iako ćemo se složiti da to nije baš fer i pošteno, bio lišen te vrste pritiska. Time im je predsednik obezbedio ne samo da nesmetano nastave da rade svoje poslove već im i ulio sigurnost i neku vrstu obaveze da ne pokleknu pred mrziteljima i rušiteljima.