Hajka na čoveka naroda! Udruženi poduhvat protiv mitropolita Metodija

Već deset godina vlada muk. Deset godina – ni glasa, ni reči, ni jednog javnog pitanja o spomeniku Jusufu Čeliću u Gusinju. Ni glasa o stihovima himne Sekule Drljevića, ratnog zločinca i saradnika okupatora.

Ni glasa ni o veličanju Krsta Zrnovog Popovića, čije ime i lik danas neki ponosno nose, bez ikakvog osećaja prema istorijskoj istini i bolu koji to izaziva. To je, izgleda, za neke sasvim normalno. To im je potaman. Da stoji, da se peva, da bude deo javnog prostora.

Ali kad je u pitanju mitropolit Metodije odjednom nastaje juriš. Odjednom su puni energije, puni reči, puni osude. Ne jurišaju na spomenik Pavlu Đurišiću, niti ih on iskreno zanima. I neka bude jasno – ovo nije tekst u odbranu Pavla Đurišića. On je ovde samo povod, zgodan izgovor, dimna zavesa. Prava meta je mitropolit Metodije, piše crnogorska "Borba".

A taj čovek nije od juče na meti. Meta je od onog dana kada je stao ispred naroda - doslovno. Kada je izabrao da svojim telom, svojim imenom i svojom čvrstinom stane na crtu i brani ono u šta veruje njegov narod. I od dana kada je prebijen, pred očima javnosti, ta meta nije skinuta. Samo je postala još vidljivija.

Foto: eparhija.me

Zašto baš on? Možda zato što nije političar. Možda zato što iza njega ne stoji partija niti interesna mašinerija. Možda zato što ga narod prepoznaje kao svog - jer on jeste čovek naroda, kojem narod veruje, koji ide među ljude, koji im gleda u oči bez kalkulacije i bez straha. A to je ono što mnogi ne mogu da podnesu - ličnost koja ne odgovara nikome osim Bogu i svom narodu.

I ovde treba reći otvoreno: napad na mitropolita Metodija nije samo lokalni politički obračun. To je i način da određeni zvaničnici, koji su spremni na svaki kompromis radi vlastitog položaja, sakupe poene kod određenih centara moći van Crne Gore. Oni znaju kome žele da se pokažu, kome žele da pošalju signal da su "poslušni" i "na liniji".

I ne radi se ovde samo o Podgorici. Iza ove hajke stoje i oni koji, izvan Crne Gore, žele kontrolisati svaki glas, svaku ličnost koja može da izmakne njihovoj mreži. Jer ako Metodije opstane kao simbol narodne podrške i crkvene slobode od partijskih diktata, onda će se pokazati da nije sve pod njihovom komandom. A to im je najveći strah.

Pa se pitam - gde su sada ti borci za moral, za istorijsku pravdu, za "civilizacijske vrednosti" kada se prolazi pored spomenika Jusufu Čeliću? Kada se pevaju stihovi Sekule Drljevića? Kada se kliče Krstu Zrnovom? Zašto tada ne dižu glas? Zašto nema naslovnica, saopštenja, protesta? Zato što im to ne odgovara. Zato što tada treba udariti na svoje političke saveznike - a to se ne sme.

Foto: eparhija.me

Dvostruki aršini su ogoljeni. Jedni simboli mogu stajati i biti slavljen deo javnog prostora, bez ijedne reči protivljenja.

I zato se ne zavaravajmo. Napad na mitropolita Metodija nije napad na "problematične spomenike", niti na istorijsko nasleđe. To je politički obračun sa čovekom naroda. Poruka svima koji se usude da stanu samostalno, izvan partijskih i interesnih šina: "Ako nisi naš, bićeš meta."

A to što ga narod voli i što mu veruje – za njih nije razlog da odustanu. Naprotiv. To je razlog da udare još jače.