Ovo morate pročitati! Gvozden Nikolić: Sloboda javne reči, živi bili pa videli, zvaće se "Vučko"

Ima nekih kristalnih noći kada se tišina nad ovom zemljom prolije teška kao olovo, kada se svaki kucaj sata čini kao udarac čekića po već napuklim srcima.

Živimo u vremenu kada se slobodna reč prodaje na kantaru, a ljudsko dostojanstvo meri trenutnim interesom. Kada pogledaš oko sebe, kroz maglu svih naših podela, sukoba i nepreboljenih rana, uhvati te ona iskonska, tiha muka - onaj bol koji ne viče, nego steže u grlu dok ne ostaneš bez daha.

Naš ukleti krug

Gledamo se preko nišana vekovima. Voleli smo i mrzeli, uzdizali i rušili, hapsili i opevali iste one ljude kojima smo do juče sudili. To je naš ukleti krug, naša balkanska sudbina iz koje kao da nema izlaza. Lomimo jedni druge dok ne ostane samo prašina, a onda nad tom istom prašinom plačemo i dižemo spomenike onima čije smo živote zaticali u mrtvom uglu našeg besa. Koliko još generacija mora da prođe kroz tu istu vatru da bismo shvatili da nas svaka kap, svaki zatvor i svaka prerano ugašena nada jednako bole i jednako prazne?

I dok prebrojavamo ko je čiji, ko je odakle i kome se za šta sudi, zaboravljamo onu najprostiju, a najtežu istinu - da smo svi pod ovim istim nebom samo prolaznici. Ovde više nije reč o tome ko za koga glasa, ko kakav ideal nosi u grudima ili čiju zastavicu drži u ruci. Ovde je reč o onom poslednjem bedemu koji nas deli od potpunog mraka i Srbije koja nam polako izmiče za leđima dok pešačimo ka nekoj novoj "golgoti".

Kada sve prođe, kada utihnu surove reči, medijske hajke i političke oluje, ostaće samo ono što smo bili jedni prema drugima kada je bilo najteže. I baš zbog toga , neka ostane zapisano. Hoćemo li moći da se pogledamo u oči bez stida? Hoćemo li imati snage da pružimo ruku onom preko puta, pre nego što bude prekasno? Bol ove zemlje nije u njenoj istoriji, nego u našem pristajanju da zaboravimo šta znači biti čovek. A vremena za popravni sve je manje.

Znajte Srbi

Za koju godinu najveće priznanje u Srbiji za novinarstvo i slobodu govora zvaće se „Vučko". Ovo su moje reči, emotivne, u mom stilu. Niko toliko slobode u medijskom carstvu Srbije nije dao kao Vučićević, zvani Vučko - ponosni ERCOV iz Ivanjice, koji je uživo u programu preživeo talačku krizu, koji je odbio da klekne ludacima, koji je mirno gledao smrti u oči i kome su u uši šaptali da će mu streljati decu. Bio je miran, pravi Srbenda sa pobrđa zapadne Srbije. Ponosan sam na tu „budalu", što sam ga znao i što sam sa njim i danas prijatelj sa kojim ću uvek popiti rakiju ako preživi ova suluda vremena. Nije jedini, ali je jedinstven i prvi!

Slede mu lisice koje nose slobodu

Iako sam svestan da će i njemu, kao direktoru gimnazije u Novom Sadu, naučniku i čoveku sa dva doktorata, uskoro staviti lisice - neka to rade! Svaka vlast u ovoj zemlji je to radila, baš kao i 1946. godine, kada su zakopavali domaćine i seljake pored Morave. I tada su prećutkivali njihova imena, njihovi potomci koji su prihvatili ideologiju i mislili da je ,,deda bio lud,, da bi im kasnije dizali spomenike i opevali grobove.

Neshvatljivo je da se to oduzimanje slobodne reči i volje ponavlja Srbima i u 21. veku.

Ali ovo su ljudi planinci od kojih je ovo bilo i za očekivati - ljudi koji su pregazili Kajmakčalan i Albaniju, koji su išli bosi, jeli korenje i vratili se. Takvi ne odustaju! I ovo će se sutra zvati slobodom, iz koje ćemo svi uzimati kašike slobode. Ovde je ključna stvar ona rečenica našeg sveca patrijarha iz Ovčarsko-kablarske klisure: Budimo ljudi. Neko zna, neko će shvatiti, neki se kajati, ali to je život!

G. Nikolić - Glas Zapadne Srbije