MOŽE LI NEUTRALNA SRBIJA DA BUDE MOST IZMEĐU RUSIJE I UKRAJINE? Dragan Bisenić o našoj zemlji u svetlu sukoba na istoku Evrope!

Čini se svakodnevno da su uslovi za srpski spoljnopolitički manevar sve manje ugodni, a sve više je i onih koji veruju da prostora za očuvanje spoljnopolitičke neutralnosti praktično i nema, te da su sve mogućnosti iscrpljene, ocenjuje novinar Dragan Bisenić u autorskom tekstu za Tanjug

Bisenić navodi da je suzavanje uslova u kojima Srbija treba da realizuje svoju politiku i pokušaj da se ona svede samo na jedan izbor ukazuju na neophodnost traženja modela kojim bi Srbija izašla iz binarnih jednačina "uvesti ili ne uvesti sankcije Rusiji" ili "prihvatiti ili ne prihvatiti Kosovu članstvo u UN".

Bisenić piše:

"U izveštaju Evropske komisije i usvajanju rezolucije Evropskog parlamenta o prekidanju pregovora sa Srbijom, ukoliko ona ne uvede sankcije Rusiji, prevladao je grublji, gotovo preteći pristup, onakav kakav je svojevremeno patentirao Ričard Holbruk, da samo frontalna sila ili pretnja tom silom može da dovede do promena u ponašanju Srbije. Finale te politike bilo je i bombardovanje Srbije 1999. Ne mali broj je onih koji smatraju da upravo te detonacije danas ođekuju Kijevom. U to se uključilo uskraćivanje Srbiji da se snabdeva ruskom naftom, a zatim pretnje da će Evropska unija ponovo da uvede vize za Srbiju. Nema sumnje da su evropske nomenklature u ovom trenutku nezadovoljne i „Otvorenim Balkanom" koji nisu pomenule ni u jednom kontekstu.

Upravo ovakvo sužavanje uslova u kojima Srbija treba da realizuje svoju spoljnu politiku i pokušaji da se ona svede samo na jedan izbor, ukazuju na neophodnost traženja modela kojim bi Srbija izašla iz binarnih jednačina „uvesti ili ne uvesti sankcije Rusiji" ili „prihvatiti ili ne prihvatiti Kosovu članstvo u UN".

Okolnosti u kojima se ova pitanja postavljaju menjaju se gotovo svakodnevno, što od Srbije zahteva da se prilagodi i krene u susret toj mobilnosti. Ima više načina na koje to može da se učini, ali najvažnije je da se time uklanjaju slabosti zakovane i statične pozicije, a u prvom redu potpunu izloženost i nezaštićenost pred naletom moćnijih i dominatnijih sila koje raspolažu sredstvima pritiska i koje mogu da slome tu poziciju.

Izmenama u evropskoj i globalnoj politici, neutralnost Srbije ostala je bez važnog zaklona i spoljnopolitičke zaštite. Zemlja poput Srbije, teško može sama da očuva pozicije neutralnosti, ukoliko u tome nema oslonac u stavovima grupe drugih ili moćnih država. Recimo, usput, da neutralnost nije nikada bila omiljena pozicija koju su velike sile želele od drugih, a posebno manjih država.

Početak ukrajinskog sukoba doveo je do „smrti neutralnosti" u Evropi. Švedska, Finska, Švajcarska i Austrija u različitim formama napustile su ovaj spoljnopolitički aksiom, pa se činilo da je s neutralnošću okončano jednom za svagda.

Ali razvoj ukrajinske krize ukazao je sasvim neočekivano na reinkarnaciju neutralnosti na drugom kraju svetu. Upadljivo je da bliskoistočne zemlje sve aktivnije nastoje da se uključe u diplomatski proces, nudeći svoje mogućnosti posredovanja Moskvi i Kijevu, zadržavajući svoju neutralnost i pragmatizam.

Danas, region Bliskog istoka u celini, a posebno pojedine države, imaju jedinstvenu priliku da postanu neutralna platforma za dijalog za sastanke različitih sukobljenih strana i da se angažuju u pripremi različitih ekspertskih inicijativa.

Imajući u vidu da evropske zemlje sa nekada neutralnim statusom više nisu neutralne (Austrija, Švajcarska, Švedska, Finska), raste potražnja za istinski neutralnim zemljama koje mogu kreirati nove regionalne platforme, uzimajući u obzir nijanse određenog sukoba. Tako, kao rezultat, može ispasti neka analogija pokreta nesvrstanih i neutralnih zemalja, koji ima svoj glas. Ovo takođe može postati faktor koji može da ujedini sam region.

Stiče se utisak da su one mnogo više zainteresovane da se sukob reši što pre, ili bar da se ne razvlači, za razliku od svojih zapadnih kolega, među kojima se ističe samo francuski predsednik Emanuel Makron, koji za sada jedini uporno pokušava da deluje kao posrednik.

Od samog početka eskalacije sukoba u Ukrajini, od februara 2022. godine, svoje usluge posredovanja nudi niz bliskoistočnih zemalja - Ujedinjeni Arapski Emirati, Iran, Turska, Saudijska Arabija, Katar, Egipat i druge. Arapska liga takođe je ponudila svoje posredovanje.

Važnost ovog talasa priznaje se u samoj Moskvi. Mirovni proces kao i mnogim drugim prilikama, neće biti rezultat delovanja samo jedne zemlje ili velikih država. I druge zemlje se u tome nešto pitaju.

Ono što može da bude zanimljivo i važno za Srbiju, jeste da se po prvi put zaista otvara mogućnost da se i ona pojavi kao činilac u traženju mira i da istovremeno u tome dobije podršku za svoju poziciju. Istina, ne bi to bile evropske države, ali njihov značaj i političku težinu u ovom trenutku teško da bi neko mogao da ospori. Time bi pokazala da može da bude kreativan i koristan činilac u okončanju sukoba čija se cena uvećava svakim danom u svakom smislu.

Bilo je u prošlosti mnogo ideja kako bi Srbija mogla da bude „most" od Rusije ka nekome, Evropi, NATO ili nekom drugom, ali to je sve bilo neumesno, koliko i nepotrebno, zbog toga što Rusiji u tom trenutku nisu bili potrebni nikakvi „mostovi" ili „posrednici".

Sada je situacija drugačija. Ukoliko bi Moskva pristala na to, Srbija bi mogla da se pojavi u grupi zemalja koja aktivno tragaju za mirovnim rešenjem.

Srbija za to u ovom trenutku ispunjava nekoliko uslova. Ona je postojbina „kosovskog presedana" na kome je nastao „ukrajinski slučaj", pa ima moralno pravo da se pojavi u procesu u koji je na ovaj način već uključena od početka krize 2014. godine. Srbija je jedina evropska zemlja koja Moskvi nije uvela sankcije i više puta je potvrđeno da Rusija iskazuje poštovanje prema tom stavu, pa bi razložno moglo da se očekuje da će Moskva saslušati Srbiju, ako ništa drugo.

Kako kaže direktor Instituta zajednice nezavisnih država Vladimir Žarihin, Moskva mora da ima razumevanja za glasanje Srbije u UN. Beograd se nije priključio sankcijama, iako mu nije lako. Ali u isto vreme, ne može da glasa protiv rezolucije koja ne priznaje otcepljenje dela zemlje, čak ni putem referenduma, a da ima pitanje Kosova i složene odnose s njim, objašnjava Žarihin.

On ima i mišljenje o ponašanju Rusije. „Poslednjih godina sve vreme navodimo primer secesije Kosova kao presedan na osnovu kojeg delujemo sa Donbasom. A ovo, inače, Srbe značajno nervira. Ispada da mi, takoreći, indirektno priznajemo „kosovski presedan" kao legalan. Tako se ispostavlja - nema ništa lično. Ovde govorimo o odbijanju da se prizna odvajanje jednog dela zemlje od njenog osnivanja", naglašava Žarihin.

Na kraju, ali to nije najmanje važno, Srbija je u bliskom diplomatskom kontaktu sa svim bliskoistočnom državama i Turskom koje se sada pojavljuju kao nosioci mirovnih inicijativa. Predstavnici svih ovih država bili su u Bogradu poslednjih nedelja ili nešto ranije.

Egipatski predsednik Sisi bio je tri dana u avgustu; turski predsednik Erdogan koji je osovina svih dosadašnjih pregovora i diplomatskih uspeha, odmah posle toga; saudijski ministar spoljnih poslova Fejsal bin Ferhan al Saud koja je posredovala u razmeni zarobljenika Rusije i Ukrajine bio je u Beogradu 5. oktobra; zamenik iranskog ministra spoljnih poslova i glavni pregovarač o iranskom nuklearnom programu u Beču, Ali Bageri Kani, posetio je Beggrad 6. oktobra, a četiri dana kasnije, vladar Ujedinjenih Arapskih Emirata, Mohamed bin Zajed, boravio je u Beogradu na putu ka Moskvi, gde je najavljeno da će razgovarati o rešenju sukoba u Ukrajini.

Sigurno je da među ovim zemljama ima mesta za Srbiju i da bi njena uloga bila prihvaćena s dobrodošlicom i razumevanjem.

Nemamo razloga da verujemo da Evropi nije stalo do mira i do traganja za mirom. Srbija ima slobodne ruke da učestvuje u njemu. Evropska komisija i Evropski parlament dobili bi tada priliku da iz drugog ugla vide i ocene ulogu Srbije, ugla koji je možda trajniji i značajniji za dugoročnu budućnost Evrope i mira u Evropi, nego što je pitanje jednog izveštaja."