Novinarka Emilija Marić odgovorila profesoru Sekerušu: U pokušaju da uvredite mene, uvredili ste većinu građana Srbije!

Emilija Marić, direktorica i glavna i odgovorna urednica Novosadake TV, odgovorila profesoru Pavlu Sekerušu.

Njen odgovor prenosimo u celosti:

Ukoliko je svojim gestom na studentskom protestu uspeo da uvredi samo jednu novinarku, profesor Novosadskog univerziteta, Pavle Sekeruš, u svom autorskom tekstu, kojim pravda svoj čin nevaspitanja, uspeo je da uvredi bar pola Srbije. Zavidan uspeh.

Profesor nam je ispričao kako su on i njegov "dragi fakultet" bili žrtve "tamo nekih" novinarki "tamo nekih" studenata, "tamo nekih" njemu nesimpatičnih ljudi i, konačno, "tamo nekog" KOMNET-a, za koji otvoreno priznaje da ne zna šta je.

Ko je taj "tamo neki" KOMNET? Pomozimo profesoru, KOMNET je Strukovno udruženje elektronskih medija koje okuplja više od 300 televizija, radio stanica i infomrativnih portala širom Srbije. Tako je poštovani profesor Sekeruš, svojom prezrivom opaskom, sada uspeo da uvredi hiljadu novinara i novinarki koji su zaposleni u medijima Udruženja KOMNET. No, uvrede se mogu zaboraviti i oprostiti, i evo mi mu, u ime svih hiljadu ljudi okupljenih u Udruženje KOMNET, opraštamo.

Ali, profesor je u lamentiranju nad svojom tužnom sudbinom žrtve pokazao još jednu uvredljivu tendenciju. Koju? Dragi profesore, nisu "tamo neki" studenti, nego institucija Studentskog parlamenta. Mogu koliko hoćete da Vam se ne sviđaju, da budu za Vaš ukus "ružne" odluke Studentskog parlamenta, to je institucija Novosadskog univerziteta, koju bi vi, kao zaposleni na istom, trebalo da poštujete. Takođe, nisu tamo neki, vama nesimpatični političari, nego ljudi koji su izbornom voljom građana Srbije, na sebe preuzeli odgovornost premijera Republike Srbije. Izgleda da za profesora Sekeruša sve što nije on sam, eventualno njegova žena ili šačica njegovih istomišljenika, nisu nikakve institucije, nego samo "tamo neki". Da li tako i svoje studente uči? Da li professor Novosadskog univerziteta razume šta je novinarski posao? Ja, Emilija Marić, koju je uvredio, samo sam radila svoj posao. Da vam pojasnim, dragi profesore, novinari beleže određeni događaj okom kamere, a ko se na tom događaju zatekao, bilo slučajno ili namerno, nema prava da novinarima određuje šta i kako će da zabeleže. To je, profesore, osnovno pravilo novinarske slobode. A, ako profesor laže, kamera ne laže.

U tekstu nam je pojašnjeno i otkud prisustvo profesora Sekeruša na studentskom protestu. Bio je revoltiran jer su hol i portirnicu njegovog milog ličnog fakulteta okupirali – studenti Novosadskog univerziteta?!? Profesore, uz sve poštovanje Vašeg zvanja, ni jedan fakultet Novosadskog univerziteta nije lično Vaš, pa nema potrebe da ga branite od onih kojima Univerzitet pripada, bar jednako, čak i više nego Vama. Institucija Univerziteta ni u Srbiji, niti u bilo kojoj zemlji sveta, pa tako ni u Novom Sadu, nije stvorena s ciljem da uhlebi nekoliko načitanih ljudi, nego da obrazuje nove generacije i tako intelektualno, naučno, pa i moralno, obezbeđuje unapređenje celokupne državne zajednice. Nemojte ga, dakle, braniti od budućih naraštaja ove zemlje.

I konačno, ne na poslednjem, nego možda na prvom mestu, profesor Sekeruš nam u uvodnom delu svog lamenta navodi dirljivu priču o svom mentoru, koji je zbog nacionalizma bio primoran da napusti Zagreb. Dragi profesore, uz vašeg mentora još 250 hiljada Srba, pod pretnjom smrću, bilo je naterano da beži iz zemlje kojoj je glavni grad Zagreb. Ali, Vi ih ne pominjete! Da li oni nisu dovoljno obrazovani, da li nisu dovoljno lepi za Vaš ukus?! Sve te proterane žene, muškarci, deca, za Vas kao da ne postoje. Mnogi od njih, bežeći da spasu samo goli život, našli su dom i mir ovde, među nama, u našem Novom Sadu, našoj Vojvodini i našoj Srbiji, a Vaš kolega Dinko Gruhonjić, koga Vi sad tako zdušno branite, je baš te nesrećne ljude, koji su proterani isto kao i Vaš mentor, targetirao kao one koji, prema njegovoj ličnoj definiciji i ukusu, donose previše srpskog u Vojvodinu. I baš u tom okruženju, koje je počinilo ovaj zločin etničkog čišćenja Vaš kolega Dinko se tako šaljivo odnosio prema sudbinama izbeglica. Vaš mentor je, eto, mogao sebi da priušti odlazak u Pariz, naši današnji sugrađani i komšije taj luksuz nisu imali. Iimali su svoju zemlju Srbiju i svoj grad Novi Sad u koji su došli. Ili se, profesore, iz Vaše dirljive priče o tužnoj sudbini Vašeg mentora, krije jedna užasno perfidna namera? A to je da između hrvatskog zločina etničkog čišćenja i Vojvodine, u kojoj vekovima sa Srbima rado dele prostor mnoge nacije u toleranciji koja je retko gde u svetu zabeležena, Vi hoćete da nam stavite znak jednakosti. Otkud vam moralno pravo? Sa kog se to pijedestala „moralne superiornosti“ nama obraćate? Otkud Vam obraz da toliko vređate?