Zvezda je religija, zbog Murinja bih skočio sa zgrade! Stanković o povratku na "Marakanu", derbiju, Mihi

Dejan Stanković, trener mađarskog šampiona Ferencvaroša, u opširnom intervjuu za mađarske medije, govorio je o Crvenoj zvezdi, povratku na "Marakanu", Žozeu Murinju, Laciju, Siniši Mihajloviću...

Prisetio se Stanković igračkih i trenerskih dana na "Marakani", otkrio kako je igrati sa Zlatanom Ibrahimovićem i Mariom Balotelijem, kako je Žoze Murinjo spremao Inter za utakmice sa Barselonom i Bajernom u borbi za trofej  Lige šampiona. Kada je morao da izabere jednog  bivšeg saigrača, kao iz topa je rekao da Siniša Mihajlović ne može da se poredi ni sa jednim fudbalerom. 

Stanković je legenda Zvezde, prvo kao igrač, potom i kao trener, pa je Mađare prvo zanimalo da li je kao dečak znao da ga srce vuče ka Zvezdi, a ne Partizanu.

- Da, zbog moje porodice. Crvena zvezda nam je bila svojevrsna religija. Kao i ja, moji roditelji, pa čak i baka i deda rođeni su u Beogradu. Ne moram da vam govorim koliko su svi bili srećni kada sam sa 10 godina postao igrač Zvezde. Mnogi sjajni igrači su u Zvezdi počeli karijeru. Za momka rođenog u Beogradu, pogotovo u onom deli koji navija za crveno-bele, ostvarenje sna je da zaigrate za voljeni klub - rekao je za mađarski Sportal Dejan Stanković. 

Stanković je 2019. postao  trener Zvezde sa kojom je osvojio tri šampionske titule, dva Kupa Srbije, uspešno su crveno-beli igrali u Evropi, ali je letos napustio voljeni klub.

- Da sam ostao, verovatno bih s ekipom osvojio još jednu titulu, a sad bismo igrali u grupnoj fazi Lige šampiona. Nisam imao problem s pritiskom, navikao sam, ali sam bio emotivno iscrpljen. Nisam imao više energije. Ja sam strastvena osoba, živim utakmice, situacije, želim da budem deo svoje ekipe na svakom susretu, jer radim svim srcem. Nakon eliminacije od Makabija osećao sam da sam kao navijač, kao bivši igrač, ali i kao glavni trener osiromašen emotivno, to me potpuno emotivno iscrpelo. 

 

Foto: Starsportphoto

 

Naravno, usledilo je pitanje da li vidi sebe ponovo na klupi Zvezde jednog dana. 

- Nikad ne reci nikad. Ne vidim budućnost, ali što se tiče sadašnjosti, volim svoj sadašnji posao, radim u velikom klubu čija istorija govori sama za sebe. Klub koji je osvojio skoro 70 trofeja, koji  može da se pohvaliti s 28-29 zlatnih olimpijskih medalja i koji je Mađarskom fudbalu dao mnogo sjajnih igrača. Srećan sam što sam ovde, zahvalan sam predsedniku i svima koji su verovali u mene i dali mi priliku. Borba za klub je veliki izazov. Znam da moramo da igramo dobar fudbal, da pobeđujemo, postižemo golove i osvajamo trofeje. U isto vrijeme, to je normalno: kad radiš u tako prestižnom klubu, moraš biti spreman na izazove.

Podsetili su Mađari Dejana Stankovića na 1991. godinu kada je Zvezda postala šampion Evrope. 

- Tada sam skupljao lopte, sa strane sam pratio put ekipe i rekao sebi: "uradiću sve da i ja jednog dana mogu da igram fudbal u ovom klubu". 80.000 ljudi navijalo je za ekipu na svakoj domaćoj utakmici, pa protiv Bajerna iz Minhena... Ta utakmica je ostavila veliki utisak na mene, rekao sam sebi da ću biti fudbaler Zvezde. Sa 16 godina sam već debitovao u prvom timu,  sa 18 sam bio kapetan ekipe, a sa 19 potpisao ugovor s Lacio. Sve se dogodilo brzo, ali sam uživao u svakom trenutku.

 

 

 

Partizan je najveći Zvezdin rival, ali i pored toga Stanković se nikada nije našao na udaru "grobara", bez straha je šetao ulicama Beograda.

- To se nikada nije dogodilo, ali verovatno zato što sam uvek poštovao najvećeg rivala. Svi su znali za koga navijam, a u to vreme sam imao mnogo prijatelja iz Partizana, s mnogima sam i danas u kontaktu. Ali, vremena su se promenila, teže je sprijateljiti se s igračima gradskog rivala, ali nekada to nije bio problem. 

 

Pričao je Stanković o derbijima koje je igrao u karijeri - Crvena zvezda-Partizan, Lacio-Roma, Inter-Milan.

- Sva tri su potpuno različita. Beogradski derbi je ličan, igraš ga srcem. Ako izgubiš, moraš da se nosiš sa porazom kao navijač i kao igrač – ili čak kao glavni trener i navijač, što se meni kasnije dogodilo. U takvim slučajevima čovek dvostruko pati. Derbi Lacio-Roma je borba dva potpuno različita načina života i odnosa. U Beogradu su ljudi isti, samo je boja drugačija, drugačija je situacija u glavnom gradu Italije. Atmosfera u Rimu uvek je bila neverovatno vruća tokom ovih utakmica. Možeš da izađeš na ulicu dve nedelje pre derbija, dve nedelje kasnije navijači traže da se slikaju, slave s tobom, ali u slučaju poraza bolje je ne izlaziti iz kuće. Milanski derbi je sama milanska Skala, kao da ste u pozorištu. Svojevrsni urbani spektakl, gde 82.000 ljudi napuni stadion, 70.000 navijača pritiska jednu ekipu, 10.000 drugu, najveći navijači "gostujućih" ekipa mogu se videti samo na drugom terenu. Ovaj derbi je za prestiž. Lokalna atrakcija u kojoj svi uživaju. Ali, dobili ili izgubili, svet se ne ruši, poenta je da sutradan iz jednog tabora mogu reći: danas je dobar dan, jer smo pobedili gradskog rivala.

 

 

Foto: Starsportphoto

 

S Laciom je osvojio Seriju A, Kup, UEFA kup, a igrao je fudbal zajedno s igračima kao što su Diego Simeone, Siniša Mihajlović, Pavel Nedved, Juan Sebastian Verón, Marselo Salas, Alesandro Nesta, Roberto Manćini, Kristijan Vijeri. Otkrio je Stanković ko ga je posebno impresionirao. Jedan čovek ima posebno mesto i ne može da bude deo pomenute, a ni bilo koje druge grupe.

- Siniša Mihajlović bio je deo moje porodice - rekao je Stanković kome je Miha, kako često kaže, bio kum, brat i prijatelj.

Što se ostalih tiče...

- Nesta! Bio je u svojim ranim dvadesetim, ali je igrao fudbal na način koji sam pre video samo od iskusnih defanzivaca.  Drugi je bio Veron. On je bio prva moderna "desetka". Mnogo je trčao, igrao svoju ulogu u obrani, bio je genijalac s loptom. Veron i Nesta bili su neverovatni, često su pravili razliku na terenu.

 

 

Foto: printscreen Twitter

 

U Italiji je dobio nadimak Drago u prevodu Zmaj.

- O da, Drago… Imao sam izuzetno snažne udarce. Moje "bombe" su navijači Intera prozvali vatrenim kuglama koje bljuje zmaj, a nakon toga su počeli da me zovu Drago, odnosno zmaj.

Žoze Murinjo bio je jedan od mentora Dejanu Stankoviću, mada se spekulisalo da nisu baš bili u sjajnim odnosima na početku.

- Nikad nismo imali problema jedan s drugim. Bivši trener Intera Roberto Manćini bio mi je jako blizak, bili smo saigrači, bio mi je kao stariji brat. Mediji su mnogo pisali o tome sa Murinjom, svaki dan, pa sam sa porodicom otišao u Ameriku kako to ne bih slušao. Kad sam se vratio na početku letnjih priprema, Murinjo me je čekao ispred svlačionice i pozvao me u svoju kancelariju. Rekao sam sebi: to je to, mogu početi sa pakovanjem. Razgovarali smo oko pola sata. Da me je posle tih pola sata zamolio da umesto njega skočim sa vrha zgrade koja ima 100 spratova - bez problema bih skočio. Naš odnos je bio savršen od prvog minuta, bez obzira na to što su pisali mediji. Rekao je da želi  Dejana Stankovića koji je igrao u polufinalu Kupa UEFA Lacio-Porto, protiv njegove ekipe. Želeo je tog Dekija, a ja sam mu obećao da će ga dobiti. Bio sam njegov igrač dve sezone i naučio sam da treneru ponekad treba čovek, a ne igrač. Jer, kad dođu važne utakmice, kad je pritisak sve veći, karakter i ličnost važni su barem koliko i brzina, taktika ili tehnika.

Dejan Stanković je u Interu igrao sa Zlatanom Ibrahimovićem i Mariom Balotelijem u Interu. Ne sumnjamo da srpski trener do sutra može da priča o igračima čiji svaki potez podiže prašinu. 

- Ibra i ja smo prijatelji i dan danas, on je neverovatan momak. On je veliki čovek i sjajan karakter. Možda u javnosti deluje drugačije, ali svi koji ga poznaju znaju da je fantastična osoba, velikog srca. Što se tiče Marija... Za mene je on bio jedan od tri najveća talenta. Ali, nakon dobre partije, nije na sledećoj mogao da dosigne isti nivo. On je dobar dečko i ima mirniju stranu koju inače ne pokazuje javnosti. Imao je samo 19 godina, ali je imao neverovatan potencijal. Nije mu nedostajalo ni fizičke snage, ni brzine, ni tehnike, ni hrabrosti, ali je donekle rasipao svoj talent. 

 

Foto: Starsportphoto

 

Stanković je sa Interom u sezoni 2009/2010. osvojio šampionat Italije, Kup i Ligu šampiona, prvaka, a polufinale protiv Barselone je klasik. Pričao je o tome kako je Murinjo pripremao ekipu. 

- Parola je bila: trči i plači. Igrači stariji od trideset su tu sezonu videli kao poslednju šansu. Naravno, u ekipi su bili igrači poput Marka Materacija koji je bio svetski šampion, prvak, ali svaki fudbaler želi da osvoji Ligu šampiona,  nema ništa veće od toga. Znali  smo da je za uspeh potrebna patnja, hrabrost, organizacija i naravno: trčanje i suze. Žoze je tražio da na revanš idemo s jednim golom prednosti. Imali smo donekle sreće, jer zbog vulkanske erupcije Barselona nije mogla da leti za Milano, morali su da putuju autobusom, prespavali su u Monte Karlu, a onda su morali da putuju opet do Milana, pa su možda bili i više umorni nego inače. Kad je Barselona povela, napravili smo pritisak na protivnika za koji nisu bili spremni. Izjednačili smo golom Snajdera, a odlična obrana i kontranapadi bili su naše veliko oružje. Golom Diega Milita rezultat je bio 3:1, ali nažalost nisam mogao da igram u revanšu zbog žutog kartona koji sam dobio na utakmici. Na "Kamp Nouu" smo duplo više trčali i duplo više plakali. Pogotovo nakon što je Mota u 28. minutu bukvalno ni zbog čega dobio crveni karton. Bilo je neverovatno! Ali izdržali smo pritisak jer smo bili jaki kao ekipa. Timski duh nije mogao da se slomi. Svako se žrtvovao za uspeh. Ako je potrebno da trčite 11 kilometara, onda je u toj utakmici svako trčao 12 i po kako bi pomogao saigraču. Izdržali smo tih 95 minuta, a pre finala protiv Bajerna Žoze je rekao: "U finalu ne morate da igrate fudbal, morate da pobedite. Ne radi se o učešću, već o pobedi". Ta utakmica nam je bila poslednja šansa, poslednja prilika da osvojimo taj divni trofej - ispričao je Stanković.

 

Bonus video