Je*o trenera koji nije vodio Partizan, Zvezdu ili reprezentaciju

Uvek sam više voleo klupski fudbal od reprezentativnog, ali svaki trener želi jednom da vodi selekciju svoje države, kaže Ljubiša Tumbaković za Informer. On ističe da u Srbiji važi deviza: "Je*o trenera koji nikada nije vodio Crvenu zvezdu, Partizan ili reprezentaciju". Prema njegovim rečima poziv tadašnjeg predsednika FSS-a Slaviše Kokeze prihvatio je da bi zaokružio svoju profesionalnu priču.

Volite li više klupski ili reprezentativni fudbal?
- Kao selektor nemaš prostora da definišeš igrače kao ličnosti, a još manje da utičeš na njih. U klupskom fudbalu ja u datom momentu mogu da se naljutim na igrača, svesno, pa to traje pet, šest dana, pa ga vratim. Praktično oblikujem igrača. U reprezentaciji nema toga. Više mi je prijalo da budem trener u klubu. Reprezentativni fudbal je zadovoljavanje ideala pojedinih trenera. Aj da kažemo u žargonu: "Je*o trenera koji nije vodio Partizan, Zvezdu ili reprezentaciju". Ja sam u celoj Jugoslaviji prepoznatljiv po Partizanu. Bio sam selektor Crne Gore godinama, obišao celu zemlju i niko me ne prepoznaje kao selektora, nego kao trenera Partizana. 

Foto:  

 

Imaju li treneri u Srbiji autonomiju u radu?
- Nemaju. Postao sam predsednik Trenerske organizacije pre nešto više od šest meseci i pokušaću snagom svog autoriteta da podignem status trenera. Ovo šta rade novokomponovani vlasnici sa trenerima, nije korektno. Moramo da ulažemo u kadrove, pre svega u trenere. Svake dve i po godine dobijamo od UEFA-e koliko bi trebalo da školujemo trenera. Tu se od 200 njih bira 20. 
Jeste li vi imali autonomiju u radu?
- Jesam. Na moju veliku sreću, kad sam postao trener Partizana, to je bio jedan od najstabilnijih klubova. Sve je bilo jasno definisano. Materijalno je klub dobro stajao. To su bile turbulentne godine inače, ali bio sam isključen iz društveno-političke priče. Tih godina počela je potpuna transformacija našeg društva. Imao sam sreću da na čelu Izvršnog odbora bude Mirko Marjanović, koji je bio i predsednik Vlade. Izvršni odbor je tada bio sastavljen od ljudi koji su mogli da ovde državu. Veliki ljubitelji kluba, ali sa ozbiljnim funkcijama u društvu. Direktor jedne firme, druge firme i tako dalje. Imali smo ambicioznog i pametnog generalnog sekretara Žarka Zečevića, koji se isključivao bavio pravljenjem platforme za dobro funkcionisanje kluba. Imali smo sportskog direktora Nenada Bjekovića, koji je bio fokusiran na sve ono što treba treneru prvog tima. On je doveo Miloša Milutinovića koji je bio selektor, pa Ivicu Osima, takođe selektora. Dakle, dva iskusna trenera, nije mogao da promaši. I onda dovede mene sa osnovnom idejom da nastavim ideju prethodnika i kluba. I dao mi je potpunu autonomiju. Svako od nas je imao svoju autonomiju. Zečević organizaciono, Bjeković sportski deo i ja teren. Rezultat takvog rada bilo je šest titula. 
Možete li da povučete paralelu između toga vremena u Partizanu i ovog danas?
- Partizan je za mene najveći, jedini klub, to je moja dečačka ljubav, ali nisam tamo ušao poslednjih sedam i po godina. Jako mi je žao. Živim blizu stadiona. Osećam taj huk, to navijanje kad ima barem malo publike, zatvorim vrata, prozore, roletne, da ne čujem, jer to proživljavam emotivno. To nije moj Partizan. Ne mogu da prihvatim da je tako ni kad je rezultat u pitanju, nemamo ni fudbalsku ideju koja je zasnovana na dugoročnoj strategiji. Ja kad sam došao u Partizan i samo nastavio ideju.

 

Šta je rešenje?
- Najpre, dugoročna strategija. Materijalna baza koja je realna, a na osnovu nje skauting i trenera i igrača za duži period. Partizan ima logistiku makar kad je reč o Omladinskoj školi, mora da pravi igrače. Da se ne dovode neprovereni igrači, nego jedan proveren. Da ne prodajemo igrače koje nam traže menadžeri, nego kad se mi opredelimo. Ove godine Svetozara Markovića, sledeće Baždara i tako dalje.
Od čega da živi klub ako ne proda igrače?
- Jesu li ljudi u upravi tu što su lepi ili što imaju društveno-političku vezu, pa su tu onako postavljeni? Njihova odgovornost je da stvore uslove da klub funkcioniše normalno. Veliki klubovi kao što su Partizan i Zvezda moraju da prave rezultat. Ako nemaju rezultat, oteraju trenera, ne vide svoju grešku. Zašto ti ljudi ostaju, gde je moralna odgovornost? Evo Partizan, nema takmičarski rezultat, nema rezultat u proizvodnji, nema stabilne finansije, stadion nam je ruina. Osim one podloge koju je Savez postavio, imamo stadion iz 1947. godine, to je prošli vek, to nigde u Evropi ne postoji. Sam zaključak se izvodi, čekajte ljudi, dokle ćete?
Klub praktično vodi Miloš Vazura. Je li on odgovoran?
- Nije to pitanje samo Vazure, tu je odgovornost i ljudi iz Izvršnog odbora. Koje su njihove mogućnosti u državi da urade nešto da klubu bude bolje? Šta tačno rade u klubu, dižu ruku? U svakom momentu stajem na stranu trenera i igrača, a oni su ovde potpuno zapostavljeni. Šta sad znači biti trener? Može svako da vas dira. Ja sam bio zaštićen kao beli medved. To sad ne vidim da je tako.

 

Šta vam najviše smeta u sistemu funkcionisanja klubova?
- Smeta mi taj srpski sindrom, da svako radi ono što ne zna. Pojavljuju se ljudi koji su zahvaljujući ekonomskoj moći došli u poziciju da budu vlasnici fudbalskih klubova, verovatno leče neke komplekse, a onda dođu mladi treneri sa ozbiljnom ambicijom da ostvare nešto. I posle prvog poraza, vlasnik ga otera. Pa ko se to zaje*aba s nama? Ti novokomponovani? Vidite, ljudi, vaša hijerarhija je stečena društvenim statusom koji ne zaslužujete, idite radite nešto drugo.
Vodite li nekad sa vašim bivšim igračima razgovore o spasu Partizana?
- Mijatović, Petrić, Jokan, Batica Mirković i da ne nabrajam dalje...ta grupa igrača ima sposobnost, apsolutno je u materiji i ima kvalitet. Verujem da bi uspeli. Oni mogu da pojedu tu organizaciju i da naprave ozbiljan bum. Uvek bih podržao, ja sam uvek za te fudbalske ljude. Vodimo često u kafani te razgovore. Ne volim da se izjašnjavam o Partizanu poslednjih godina, čak i ne kritikujem. Jedno vreme sam radio to za dobrobit Partizana. Ovi ljudi imaju mogućnost da puno toga promene, da snagom svog autoriteta dovedu i sponzore. Žive ili su živeli po Evropi, znaju šta je potrebno. Ipak, sprečava ih društveni momenat koji je prisutan ovde. Postoji zadrška kod ljudi ovde da prihvate tako kvalitetne ljude. S druge strane, ti ljudi koji bi došli, imaju kvalitetan život i zašto bi se upuštali u borbu sa vetrenjačama?

Foto: privatna arhiva

Može li Partizan da osvoji titulu?
- Jako bih voleo. Znam Duljaja otkad je bio petlić, sve što radi je refleksija njegove ličnosti. Specifičan je i pravi rezultat. Uvek ću da ga podržim i budem uz njega. On je najsvetlija tačka Partizana. Imam ja korektan odnos i sa Vazurom. On je kad je reč o nama bivšim igračima Partizana korektan. To je normalno, tako i treba da bude. 
Kako gledate na atmsferu koja je stvorena da je Zvezda povlašćena?
- Zvezda je povlašćena, pa povlašćena. Ja sam svedok da je bilo perioda kad su bili povlašćeni Zvezda, pa onda uslovno rečeno i Partizan. Mi smo uvek bili blago povlašćeni ako smo i bili, a Zvezda nikad nije bila blago povlašćena, nego je ozbiljno povlašćena. I dan danas je Zvezda zbog političke strukture povlašćena u svim sportovima. To je moj doživljaj iz medija, iz javnosti. Ona je favorizovana, valjda će doći period kad ćemo biti i mi, makar i blago. Srećom, imamo grupu navijača kakve niko nema. Naravno, mislim na prave navijače, a ne huligane. Pravi navijači Partizana i Zvezde će uvek biti samo navijači.
Kakav odnos imate sa Zvezdom ili nekim od bivših Zvezdinih igrača?
- Evo sedim, priđe mi navijač Zvezde, upozna se, kaže da želi da me upozna, imam normalan odnos sa pravim navijačima. Imam i sa nekim bivšim igračima i trenerima. Sa Draganom Džajićem sam dobar, sa Kuletom Aćimovićem, sa Ljupkom, Filetom, Kosanom... Svi su oni bili treneri kad sam ja bio trener, samo što su oni menjani, a ja sam ostajao. To je nekad bila normalna saradnja. Nekad je to bio doživljaj. Na sajmu se napravi najava derbija, bude po više od sto novinara. Nikad nisam imao nikakav problem do ulaska u čuvenu demokratiju.

Kakve sad veze ima demokratija?
- Pa mi smo od 2000. godine postali demokratko društvo, je li tako? E, tada smo dobili batine na Zvezdinom stadionu, na derbiju koji je trajao nepun minut. Kad se oglasiš javno, oni te poklope, to je demokratija, zar ne? Kako ja onda da doživim tu demokratiju? Nenad i ja smo tada dobili najviše batina, a onda i igrači. Gore u loži je bio premijer Đinđić, čija je osnovna ideja bila uvođe demokratije. Igralo se bez redara i bez policije. Na putu do svlačionice kroz tunel bilo je brdo specijalaca, policije, ali niko nije bio na terenu. Mi smo izašli i seli na klupu, kako ko prolazi, oni redari i foto, tako nas udare. Shvatimo da su to navijači Zvezde. Nenad je uvek kad igramo na "Marakani" sedeo na klupi. Prolaze ovi navijači, samo promumlaju: "Je*aćemo vam majku, pi*ke grobarske". Ja kažem: „Đavole, šta je ovo?" a on: „Ćuti i sedi". I onda počne utakmica. I posle smo gledali službeni zapisnik. Delegat i komesar za bezbednost napišu da su nas napali navijači Partizana. Pazite, nas napali igrali Partizana, a mi obožavani bili. Da nije bilo Vitakovića i Bratislava Živkovića da nas uvuku u tunel i zaštite, ko zna kako bismo prošli. To je bila baš ružna strana derbija koju je najbolje zaboraviti. Refleksija društvenog momenta. Demokratija, koja bre demokratija? Imamo li je danas? Živite vi mladi u tom ubeđenju. 

Može li iko da parira Zvezdi koja ima tim vredan više od 70 miliona evra?
- Medijski je to prezentirano i vidi se koliko država pomaže Zvezdi, a koliko Partizanu. I hajde da ne pričamo koliko su platili igrače, hajde da pričamo o kvalitetu. Napravljena je selkcija igrača za ciljeve pre svega u Evropi, a onda i u domaćem fudbalu, što se podrazumeva. Kako kažu pojedinci iz Zvezde, ova liga im služi da ostanu u tonusu. Odlično. Ovde svako radi ono što ne zna. Ako sam rukovodilac trebalo bi da se bavim tim poslom, ako sam trener trebalo bi da se bavim tim poslom. Hoćemo li da otvaramo i njima oči? Skauting tih igrača koji su dovedeni i rezultati u trenažnom procesu....pa to je bio pripremni period. Sudeći po rezultatima na pripremama, ideja je izgleda bila - prošetaćemo se kroz našu ligu, osvojićemo titulu u prvih deset kola, a Evropa neka se zamisli. Baš se zamislila. Evo umrli su od straha. U domaćem prvenstvu gledam, imaju manje bodova od Partizana koji je deset puta jeftiniji. Šta ćemo sad? Vraćamo se na ono da je važan skauting igrača. Trebalo bi se vratiti skautingu igrača iz regiona, a ne dovođenju toliko stranaca.

Foto: Starsportphoto

Kog igrača Zvezde biste voleli da ima Partizan?
- Mićka Ivanića. Zvezda ima puno kvalitetnih domaćih, pre svega mladih igrača. Mićko mi je drag momak. Miljenik, čujemo se s vremena na vreme. I kad je reč o Partizanu, takođe bih se opredelio za mlade domaće igrače. Ništa ne bismo imali lošiji rezultat.

 

ŽAO MI JE ZBOG RAZLAZA SA CRNOM GOROM, IDEM ČESTO DOLE
 

Pomenuli ste Crnu Goru, od koje ste se rastali na dan sporne utakmice sa tzv Kosovom. Opišite nam šta se dešavalo. 
- Crna Gora je za mene bila prelepa priča. Ideale sam ostvario u Partizanu, zatim mi se desila Kina, takođe prelepa priča, a onda sam dobio poziv iz Crne Gore, koju jako volim i pomislio sam: "Pa zašto ne bih bio i selektor"? Dobio sam ponudu od čoveka koji je sve u crnogorskom fudbalu, Deja Savićevića. Našli smo se u Hajatu i dogovorili za pet minuta. Provodio sam dosta vremena dole. Bila je odlična atmosfera unutar Saveza i reprezentacije. Imamo sam fantastičan odnos i sa medijima koji su me prepoznali kao čoveka koji želi dobro Crnoj Gori. Potpisao sam i novi ugovor, a bilo je izgledno da ću još jedan.
I kad počinje problem u vezi sa utakmicom sa tzv Kosovom u kvalifikacijama za EP?
- Sećam se kad je bilo izvlašenje parova u Dablinu, deset loptica u šeširu. Nas petorica zvaničnika tamo i svi govorimo samo da ne bude Kosovo iz te grupe. I prvu kuglicu izvlače, ide u našu grupu - Kosovo. Odmah sam znao da će biti problema. Od tog izvlačenja narednih šest meseci sam pričao da će biti problem. Dejo me je umirivao da neće. Da skraim priču, dan pre utakmice počeo je ozbiljan pritisak iz Beograda da igrači Mirko Ivanić i Filip Stojković i ja ne možemo da budemo učesnici te utakmice.

Foto: EPA Images

Kako je to izgledalo? 
- Ja dobijam poziv da će ispred moje kuće biti parkirano službeno vozilo ako mi bude potrebna zaštita. Ja govorim Deju, on kaže: "Ma neće ništa". I tako to prenoći, osvanuo i dan utakmice. Krećemo na ručak. Dejo dolazi i pita me: "Tumbo, hoćeš li da vodiš"? Ja kažem ako igrači budu ostali, ostajem i ja. Jer od njih je sve počelo, a onda je prešlo i na mene. Oni su sve vreme bili na vezi sa svojim klubom. I oni su obavestili Savez o pritiscima. Kaže Dejo: "Zovi igrače." Oni dolaze i kažu da ne mogu da igraju. Dejo se nije ništa protivio, samo me je pitao mogu li da vodim sastanak. Ja sam rekao da mogu, jer sam sve bio pripremio. To je jedini sastanak od hiljada sastanaka koje sam vodio, a da sam traljavo odradio. Nisam imao glas, ni ideju, pomračenje. Voleo bih to da obrišem. Nakon toga prestala je bilo kakva komunikacija sa Savezom i sa Dejom i jako mi je žao, jer sam dole proveo prelepe tri i po godine. 
Jeste li odmah predložili da ne vodite utakmicu? 
- Niko nije reagovao, znali su to igrači. Pričali su oni sve vreme sa Stojkovićem i Ivanićem. A oni su sjajni momci. Mirko Ivanić...zbog njega mi je najžalije. On je sjajna ličnost, dobar momak, kvalitetan igrač. Mnogo bi značio reprezentaciji Crne Gore. Ja sam odveo dole, i njega i Stojkovića. Zaš mi je što se tako završilo. Ti igrači bi i danas značili Crnoj Gori.
Posle koliko vas je Srbija zvala za selektora?
- Pose dva i po meseca. Bio sam baš u Crnoj Gori kad sam dobio prvi poziv od tadašnjeg predsednika Slaviše Kokeze. Reako sam mu da to trenutno nije opcija i da sačekamo malo. Bio sam još pod utiskom iz Crne Gore, šta mi se izdešavalo. Nije me zanimao novi posao. Onda je odmicalo vreme, prihvatio sam tu ideju. Prošlo mi je kroz glavu da zapravo želim da budem selektor svoje države. Godinama sam figurirao kao potencijalni selektor, ali sam uvek imao posao i nije bila opcija.
Kako su tekli pregovori?
- Video sam se sa Nenadom (Bjekovićem), on je bio potpredsednik Saveza. Kao i svi naši raniji pregovori i ovaj je trajao pet minuta. Nije bilo dileme. Nije me zanimao novac, nego ideal. Bogu hvala, radio sam godinama i dovoljno zaradio, ovde mi to baš nije bilo presudno. Pred mene je postavljen osnovni cilj, da pokušam kroz baraž da odvedem reprezentaciju na Evropsko prvenstvo. 

Foto: EPA Images

Pamti se utakmica sa Škotskom za odlazak na Evropsko prvenstvo, koju ste izgubili. Kako ste je doživeli?
- Bila je korona, bez publike se igralo. Podigla se fama oko Kolarova zašto ne igra, a on je bio povređen. Nije igrao poslednju utakmicu u Italiji. Došao je da bude deo reprezentacije i ostvarenja cilja. Bio je pravi vođa, slušali su ga igrači. Znao sam sve vreme da neće igrati. Osnovni problem je bio psihološki pristup utakmici. Ekipa nije imala energiju. Mi nismo odigrali slabije, ali nismo bili skoncentrisani. Postoje situacije u fudbalu kad možeš da uradiš najbolju nedelju, onda dođe utakmica i ti ne prepoznaješ ekipu. Neki put pobediš na osnovu kvaliteta, nekad ne možeš na osnovu kvaliteta, ali na energiju. Ja nisam mogao nikako da podignem ekipu. Ušao je Luka Jović i dao gol za 1:1. Usledili su penali. Mitrović je važio za našeg najboljeg strelca. Sam je tražio da šutira poslednji penal. Svi su pogodili, Mitrović je promašio. Tako je izgleda moralo da bude. Sve važne golove pre i posle te utakmice dao je Mitrović.
Da je Mitrović pogodio, da li biste danas bili selektor?
- Ne, sa tim ljudima ne. Podneo sam tada izveštaj na sto i nešto strana, ja sam siguran da oni ljudi koji su sedeli tamo nisu mogli da prepoznaju ni šta piše tamo. Donekle mogu sa pojedincima, postoji granica preko koje ne mogu.
Kako gledate sad na postavku u Savezu?
- Danas je sasvim druga priča. Imate Dragana Džajića, Nenada Bjekovića, Piksija...ja sam svojevremeno govorio da postoje samo dvojica ljudi koja mogu biti predsednici Saveza - ili Nenad Bjeković ili Dragan Džajić. Nisam imao zadršku zbog navijačke opredeljenosti. Znaju svi da sam partizanovac, ali to nema veze, pričamo o srpskom fudbalu. Potrebni su nam fudbalski ljudi, sve ostalo je operativa. Uvek ću se zalagati da čovek iz fudbala bude na čelu Saveza. Ne prihvatam ideju da novokomponovani biznismeni budu na čelu klubova. 

Šta očekujete od reprezentacije na Evropskom prvenstvu?
- Ako ti padne koncentracija kod bilo kog protivnika, može biti loše. Nema to veze ko je došao iz kog šešira, barem ne kod većine, jer su selekcije rangirane po učinku u kvalifikacijama. Mogli smo i mi biti iz drugog šešira, pa bismo opet bili ove snage. Engleska je naravno fantastična, ima sistem, Sautgejt je bio selektor mlade, pa je unapređen, ima odlične igrače. Na toj utakmici Srbija nema šta da izgubi, ali i mi imamo kvalitet, teren, sudije, ne smemo dozvoliti da budemo poraženi pre nego počne. Danci su dobri, ona prijateljska u kojoj su nas dobili nije merilo. Motivacija na Evropskom prvenstvu sve menja. Možemo sa Dancima. Sa Slovencima bi problem mogao da bude ako pristupimo kao favoriti i pomislimo da smo bolji. Kao "Ko su ti Slovenci"? A oni se, baš kao i Mađarska dižu iz godine u godinu. Imamo kvalitet i ako budemo skoncentrisani, možemo u sledeći krug.
Kako mislite protivnici vide Srbiju?
- Neće nas niko potceniti. Skauting je toliko napredovao da već sve znaju svi o svima. Tražiće način kako da nas pobede. Imamo mi fantastične igrače, najveći problem može biti glava. Eto, Sautgejt je rekao da Mitrović može svakom protivniku na svetu da da gol. On već zna sve o svakom, svi će tako ozbiljno pristupiti meču. Važno je sad kako iskoristiti vreme do Evropskog prvenstva pametno i važna je psihologija.

Foto: Starsportphoto

 

Koji igrač je najstabilniji psihički?
- Nerado ističem imena, jer je nezahvalno. Tu su Mitrović, Sergej, oni su u najboljim igračkim godinama, i biološki i mentalno su u fantastičnim godinama. Imamo i Tadića, ali i neke mlađe koji su stabilni. Recimo Vlahović baš zna šta hoće. On na svoj način gradi karijeru, posvećen neverovatno, izgradio se zahvaljujući radu, pored toga što poseduje talenat. Kod njega je sve spojeno u jedno. A da bi bio u velikom klubu, moraš da imaš i jaku psihu. Milenković jako stabilan, Vanja Milinković Savić izgleda kao vođa.
Bili ste selektor, kome psiha nije bila na potrebnom nivou?
- Luka je jedan od onih  igrača koji su dali fudbalu manje nego što su mogli. Nije on slučajno otišao iz Zvezde u Ajntraht, pa u Real Madrid posle perioda dokazivanja. Veliki klubovi rade ozbiljan skauting i ne bi Real toliko platio da nije procenio da Luka može da vrati. Ali problem je u njegovoj glavi. Evo posle Reala Fiorentina, pa Milan, svuda šansa na kašičicu, a fudbalsko umeće nije upitno. Fudbaleri bi trebalo da shvate da su oni i dalje isti oni ljudi, imali hiljadu dinara ili milion evra. Misle da su pametniji kad su bogatiji. To su mladi ljudi, mala grupa ljudi zna sa tim da se nosi. To su sjajni momci, ali obaveze im nisu dale ni da se obrazuju. U datom momentu, ne znaju kako da kontrolišu glavu. Ne shvataju da sve št imaju - imaju zahvaljujući radu i da ne smeju da ga odbace.

Foto:  

Foto:  

Foto:  

Foto:  

Foto:  

Foto:  

Foto:  

Foto:  

Foto:  

Foto:  

Foto: