Bez njih smo ostali u 2023! Preminuli Bobi Čarlton, Vijali, Ćiro, legenda Zvezde i Partizana

Sportska 2023. uz velika uzbuđenja na takmičenjima širom sveta na žalost zauvek je odnela neka od legendarnih imena.

Sportska 2023. uz velika uzbuđenja na takmičenjima širom sveta na žalost zauvek je odnela neka od legendarnih imena. U godini za nama srpski, regionalni i svetski sport ostao je bez Bobija Čarltona, Đanluke Vijalija, Miroslava Ćire Blaževića, Mustafe Hasanagića i drugih.

Ovo je kratko podsećanje na sportiste koji su preminuli u 2023. godini.

 

BOBI ČARLTON (11.10.1937 – 21.10.2023)

 

Čarlton je bio ključna figura u osvajanju jedine titule prvaka sveta Engleza 1966. godine, ali i stvaranja velikog Mančester junajteda.

Postigao je 249 golova na 758 utakmica, osvojio je Kup evropskih šampiona 1968, kao i tri titule prvaka Engleske.

Foto: EPA

 

Za Gordi Albion odigrao je 106 mečeva, postigao 49 golova i držao rekord od 1970. do 2015. godine.

U godini kada je osvojena svetska titula bio je proglašen za najboljeg igrača sveta, ispred Euzebija i Franca Bekenbauera.

Nakon igračke karijere, 39 godina je bio funkcioner Junajteda, a njegov legat nastaviće da živi kroz fondaciju koja nosi ime ovog proslavljenog fudbalera.

 

ĐANLUKA VIJALI (9.7.1964 – 6.7.2023)

 

Vijali je odigrao 59 utakmica za reprezentaciju Italije, a sa Juventusom je osvojio Ligu šampiona.

U klub iz Torina je stigao 1992. posle osam godina u Sampdoriji iz Đenove, sa kojom je osvojio italijansko prvenstva i Kup kupova, a Juventus je platio 12 miliona funti za njegov transfer, čime je oborio svetski rekord.

Iz Italije je 1996. godine otišao u Čelsi, gde je 1998. godine obavljao i funkciju igrača-trenera.

Vijali je bio i prvi menadžer iz Italije koji je predvodio tim engleske Premijer lige, pošto je preuzeo Čelsi od legendarnog Holanđanina Ruda Gulita krajem sezone 1998. godine.

Foto: Reuters

Plavci, kako glasi nadimak londonskog tima, osvojili su Liga kup, UEFA Kup pobednika kupova i Superkup Evrope.

Sa istom ekipom Vijali je trijumfovao 2000. godine u FA kupu i Čeriti šildu u Engleskoj, ali je početkom naredne sezone otišao iz Čelsija zbog slabijih rezultata.

Kratko je tokom sezone 2001/2002 bio i prvi trener Votforda u Čempionšipu, drugoj ligi po kvalitetu u Engleskoj, ali je napustio taj klub pošto je tim završio na 14. mestu na tabeli.

 

MIROSLAV ĆIRO BLAŽEVIĆ (9.2.1935 – 8.2.2023)

 

Ćiro je bio lik, omiljen od Vardara do Triglava. Fudbalsku karijeru počeo je u lokalnom klubu Bratstvo.

Blažević je jedini trener koji je sa Dinamom osvojio titule prvaka u SFRJ (Socijalistička Fedrativna Republika Jugoslavija) i Hrvatskoj, a takođe je jedini osvajao fudbalski kup u SFRJ i Hrvatskoj.

Dinamo je vodio u četiri različita mandata i osvojio tri titule prvaka, dva kupa i Superkup.

Reprezentaciju Hrvatske je sa klupe vodio 72 puta (33 pobede, 24 remija i 15 poraza).

Foto: beta

Jedini je u istoriji tri puta dobio Državnu nagradu za sport "Franjo Bučar", a poslednji javni nastup imao je u decembru prošle godine, kada je u Zagrebu dobio nagradu "Vladimir Beara" za doprinos razvoju sportske kulture i društvene tolerancije.

Blažević se 2005. kandidovao na predsedničkim izborima u Hrvatskoj, a osvojio je 0,80 odsto glasova.udbalsku karijeru počeo je u lokalnom klubu Bratstvo.

Zatim je igrao za zagrebačke klubove Dinamo i Lokomotiva, odakle prelazi u Sarajevo gde je igrao do 1958.

Naredne tri godine igrao je u ekipi Rijeka, a potom je bio član švajcarskog Siona.

Trenersku karijeru počeo je u švajcarskom niželigašu Veveu. Vodio je ukupno 19 klubova u Švajcarskoj, Hrvatskoj, Grčkoj, Sloveniji, Bosni i Hercegovini, Kini i Iranu, a trenirao je i pet reprezentacija (Švajcarsku, Hrvatsku, Iran, BIH i kinesku selekciju do 23 godine).

Najveće uspehe u karijeri ostvario je sa zagrebačkim Dinamom 1982, kada je postao prvak Jugoslavije, kao i sa selekcijom Hrvatske sa kojom je 1998. osvojio bronzu na Svetskom prvenstvu u Francuskoj.

 

BLAGOJE KRIVOKUĆA (1.9.1944 – 14.7.2023)

 

Krivokuća je bio jedan od najboljih igrača u jednoj od najboljih generacija "Romantičara" sa Karaburme, s kojim je igrao i polufinale Kupa Kupova 1963. godine. Pored tog impozantnog uspeha, on je sa OFK Beogradom osvojio i Kup Jugoslavije 1966. godine, a bio je i vicešampion države.

Kao tinedjžer je stigao u OFK Beograd iz rodne Ivnajice, a na Karaburmi se zadržao idućih 10 godina, kada je odlučio da ode u inostranstvo i zaigra u Nemačkoj za Frajburger FC.

Foto: OFK Beograd

U dresu OFK Beograda je odigrao 206 utakmica i postigao je 16 golova, što i nije čudo jer je igrao naspoziciji štopera.

Upisan je i u istoriju engleskog fudbala. U polufinalu Kupa kupova 1962/63. vodio je žestoke duele sa najboljim strelcem Totenhema Džimijem Grivsom. Nemoćan da postigne gol, Englez je u jednom duelu udario Krivokuću i dobio crveni karton.

Grivs je postao prvi engleski igrač isključen u međunarodnoj utakmici, pa su se pred revanš u Londonu novinari tiskali da vide igrača koji je iznervirao Grivsa.

 

MUSTAFA HASANAGIĆ (20.4.1941 – 12.11.2023)

 

Hasanagić je sa 355 golova treći strelac u istoriji crno-belih iza rekordera Stjepana Bobaka (425) i Marka Valoka (411).

Za crno bele je nastupao od 1961 do 1969. godine. Za selekciju Jugoslavije zabeležio je pet nastupa.

Foto: YouTube printscreen/FK Partizan Beograd

Sa Partizanom Hasanagić je osvojio trti titule šampiona Jugoslavije i to u sezonama 1961-62, 1962-63 i 1964-65. Sa ekipom Partizana je ostvario i svoj najveći uspeh, igrao je u finalu Kupu šampiona 1966. godine u Briselu protiv Real Madrida iz Madrida. U tom slavnom pohodu do briselskog finala, Hasanagić je postigao šest golova!

Posle Partizana, 1969. godine Hasanagić nalazi angažman u Švajcarskoj u Ženevi gde se na godinu dana pridružuje Serventi, a već sledeće sezone odlazi u FC La Chaux-de-Fonds iz istoimenog grada u Švajcarskoj. Tu i završava svoju aktivnu igračku karijeru, mada je još igrao i u Siriji gde je bio igrač-trener.

 

DRAGAN SOLOMUN (27.7.1950 – 17.7.2023)

 

Počeo je u Crvenoj zvezdi da se bavi vaterpolom. Debitovao je 1969. godine i čitavu karijeru je proveo u omiljenom klubu. Jedan je od najboljih strelaca kluba uz sedamdesetih godina prošlog veka. Bio je najbolji igrač ekipe i tvorac najvećih klupskih pobeda u to vreme.

Karijeru je zatim nastavio kao vaterpolo radnik. Kao direktor kluba učestvovao je u građenju snažne Crvene zvezde početkom devedesetih sa Vlahom Orlićem, Nikolom Stamenićem i Zoranom Drakulićem. Zvezda je tad osvojila dve titule prvaka države.

Foto: Starsportphoto©

Od 1997. je bio u Vaterpolo savezu Jugoslavije na mestu generalnog sekretara. Bio je prvi saradnik brojnih predsednika saveza, zatim Orlića, selektora Stamenića, Manojlovića i Porobića. Neumoran je bio u organizovanju velikih takmičenja poput Svetskog kupa 2002, Svetske lige 2005, Evropskog prvenstva 2006. i Svetske lige u Nišu 2010.

 

JANKO LUKOVSKI (7.4.1946 – 6.11.2023)

 

Janko Lukovski je bio veliki igrač, one, velike Jugoslavije, zatim i sjajan stručnjak koji je na put izveo brojne vrhunske košarkaše.

Bio je zvezda Rabotničkog, dve sezone je igrao i za MZT Skoplje, a u ogromnoj konkurenciji se izborio da bude i u juniorskoj i B reprezentaciji Jugoslavije.

Još dok je bio igrač skopskih Metalaca radio je i kao trener juniora. U prvoj sezoni kao prvi trener doveo je Borec iz Velesa u Prvu B ligu (1980), što ga je preporučilo za klubu Rabotničkog. Sa njim na čelu ušli su u Prvu A ligu, a 1983. godine i u finale Kupa Jugoslavije gde ih je nadmašila Cibona, tada član same evropske elite.

Foto: printscreen instagram

Od 1982. do 1986. godine, radio je kao trener u mlađim selekcijama reprezentacije (kadetskoj i mladoj), a asistirao je Rusmiru Haliloviću, i imao priliku da trenira Dražena Petrovića, Zdovca, Paspalja, Pecarskog, Cvjetičanina, Perasovića, Sretenovića...

Iz Makedonije se 1985. preselio u Suboticu, gde je udario temelje modernog Spartaka. Potom ga je put odveo u Bačku Topolu, da bi se 1991. vratio u svoj Rabotnički i osvojio treće mesto u Prvoj A ligi iza Partizana i Crvene zvezde, uz to i ponovo doveo tim do finala Kupa Jugoslavije.

Godine 1992. dolazi u pančevački Profikolor i uvodi ga u najkvalitetniju ligu. Dve godine kasnije seda na klupu Vojvodine, promoviše novu generaciju na čelu sa Draganom Lukovskim, Zlatkom Bolićem i Jovom Stanojevićem i osvaja peto mesto. Vodio je i Borovicu i nikšićki Ibon, a vraćao se i u Vojvodinu.

Od 2003. godine posvetio se radu sa najmlađima u školi košarke "Sport Ki" koju je osnovao zajedno sa sinovima.

 

ALEKSANDAR MATANOVIĆ (23.5.1930 – 9.8.2023)

 

Čuveni Matan posle ranih uspeha u šahu i titule omladinskog prvaka Jugoslavija 1948, u seniorsku reprezentaciju ušao je već 1950, u nezaboravnom radio-meču Jugoslavija – SAD, a 1955. je postao velemajstor.

Od 1954. do 1978. bio je stalni član olimijskog tima, a zatim 1980. selektor reprezentacije koja je osvojila našu poslednju olimpijsku medalju.

U zlatnom dobu našeg šaha, dok je sa Gligorićem, Ivkovom i Matulovićem činio je okosnicu druge velesile sveta, okitio se sa pet srebrnih i četiri bronzane olimpijske ekipne medalje, kao i sa pet pojedinačnih za rezultate na svojoj tabli: jednom zlatnom, tri srebrne i jednom bronzanom.

Foto: Šahovski savez Srbije

Na pet evropskih šampionata, između 1957. i 1977, osvojio je četiri srebrne i jednu bronzanu ekipnu medalju.

Iako je takmičarske ambicije sa 36 godina podredio revolucionarnom projektu univerzalnoig šahovskog jezika i izdavačke kompanije „Šahovski informator”, čiji je bio osnivač, urednik i direktor, zadržao je visok nivo i u narednoj deceniji, dodajući tituli prvaka Jugoslavije iz 1962. godine (zajedno sa Minićem), još dve, 1969. i 1978.

Priznanje Svetske šahovske federacije (FIDE) dobio je izborom za potpredsednika FIDE 1990-94. Od maja 2022. Aleksandar Matanović je bio najstariji velemajstor na svetu.

 

PETAR POROBIĆ (28.5.1957 – 9.10.2023)

 

Tokom bogate karijere, Petar Porobić je bio selektor Srbije i Crne Gore, Crne Gore, Nemačke i Kine.

Samostalnu tenersku karijeru je počeo u Jadranu iz Herceg Novom. Postavio je sistem moćnog kluba koji je tokom njegovog mandata na klupi stigao do finala Lige šampiona u kom je izgubio od Honveda.

Foto: Starsportphoto

Sa selekcijom Srbije i Crne Gore osvojio je zlato na Svetskom prvenstvu u Montrealu 2005. godine, Svetski kup 2006. godine, da bi sa Crnom Gorom osvojio zlatnu medalju na šampionatu Evrope u Malagi 2008. godine, Svetsku ligu 2009. godine u Podgorici, srebrnu medalju 2010. godine na Svetskoj ligi u Nišu.

Sa ženskom reprezentacijom Kine Porobić je bio učesnik Olimpijskih igara u Japanu. Imao je cilj da se muškom selekcijom stigne do Igara, ali je taj san iznenada prekinut.

 

BORO JOVANOVIĆ (21.10.1939 – 19.12.2023)

 

Jovanović je bio jedan od najboljih jugoslovenskih tenisera svih vremena.

U paru sa Nikolom Pilićem 1962. godine igrao je finale Vimbldona, a u dva navrata je bio najbolji sportista Jugoslavije u izboru SN-a.

Lens Tingej, novinar čije rangiranje tenisera se smatralo zvaničnim pre osnivanja ATP liste, rangirao je 1963. Bora Jovanovića kao osmog najboljeg na svetu.

Foto: profimedia

Zajedno sa Pilićem, Boro Jovanović je osvojio zlatnu medalju na Mediteranskim igrama, dok je u pojedinačnoj konkurenciji osvojio jednu bronzu.

Na Univerzijadi u Sofiji 1961. je osvojio zlato i u singlu i u dublu.

Rođeni Zagrepčanin je nakon igračke karijere bio i trener, a 2016. godine dobio je posebno priznanje za doprinos Dejvis kupu.

 

VILIS RID (25.6.1942 – 21.3.2023)

 

Rid je u NBA ligi nastupao samo za ekipu Njujork Niksa od 1964. do 1974. godine. Sedam puta je igrao na ol-star takmičenju, dok je najkorisniji igrač lige bio 1970. godine.

Rid će ostati upamćen kao dvostruki NBA šampion (1970, 1973), kao i jedini MVP u istoriju Njujork Niksa.Nagradu za najboljeg igrača lige je dobio 1970. godine.

Foto: AP Photo/Frank Franklin II

Tokom karijere je prosečno beležio skoro 19 poena i 13 skokova.

Posle karijere je kratko bio trener Niksa, zatim je od 1981. do 1985. vodio Krejton, da bi od 1988. bio deo Netsa (jednu sezonu kao trener, posle u menadžmentu), koji su ranih dvehiljaditih bili kandidati za titulu.

U Kuću slavnih primljenih je 1986. godine.

 

MIRKO NOVOSEL (30.6.1938 – 20.7.2023)

 

Košarka je odlaskom Novosela izgubila jedno od najvećih imena u istoriji, ne samo na ovim prostorima.

Novosel spada među najtrofejnije trenere 20. veka. Bogata karijera hrvatskog stručnjaka prelila se na nekoliko era tog sporta i obeležila generacije, a Novosel će zauvek ostati upamćen kao čovek koji je transformirao košarkašku filozofiju sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka.

Novosel je rođen u Zagrebu 30. juna 1935. godine, a igračku karijeru je proveo igrajući u lokalnom klubu Lokomotivi za koji je nastupao 14 godina, od 1952. do 1966, a zatim je vrlo brzo ušao u trenerske vode.

Foto: Starsportphoto

Već 1967. je preuzeo Lokomotivu i rukovodio sa klupe do 1971, a klub je četiri godine posle toga dobio ime po kojem ga danas svi poznaju – Cibona.

Popularni „Cibosi“ su pod Novoselom ostvarivali i svoje najveće uspehe. Vodio je Cibonu u periodu između 1976. i 1985. i sa njom osvojio dve titule jugoslovenskog prvaka, čak sedam kupova SFRJ, a ono što se najviše pamti su dve titule klupskog prvaka Evrope, 1985. i 1986. godine. Ti su mu uspesi obezbedili i da dobije priznanje za najboljeg evropskog trenera.

Novosel nije bio uspešan samo u Ciboni, već i na mestu selektora Jugoslavije.

Osvojio je srebro, zlato i bronzu na Olimpijskim igrama u Montrealu, Moskvi i Los Anđelesu, srebro na Svetskom prvenstvu 1974, zlato četiri godine kasnije, dve bronze (1982. i 1986.), kao i dva zlata na Evrobasketu, 1973. i 1975.

Pred kraj trenerske karijere je sa Hrvatskom ostvario još jedan veliki uspeh, osvojio je bronzu na SP u Nemačkoj 1993.

Posle Cibone, Novosel je od 1988. do 1990. godine vodio italijanski Napoli, a posle posla hrvatskog selektora otišao je u penziju.

Zatim je bio Cibonin počasni predsednik, a 1991. dobio je nagradu Franjo Bučar za životno delo, a 2007. godine primio je najveće individualno priznanje kad je primljen u košarkašku Kuću slavnih u Springfildu.