ŠTA TREBA DA URADITE KAKO BI VAS DETE POŠTOVALO? U savremenom društvu sve je manje autoriteta!

Današnje roditeljstvo se značajno razlikuje od roditeljstva od pre dvadeset godina. U ranom uzrastu se detetu daje prevelika sloboda.

-To je u redu i ja poštujem da dete treba da ima svoju ličnost. Ono što je danas sve više prisutno je to da deca dolaze na psihoterapiju. Kada me roditelji pitaju kada je najbolje da dovedu dete na psihoterapiju, iako ja ne mogu da radim sa decom od godinu ili dve dana, ipak smatram da apsolutno to dete treba da se pojavi na psihoterapiji jer  tu vidim kako porodica funkcioniše, na koji način se dete ponaša, kome je više privrženo, ko ga bolje smiruje i tako dalje. Tu se vidi funkcionalnost same porodice i koje strategije ta porodica primenjuje - objašnjava psihološkinja Jovana Stojković.

Ona zapaža da često roditelji pred decu stavljaju jako visoke cijljeve i kada oni odrastu, već od osmog razreda, kreće jedna njihova unutrašnja borba. Deca se osvešćuju i čini im se da oni sve to nisu morali da rade. Zapravo se oni ni jednog trenutka nisu pitali da li su želeli određeni sport, ili toliko vanškolskih aktivnosti. Problem nastaje kada dete želi sve te aktivnosti, ali peopterećeno je i ne može da postigne.

Foto: Shutterstock

-Tada dolazi do prvih okidača; kada deca shvataju da nisu savršena, a dotle su živeli u jednoj iluziji savršenstva, što su naravno roditelji potkrepljivali. Svaki roditelj to radi iz najbolje namere, ali ipak treba otvoreno da porazgovara na nivou deteta šta je ono što su njegove potrebe. Roditelji treba da osluškuju svoje dete i da pitaju za mišljenje, osećanja i šta je ono što dete želi- objašnjava naša sagovornica. 

Deca su danas često sputavana u svom misaonom toku. To se često zapaža i u školi, pa dete onda bude ismevano od grupe učenika, a nekada, nažalost, to i nastavnik potkrepljuje. Samim tim, dete se zatvara i šalje sebi poruku: "Neću se više nikada javiti da ne bih ispao glup". Važno je da se nađe optimala za zdravo odrastanje. Praksa pokazuje da se prvo javljanje na terapiju vezano za vaspitanje dece javlja između dvanaeste i petnaeste godine. U tom periodu roditelji stiču utisak da njihov autoritet više nije tako zastupljen i da ih dete ne sluša, što često nije istina. Dete samo u tom momentu počinje da iskazuje svoja prava i svoje potrebe. Često se tokom vaspitanja kod mnogih roditelja pojavljuju rigidne granice, što znači da se nešto mora uraditi istog trenutka. Deca koja su bila izuzetno poslušna, ako taj zahtev i ne ispune baš u tom momentu, biće kažnjeni ili izgrđeni od strane roditelja. Postoje i neke unutrašnje frustracije roditelja koje oni često prenose na svoje dete. U tim slučajevima dete mora da se ponaša kao robot i da izvrši neku aktivnost samo zato što je to roditelj naredio. 

Foto: Shutterstock

-Smatram da dete ima pravo da iskaže svoje potrebe i da ne mora baš istog momenta da uradi tačno ono što mu je roditelj rekao, ali sam zato uvek za neki vid kompromisa. Tako, ako dete gleda omiljenu seriju, treba mu dozvoliti da je odgleda do kraja, ali onda treba da damo detetu dozvolu da ono samo odredi kada će želeti da uči. To ne sme biti odgovor posle, ili kasnije, nego se moraju dogovoriti precizno o satnici. Onda to nismo mi odredili kao roditelji ili ja kao terapeut, već je dete samo odgovorilo i samo sebi zadalo cilj. U tom slučaju imamo prava da se osvrnemo na taj dogovor, ukoliko ne bude ispoštovan - navodi primer Jovana Stojković.

Foto: Informer

-Nisam pristalica ekstremnog vida kažnjavanja, već sam više za negativno potkrepljenje, a to znači oduzimanje od deteta ono što je njemu bitno. To nikako nije telefon, ili kažnjavanje dodatnim učenjem, ili zabranom odlaska na trening. Tada se javlja prvi jaz između roditelja i deteta. Ono što je za dete najbolnije je kada krene omalovažavanje i ignorisanje. To nisu dobre disciplinske mere. Ta deca, koja su preterano kritikovana u mladalačkom dobu i koja su bila gurana ka perfekcionizumu, kasnije jako teško menjaju svoja unutrašnja uverenja jer se osećaju potpuno bezvredno. Kritički su nastrojeni prema sebi, a mišljenje im je podeljeno na sve ili ništa. "Ili ću imati sve petice, ili apsolutno ne vredim kao đak". Uvek se osećaju nedovoljno dobro u svakom segmentu. Najgore je to što, kada se desi neki uspeh, oni ga poništavaju jer to nije po njihovim standardima ili po standardima roditelja - ističe naša sagovornica.