NE ZANEMERAJUTE SVOJE FOBIJE! Ovi iracionalni strahovi često dovede do potpune otuđenosti

Svako od nas se skoro svakodnevno susreće sa nekim strahovima. Dok jedni uspevaju da pevaziđu problem, drugi pak nemaju hrabrosti da se obrate stručnom licu, pa onda taj parališući strah razviju u fobiju.

 

Beogradska psihološkinja Jovana Stojković otkriva zašto dolazi do toga, koga fobije najčešće pogađaju i kako se leče.

Razlika između fobije i straha

- Strah je jedna od osnovnih naših emocija koju možemo da osetimo i samim tim ima veliku funkciju u našem životu. S jedne strane, može da nas zaštiti, a s druge može da bude pokretačka energija u vidu motivacije kako bismo doneli neku odluku. Ljudi se uglavnom plaše prirodnih katastrofa, tragičnih događaja, smrtnog ishoda, letenja, visine, zmija i to je sasvim u redu. To su negde generalizovani strahovi. Kada taj strah bude većeg intenziteta koji nas bukvalno blokira za normalno fukncionisanje u toku dana, onda znamo da imamo problem sa određenom fobijom.

Foto: pexels.com

Da li nužno mora da postoji okidač koji prethodi fobiji?

- Uvek je prethodio neki okidač koji dovodi do određenog anksioznog napada ili fobije. Osobi koja ima povišenu crtu anksioznosti, potisnute emocije ili dugotrajan stres, dovoljno je da se nađe u nekoj banalnoj situaciji koja može da bude okidač za pokretanje fobija.

Koji su simptomi fobija?

- Ono što je ključno jeste da se kod svih fobija javljaju isti simptomi. Osobe uglavnom imaju strah da će se ugušiti, dobiti srčani udar ili čak umreti. Onda kreće bledilo u licu, plitko disanje, nemir. Tada sledi unutrašnji monolog koji vodimo sami sa sobom - “Evo sad ću se srušiti. Ko zna kako ću se postideti. Da li će mi neko pomoći?”. Sve to dodatno koči osobu da se vrate u prvobitno stanje.

Foto: Shutterstock

Koje su najčešće fobije?

- Najučestalije fobije su agorafobija – strah od otvorenog prostora. Ova fobija parališe osobu koja čak godinama može da ostane zatvorena u kući. Ono što to dodatno pogoršava i potkrepljuje strah jeste odnos ukućana prema toj osobi. Nekada se dešava da oni izvršavaju sve poslove, tako da osoba koja ima agorafobiju ni ne mora da izlazi napolje, a to je začaran krug. Zatim, socijalna fobija je veoma rastupljena kod mladih, a predstavlja strah od javnog nastupa. Plaše se da da ne ispadnu glupi u društvu, mnogo im je važno kakvu će sliku ostaviti o sebi – dosta se preispituju. Kod žena u srednjim godinama je prisutna hipohondrijaza – opsednutost svojim telom i strahom da će se razboleti. U poslednje vreme mnogo je zastuljena i kancerofobija.

Šta treba da radi osoba koja ima fobiju?

- Osoba koja počne da izbegava mesta, osobe ili događaje koje podstiču fobiju, razviće lep osećaj “Izbegao sam nešto što je moglo da me ugrozi”. Međutim, to može da dovede do toga da će se osoba sve više i više zatvarati. Onda se ne treba čuditi kada se na tu jednu fobiju nadovežu i druge. Na primer, osoba koja ima socijalnu fobiju (strah od javnog nastupa, strah da li vas neko posmatra, strah osobe da jede pred nekim drugim...) može da krene da se širi na agorafobiju – strah od otvorenog prostora.

Foto: Shutterstock

Da li osoba može da ima više fobija?

- Može da ima više. Dolazi do toga da se one jednostavno upletu. A to je zbog toga jer osoba ne radi na tom problemu.

Koga fobije najčešće pogađaju?

- Najviše pogađa adolescente koji se suočavaju sa stupanjem u odraslo doba, traženjem sebe, oni često teže perfekcionizmu koji prosto ne mogu da postignu, što je na neki način i normalno. Po statističkim podacima, žene uglavnom imaju fobije. Psihoanalitička teorija govori da su te osobe jako samokritične, ujedno imaju nisko samopouzdanje i po prirodi su visoko anksiozne.

Foto: Shutterstock

Kako se leče fobije?

- Osoba svakako treba da se javi stručnom licu koje će otkriti okidač koji je prouzrokovao fobiju. Veoma je korisno da ljudi koji imaju fobije i anksiozne napade znaju da taj napad traje deset minuta. To je veoma utešno, zato što ljudi imaju osećaj da to traje satima. Preporuka je da vode dnevnik panike. Potrebno je da zapišu kako su spavali veče pre nego što je došlo do paničnog napada, sa kim su bili te večeri, kakve misli i osećanja su prethodila svemu tome. Kada to znaju, onda će sa terapeutom videti da ništa nije slučajno i da mnoge stvari utiču na  njihov osećaj. U mnogim istraživanjima imaju podaci o tome da ne postoji osoba koja je umrla od paničnog napada. Kada to čuju, osobama je mnogo lakše.