Smrt me prati od rođenja, tri puta sam bila klinički mrtva! Potresna i poučna ispovest Dee Đurđević u Informer podkastu (VIDEO)

Morala sam da učim ponovo da hodam, jedem, spavam, plivam... I onda sam shvatila koliko je život lep i koliko nama malo za sreću treba, ispričala je u Informer podkastu Dea Đurđević

Rodila sam se kao mrtvorođeno dete 19. jula 1991. godine, bez znakova života, a kada su hteli da me bace u kantu, zaplakala sam i oživela. Život me nije mazio! Za dlaku sam izbegla smrt, tri puta doživljavala kliničku smrt, šest meseci bila u bolnici. Morala sam da učim ponovo da hodam, jedem, spavam, plivam... I onda sam shvatila koliko je život lep i koliko nama malo za sreću treba.

To je za Informer televiziju, u podkastu, ispričala Dea Đurđević, voditeljka televizije Pink, koja je 7. februara 2019. godine doživela stravičnu saobraćajnu nezgodu. Kako kaže, svakog jutra je srećna jer može sama da se okupa, obuče i pogleda kroz prozor svog stana. Uz nju je i njen dečko, poznati novinar Mladen Mijatović, koji je ostao uz nju sve ove teške godine.

- Kada se sve to dogodilo, rekla sam mu: "Idi, jer ti nisi kriv za ovo. Ja se neću ljutiti. Ti imaš pravo da živiš život kakav zaslužuješ, nemoj da budeš sa mnom jer ti je mene žao". Rekao mi je: "Ja ne idem nikud, ti nisi normalna, mi smo jedno, mi smo isto".

Foto: Foto: Miloš Rafailović

Prema njenim rečima, od prvog dana borila se za život! Nije igrala lastiš, a omiljene igračke su joj bile, kroz osmeh nam je rekla, uvek među stvarima za dečake.

- Ja sam mrtvorođeno dete u GAK "Narodni front". Majka me je nosila 10 meseci. Kada sam se rodila, nisam plakala, nisam disala niti pravila ikakve pokrete. Pokušali su da me ožive, ali nije bilo uspeha. Rekli su mojoj mami da taj 19. jul izgleda neće biti najsrećniji dan u njenom životu niti dan mog rođenja. I taman, kako ja umem da kažem, kad su hteli da me bace u kantu - ja sam oživela! Izgleda da sam imala zakasnelu reakciju. Posle toga je sve išlo kako treba. Čak sam bila i napredna. Sa deset meseci sam prohodala i propričala - u dahu priča hrabra Dea i nastavlja:

- Uvek sam volela da se igram s dečacima. Išla sam na tekvondo, igrala se bagerima, vojnicima i pištoljima. Išla sam i na Zvezdine utakmice i navijači su me naučili šta je lojalnost i hrabrost. Iako me smrt juri od rođenja, imala sam srećno detinjstvo. Nakon Prve ekonomske škole upisala sam Fakultet političkih nauka, a dok sam studirala, leti sam radila kao šanker na Bir festu, a zimi kao košarkaški sudija. A onda me je put naveo na televiziju Pink. 

Foto: Foto: Miloš Rafailović

Tamo je, kaže ona, živela svoju magiju sve do tog kobnog februara.

- Tog jutra, 7. februara, ništa nije ukazivalo na nesreću. Bila je zima, poledica... Usporila sam, ali tom prilikom devojka iza mene je izgubila kontrolu i udarila me otpozadi. Završila sam na trotoaru. Dok smo gledale šta ćemo, meni je najvažnije bilo da ne zakasnim u Jutarnji program. U trenucima dok zovem našu Mašu, organizatorku, da joj javim da kasnim, čujem samo: "Pazi!", i vidim kako me udara autobus. U trenutku sam se našla između njega i zida, a refleksno sam ga gurala rukom od sebe. Bila sam svesna. Pala sam na ulicu, sve je počelo da me boli. Glava najviše. Lice mi je bilo krvavo, puno stakla. A onda sam pogledala dalje od sebe i videla svoju ruku na ulici. Nisam mogla da se pomerim. Ljudi su odmah pozvali pomoć, a i devojka Marija Dimitrijević pritrčala je da mi ukaže pomoć i držala mi deo ruke da ne iskrvarim. U takvom stanju tražila sam njen telefon da javim mami i Mladenu da me je udario autobus - priseća se tog dana naša sagovornica. 

Imala je kontuziju srca, pluća, prelom karlice, kičme, paralizu obe noge...

- Prva operacija je trajala pet i po sati, a onda je usledila još 21 intervencija i 200 uspavljivanja. Skoro šest meseci sam bila u bolnici. Tri puta sam bila klinički mrtva, a drugi put je bio najgori. Tada sam primila i sedam litara krvi. Bilo je teško i bolno. Nakon bolnice, učila sam sve iz početka, i da hodam, i da jedem, i da plivam, vozim bicikl. Mama i Mladen su me kupali i previjali i u kolicima vozili do studija, jer sam mogla samo 20 koraka da napravim - otkriva ova heroina.

Na pitanje šta joj je bilo najteže u toj borbi, iskreno odgovara:

- Najteže mi je bilo da se izborim psihički... Borila sam se, priznajem, imala lomove, ljutnje, bes... Ne možeš da spavaš, sanjam nesreću, pa se uznemirim. Ali nisam sebi dala da odustanem. Imala sam svoja tri cilja - da uradim još jednu emisiju, odem na utakmicu i u kafanu. I, to sam prvo uradila kada sam se oporavila. Danas sam srećna što sam živa, što imam svoj prozor, što mogu sama da idem u toalet, da se sama istuširam. Što imam Mladena, koji nije hteo ni jednog trena da me ostavi, iako sam mu rekla da se neću ljutiti.