"Kasnio sam u školu jer je Tito prolazio": Rale Milenković o životu u Jugoslaviji i ulozi Čerčila u seriji "Tito između Istoka i Zapada"

Glumac Radoslav Rale Milenković kaže da je puno puta kasnio u školu jer je saobraćaj bio obustavljen zato što se čekalo da tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito prođe.

U toku je snimanje dokumentarno-igrane serije "Tito između Istoka i Zapada", koju u produkciji GFC-a realizuje Radio-televizija Srbije. Serija je rađena u deset epizoda i sa više od 70 glumaca, a osvetljava ključne političke događaje i ličnosti iz perioda kada je Josip Broz Tito balansirao između Istoka i Zapada.

Ulogu Tita ponovo tumači Nebojša Dugalić, dok Radoslav Rale Milenković ulazi u kožu britanskog premijera Vinstona Čerčila - jednu od najneobičnijih i najizazovnijih uloga u njegovoj dosadašnjoj karijeri.

U razgovoru za medije, Milenković otkriva kako izgleda rad na seriji, šta mu je bio najveći glumački izazov, ali i kako danas gleda na vreme u kojem je i sam odrastao kao "Titov pionir".

Foto: Tanja Andric

Možete li da nam kažete koja je Vaša uloga u seriji "Tito između Istoka i Zapada"?

- Moja uloga je nešto što je i za mene samog bilo iznenađenje. Verujem da će biti i za publiku. Ja igram Vinstona Čerčila. Ne samo zbog telesne konfiguracije nego i zbog samog poimanja tog lika, temperamenta i onoga što znamo o Čerčilu najviše iz njegovih memoara, ali i iz nekih dokumentaraca koje sam stigao da pogledam. Iznenadio me je taj poziv, ali to je izazov.

Kako izgleda igrati u seriji koja kombinuje igrane i dokumentarne scene?

- Ovde je reč o mešavini strukture igrane i dokumentarne forme. Igrani delovi, naše scene, služe da otelotvore i učine čulnim neke važne razgovore, momente iz tog perioda kroz koji je Tito prolazio i njegovi sagovornici. Za glumca je to izazov - nema protetike, nema pola dana priprema sa stomakom i grbom, nego pokušavamo svi zajedno da duh jednog vremena učinimo fiktivnim, ali mogućim, verodostojnim na unutrašnjem planu tih likova i ljudi koje je Tito sretao, sa kojima se, neću reći dogovarao, ali sa kojima je obarao ruke i borio se u jednom važnom istorijskom trenutku.

Koji Vam je bio najveći izazov do sada u ovoj seriji?

- Najveći izazov za mene jeste razumeti istorijsku poziciju iz koje Čerčil dolazi - iz koje snage, s kojim argumentima, s kakvim šansama se vodi ta, naizgled ljubazna i prijateljska, diplomatska rasprava, a iza koje stoje sudbine čitavih zemalja i regiona. To je zaista uzbudljivo.

Foto: RTS

Koliko su snimanja zahtevna, s obzirom na ozbiljnu temu i tempo rada – da li ume da bude naporno tokom dana na setu?

- Ne bude, mislim, mi smo trenirani profesionalci, ili bi bar trebalo to da budemo. Uz pripreme kod kuće, ne samo učenja teksta, već i predavanja i bavljenja sadržajem, onda je na setu zapravo jako lepo. Jer stvari se događaju tek kada se pogledamo međusobno, kada smo svi zajedno u tom pretpostavljenom prostoru, vremenu, u toj temi i sadržaju koji treba da dočaramo.

Šta vam je najupečatljivije bilo na setu, kada je Vaša uloga u pitanju?

- Ne znam šta bih izdvojio. Ovaj današnji, poslednji snimajući dan, za mene je jako obećavajući. Nadam se, budući da imam jedan jako dobar dijalog između Tita i Čerčila - o možda i najvažnijim temama: od pitanja Trsta, izbora Šubašića, Draže, pa do jednog nevidljivog pritiska koji Čerčil treba da učini na Tita da se sastane sa kraljem Petrom. To mi je najslojevitije, najsloženije i velika su mi očekivanja. Ali ono što je važnije, to je da publika može u kontinuitetu da prati i ono što je sadržaj dokumentarnog, autentičnog filmskog materijala i ono što mi igramo, kako verujemo da je bilo moguće da se desi.

Foto: RTS

Kako je bilo živeti u to vreme, kada pogledate sa ove distance? Čega se Vi sećate iz tog perioda?

- Ja sam bio Titov pionir. Rođen sam u Novom Sadu, i kao dečak smo stanovali pored jednog bulevara koji vodi ka Karađorđevu, na izlazu iz grada. Puno puta sam zakasnio u školu jer je saobraćaj bio obustavljen zato što čekalo se da Tito prođe. On je bio zaista neprikosnoven. Dva puta sam ga video uživo. Jedino je Balašević uspeo da ga vidi tri puta. Nismo mi imali neku posebnu negativnu satiričnost prema Titu. Nismo bili kao deca, a kasnije ni kao tinejdžeri cinični prema njemu. Više smo bili zainteresovani za laž oko Tita. Za sve te parazite koji su se u njegovo ime pokušavali da dočepaju nečega. To nam je bilo zanimljivije u realnom životu. Mada, iz današnje perspektive, to su bile "bombone" - toliko benigno i malo i jadno u poređenju sa današnjom devastiranošću morala, društva, časnosti.

Kako danas gledate na to vreme i tih svojih prvih 20 godina života?

- Moram da kažem da svoje prve dve decenije života, koje sam proveo s Titom, danas razumem kao doba velike perspektive. Doba mira. Jedne vere da je sve moguće. Da možeš da u detinjstvu gladuješ, a posle toga da postaneš sve - pa čak i Tito.

Foto: RTS

Koji deo Čerčilove ličnosti Vam je bio najteži da prenesete na ekran?

- Najteže mi je bilo to što nisam imao puno vremena. Trudio sam se da pogledam dokumentarce, da se pripremim. Važnije vam je kakvu kožu ima taj čovek, koja mu je trauma iz detinjstva, važnije je ono što je dramsko. Ovde je, ipak, glavni sadržaj istorijski kontekst i situacije iz tih nekoliko ključnih godina. Teško je igrati nešto što su filtrirani stavovi, reči oblikovane diplomatskim i ratnim okolnostima. Meni je posebno zanimljiv Čerčilov odnos prema sinu, to se samo na dva mesta pominje, ali meni to znači puno. Jer, osim što je bio britanski premijer i vođa velike sile, on je pre svega bio otac.