Žao mi je Hrvata jer su iskompleksirani od Srba - Reditelj Miloš Radunović: Tužno je što naša omladina zna više o stradanju Jevreja nego o svom narodu

Miloš Radunović kaže da su Hrvati iskompleksirani od Srba jer slave ustaštvo na koncertima Marka Perkovića Tompsona. Reditelj smatra da je tužno što naša omladina više zna o stradanju Jevreja nego o stradanju sopstvenog naroda.

Miloš Radunović slavu je stekao 2023. godine filmom i serijom "Oluja" koje je režirao.

Reditelj je na nedavno završenom 49. po redu Festivalu filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji prikazao svoj najnoviji film "Vezani" što je bila idealna prilika da sa njim porazgovaramo o njegovom najnovijem projektu, ali i da se osvrnemo na njegove ostale filmove.

Njegova ratna drama "Oluja" i dalje izaziva veliku pažnju javnosti, a tokom intervjua sa njim neizbežno je bilo da se dotaknemo pogroma Srba iz Hrvatske čija je tridesetogodišnjica nedavno obeležena, što je ujedno i glavna tema pomenutog Miloševog filma.

Foto: ATAIMAGES

Reditelj, između ostalog kaže i da je tužno to što se u školama malo uči o stradanju Srba u logorima u Jasenovcu i što mnoge zločine brzo zaboravljamo.

Vaš film "Vezani" otvorio je ovogodišnji Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji. Tema je jako mračna i teška. Kako ste joj pristupili i koja je scena na vas ostavila najveći utisak tokom snimanja?

- Trudio sam se da, iako je film težak, ne bude eksplicitan. Bukvalno ne postoji nijedna eksplicitna scena, što je možda i brutalnije, jer ljudi uvek nadomeste u svojoj glavi. Kada im daš naznaku da se, na primer, dešava silovanje, oni to zamisle gore nego što bih ja ikada mogao da snimim. Tako ljudi imaju osećaj mučnine, a u stvarnosti nisam prikazao ništa eksplicitno. Tema je strašna, atmosfera je strašna, ali sam izbegao eksplicitnost. Najteža scena za mene bila je scena silovanja sa Crnim. To mi je bilo užasno teško da radim jer sam čovek koji ima tri ćerke i ta tema mi je posebno bolna. Sa druge strane, smatrao sam poučnim da čak i njima pokažem film, da shvate da postoje prevaranti i manipulatori koji te mogu odvesti u mračne sobe ili podrume.

Foto: ATAIMAGES

Kako vaspitavate svoje ćerke kada su u pitanju ovakve teme? Kako im objašnjavate da ne budu lakoverne i da ne veruju svakome?

- Trudim se da ih naučim pažnji i oprezu. Jedan od načina bio je da im pustim film, iako nije za njihov uzrast. Ali dobro su ga shvatile. Današnja deca su pametnija nego što smo mi bili. Možda su fizički slabija, ali mnogo su svesnija. Zato im stalno ponavljam: "Budite pažljive i gledajte oko sebe."

Da li su imale neki komentar posle filma?

- Nisu imale konkretan komentar. Pričali smo o karakterima. Dopali su im se likovi, iako su svi oni u suštini zli. Trudio sam se da uđem u psihoanalizu tog mraka. Na primer, Crni, koji je glavni zločinac, u stvari je nesrećan čovek koji traži ljubav. Kada mu je ne pruže, izlazi zver iz njega.

Foto: Festival filsmkog scenarija Vrnjačka Banja

Da li postoji opravdanje za takve nasilnike?

- Ne, nikakvo opravdanje ne postoji. U istoj porodici, pod istim uslovima, može odrasti dvoje dece, jedno postane ubica, drugo doktor. Dakle, prošlost ne može biti opravdanje. Ali rane sigurno utiču na ponašanje. Neko ih prepozna i počne da leči sebe, a neko se ne bavi sobom, već se sveti drugima.

Radili ste i na filmu "Oluja", koji je postigao veliki uspeh. Film se bavi teškom temom pogroma Srba. Šta vas je motivisalo da ga snimite?

- Mi Srbi se retko bavimo sopstvenim ranama. "Oluja" je bila moje lično lečenje rana mog naroda. Imao sam potrebu da ispričam tu priču. Ako guraš ranu pod tepih, ona kad-tad ispliva. U Nemačkoj se nacizam teško može ponoviti jer su snimljeni hiljade filmova o Jevrejima i logorima. A kod nas o Jasenovcu 70 godina niko nije snimio film, dok Gaga Antonijević nije uzeo stvar u svoje ruke. Na času istorije o Jasenovcu imaš jednu lekciju. To je problem, ako ne pričaš o ranama, one se vrate. Možda da smo ranije govorili o tome, ne bi ni došlo do građanskog rata.

Foto: RTS

Da li današnja omladina zna šta se tada dešavalo?

- Nažalost, ne. Naša omladina zna više o stradanju Jevreja nego o sopstvenom narodu, što je tužno. Generacije rođene posle 1990-ih ne sećaju se ni bombardovanja, a kamoli rata u Bosni ili Hrvatskoj. Kada mojoj deci pričam o bombardovanju, gledaju me kao da izmišljam.

Kako se podiže svest o tome?

- Treba pričati. Mene je pogodilo što su neki govorili da "Oluja" širi mržnju. Nisam se bavio Hrvatima, nego mukom mog naroda. To je isto kao da kažeš Spilbergu da širi mržnju prema Nemcima kad snima o Holokaustu. Zašto drugi smeju da pričaju o svojim žrtvama, a mi kada spomenemo svoje širimo mržnju? To je dvostruki aršin.

Foto: Printscreen/Youtube

Da li mislite da se zlo može ponoviti ako se o tome ne govori?

- Apsolutno. Postoji jedna rečenica koju sam čuo: "Čovek treba da oprosti, ali ne sme da zaboravi." Mi Srbi radimo suprotno, zaboravimo, ali ne oprostimo. Onda kad se setimo, nastane pakao. Mnogo je bolje oprostiti, ali ne zaboraviti. To je i hrišćanski.

Ove godine obeleženo je 30 godina od Oluje. Hrvatski pevač Marko Perković Tompson je održao koncert u Zagrebu pred 500.000 ljudi, koji je bio pun ustaških simbola. Kako to komentarišete?

- Žao mi je Hrvata. Ako su toliko iskompleksirani od Srba, možeš misliti kakav su narod. Ali upoznao sam i dobre Hrvate. Ipak, oni koji slave ustaštvo pokazali su da nikada nisu želeli Jugoslaviju. Smatram da je stvaranje Jugoslavije bila greška. Da smo ujedinili samo srpske zemlje, bilo bi drugačije.

Foto: Pedja Milosavljević

Šta mislite o Crnoj Gori i podelama?

-  Crnogorci su podeljeni, jedni smatraju da je "Crnogorac" teritorijalna odrednica, drugi da je nacija. Imam rođake, jedan se izjašnjava kao Srbin, drugi kao Crnogorac, a rođena braća su. To je opasno, jer teritorijalne odrednice lako postaju osnova za pravljenje nacija.

Kakva je budućnost srpskog filma?

- Ponovo će se pojaviti neki talentovan čovek koji će napraviti veliki film. Problem je što nismo jasno odredili naš filmski put, ni umetnički kao Rumuni, ni komercijalni kao Amerikanci, već smo između. Ispada da radimo i jedno i drugo, a to na kraju nije ni tamo ni ovamo.

Koliko je teško snimiti film u Srbiji?

- Užasno teško, i finansijski i tehnički. Razlika između filma i serije je ogromna. Film sabija, serija razvlači. Ako paralelno radiš i film i seriju, nastaju rupe. Na primer, veza dvoje likova deluje nerealno jer je izvučena samo jedna scena iz deset.

Foto: Pedja Milosavljević

Da li u Vašim filmovima glumce birate sami?

- Da. Kad pročitam scenario, odmah mi se pojave lica. U "Vezanima" sam znao da je Jakov Jevtović idealan za Crnog, nisam mogao nikog drugog da zamislim. Kod nas glumci nemaju vremena za veliku transformaciju jer rade i u pozorištu i u više serija. Sve zavisi od novca.

Mogu li glumci u Srbiji lepo da žive od svog posla?

- Mogu, ali moraju mnogo da rade. Kod nas nema luksuza da glumci osam meseci pripremaju lik, kao što je Kopola radio s Bredom Pitom i Tomom Kruzom za "Intervju sa vampirom", ili Spilberg, koji je šest meseci snimao samo uvodnu scenu iskrcavanja u "Spasavanju redova Rajana". Kod nas se za to vreme snime tri filma i četiri serije.

Koji Vam je najdraži film na kojem ste radili?

- "Brat Dejan" ruskog reditelja Bakura Bakuradžea". Proces je bio fascinantan, snimali smo hronološki 80 dana. Marko Nikolić je puštao bradu tokom snimanja i kamera je beležila realan rast. To je bilo pravo stvaranje umetničkog dela, bez kompromisa.

Koji Vam je omiljeni film za gledanje?

- Mnogo volim Klinta Istvuda u filmovima Serđa Leona, posebno "Dobar, loš, zao". Obožavam i "Lorensa od Arabije", pa i korejski "Stari momak".