"Odustajanje nikada nije bila opcija": Srpski kontrabasista Strahinja Mitrović sa sinom Sofije Loren otvara 57. BEMUS

Kontrabasista Strahinja Mitrović (24) pravi fantastične rezultate na svetskoj sceni klasične muzike i poručuje da, ma koliko je teška umetnost kojom se bavi, odustajanje mu nikada nije bila opcija.

Mladi umetnik je u maju ove godine već ispisao istoriju klasične muzike jer je postao prvi kontrabasista koji je osvojio prestižnu nagradu - Zlatnu medalju "Guildhall School of Music and Drama" koja se dodeljuje još od 1915. godine u Londonu.

Kritika ga je već proglasila novom mladom nadolazećom zvezdom u usponu na koju svetska klasična muzička scena traba da obrati pažnju.

Strahinja Mitrović će u četvrtak 16. oktobra otvoriti 57. po redu Beogradske muzičke svečanosti u Kolarčevoj zadužbini, a sve pod dirigentskom palicom Karla Pontija, sina Sofije Loren i Karla Pontija starijeg.

Foto: Clive Totman

U ekskluzivnom intervjuu za Informer sa Strahinjom Mitrovićem ragovarali smo između ostalog i o predstojećem nastupu na BEMUS-u, njegovoj karijeri i uspehu u svetu.

Strahinja, Vi ste prvi kontrabasista u istoriji koji je osvojio prestižnu Zlatnu medalju "Guildhall School of Music and Drama". Kakav je osećaj nositi takvu titulu i kako je izgledao put do tog priznanja?

- Osvojiti Zlatnu medalju bio je izuzetan trenutak, ne samo zbog samog priznanja, već i zato što je prvi put u istoriji ta nagrada pripala kontrabasisti. Za mene je to simbol promene percepcije o instrumentu koji se često doživljava isključivo kao prateći. Put do tog priznanja bio je dug i zahtevao je potpunu posvećenost, mnogo rada, introspekcije i, što je jednako važno, podršku mentora i institucija koji su verovali da kontrabas može da zablista i u solističkom kontekstu.

Foto: Melisan de Lochak

Imate čast da nastupite na otvaranju 57. BEMUS-a, i to pod dirigentskom palicom Karla Pontija. Kako se pripremate za taj koncert i šta publika može da očekuje?

- Pripreme su intenzivne, ali uvek ispunjene uzbuđenjem. Svaki koncert je nova priča, ali kada nastupate na festivalu kao što je BEMUS, pred domaćom publikom i uz maestra kao što je Karlo Ponti, to dobija dodatnu težinu. Publika može da očekuje iskren, energičan nastup i repertoar koji pokazuje sve ono što kontrabas može da ponudi, od snage do suptilnosti.

Kako ste odlučili da svirate kontrabas, šta Vas je privuklo tom instrumentu?

- Kontrabas je u moj život ušao pomalo slučajno. Bavio sam se sportom, ali nakon povrede sam se neočekivano okrenuo muzici i tu sam se, na kraju, "zadržao". Privukla me njegova dubina i osećaj da je, na neki način, još uvek neotkriven instrument. U njemu postoji nešto arhaično, a istovremeno savremeno , ta kombinacija me odmah osvojila.

Foto: Joshua Tarn

Otkud ljubav prema klasičnoj muzici? Da li je to nešto što ste slušali kao dete ili ste je otkrili kasnije?

- Muzika je uvek bila prisutna, ali sam klasičnu muziku istinski otkrio tek kada sam počeo da je sviram. Kada sam ušao "unutra", shvatio sam koliko emocija i dubine postoji u svakom delu. To nije bila ljubav na prvi pogled, već odnos koji je rastao s godinama i sada je postao deo mog identiteta.

Šta Vam je bilo najteže na tom muzičkom putu? Da li je bilo trenutaka kada ste pomislili da odustanete?

- Naravno, bilo je trenutaka sumnje, svako ko se bavi umetnošću to iskusi. Najteže je bilo naučiti da prihvatim neuspeh kao sastavni deo razvoja. Bavljenje tako apstraktnom umetnošću podrazumeva doživotno usavršavanje i stalno preispitivanje, što ponekad zna da bude iscrpljujuće. Kao i sportista, umetnik mora neprestano da trenira, ne samo tehniku, već i mišićnu memoriju, koncentraciju i unutrašnju disciplinu. Odustajanje mi nikada nije bila opcija, ali jeste bilo trenutaka kada sam morao da se podsetim zbog čega sam uopšte krenuo ovim putem.

Foto: Joshua Tarn

Koliko su Vaši roditelji imali razumevanja za Vaš izbor karijere? Da li su Vas podržavali od početka?

- Imao sam sreću da me roditelji podržavaju od samog početka. Ne dolaze iz muzičkog sveta, ali su prepoznali da sam ozbiljno posvećen i to su poštovali. 

Nastupali ste širom Evrope, ali posebno se izdvaja Vaš nastup u Royal Opera House u Londonu. Kakva iskustva nosite sa te scene?

- Royal Opera House ima posebnu energiju u svakom tonu koji tamo odzvoni oseća se istorija. To je prostor koji inspiriše i raditi sa baletom Royal Opera House, to je bilo izuzetno inspirativno i veliko zadovoljstvo. Uvek me raduje kada imam priliku da sarađujem sa drugim umetnicima, jer upravo iz tih susreta i razmena nastaje ono najlepše u umetnosti.

Imate bogatu biografiju i sarađivali ste sa brojnim umetnicima. Koju saradnju posebno pamtite i zbog čega?

- Svaka saradnja donese nešto novo, ali posebno pamtim projekte u kojima dolazi do spoja različitih umetničkih pogleda, bilo da su to muzičari iz drugih žanrova ili umetnici iz oblasti mode, filma ili vizuelne umetnosti. Takvi susreti me podsećaju da umetnost ne treba zatvarati u okvire.

Foto: Melisan de Lochak

Studije na Guildhallu su poznate po visokom standardu i intenzivnom radu. Da li zbog toga morate da se odreknete nekih uobičajenih stvari - izlazaka, druženja?

- Iskreno, da, često. Takav tempo zahteva potpunu koncentraciju, i nekada se dan svede na vežbanje, probe i pripreme. Ali to nije odricanje u negativnom smislu. Kada radiš ono što voliš, sve ostalo nekako prirodno stane u drugi plan. 

Na Instagramu možemo videti Vaše vrlo upečatljive odevne kombinacije. Da li Vam je moda, pored muzike, druga velika ljubav?

- Moda me fascinira jer, kao i muzika, govori bez reči. Način na koji se oblačimo je deo našeg izraza i energije koju nosimo na sceni. Ne bavim se modom profesionalno, ali uživam u estetici i ideji da izgled može biti produžetak umetničkog identiteta.

Foto: Joshua Tarn

Da li mislite da je u svetu klasične muzike, koji je često vrlo formalan, važno zadržati svoj lični stil i autentičnost i kroz izgled?

- Apsolutno. Klasična muzika ima svoju tradiciju, ali umetnik ne bi trebalo da izgubi sebe u toj formi. Verujem da je lični stil deo autentičnosti, on pokazuje da se ne plašite da budete svoji. To ne znači kršenje pravila, već iskrenost u izrazu, bilo kroz ton, gest ili odeću.

Gde vidite sebe za deset godina?

- Nadam se da ću i dalje svirati, učiti i rasti, i kao umetnik, i kao čovek. Želim da razvijam solističku karijeru, ali i da doprinesem većem prisustvu kontrabasa na svetskim scenama. Ako za deset godina budem mogao da inspirišem mlade muzičare i podelim im ono što sam naučio, smatraću da sam postigao pravi uspeh.

BONUS VIDEO