Ovako se proslavljao Božić u Batinoj kući: Nikad viđene fotografije slavnog glumca sa porodičnih slavlja

Miljko Živojinović, sin Velimira Bate Živojinovića ustupio nam je ekskluzivne fotografije i otkrio nam kako su izgledali praznici u kući Živojinovića dok su mu roditelji bili živi.

Glumac Velimir Bata Živojinović je kroz svoje uloge u filmovima i serijama ostavio neizbrisiv trag u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji.

Kroz svoja dela nastavlja da živi, pa ga danas obožavaju i mlađe generacije, a brojni filmovi i serije u kojima je glumio često se repriziraju baš tokom novogodišnjih i božićnih praznika.

Bata je preminuo 22. maja 2016, a njegova supruga Lula 20. decembra 2019. godine. Tokom mnogobrojnih intervjua za života, legendarni glumac je često isticao koliko mu je ljubav supruge bila važna, ali i ljubav i toplina dece i unuka koje je čuvao i za koje se borio sve do smrti.

U velikom intervjuu za Informer Miljko Živojinović nam je otkrio kako su izgledali praznici u kući Živojinovića dok su Bata i Lula bili živi, koja tradicija se poštovala i kako ih je čuveni glumac iznenadio na Badnji dan.

Foto: Privatna arhiva

Uz intervju dobili smo i do sada nikada viđene porodične Batine fotografije koje će sigurni smo probuditi nostalgiju među mnogim našim čitaocima.

Čemu ste najviše bili posvećeni u godini za nama?

- Mesecima sam već u punom angažovanju oko završetka trotomne Batine monografije od 1.000 strana i dokumentarnog filma koji ide uz nju. Zato sam uvećao svoje napore kako bi desetogodišnjicu Batinog odlaska, koja je pred nama, obeležili na najlepši način.

Foto: Foto: Masha Bandjur

Vaš sin nosi ime Velimir po dedi. Šta za Vas znači to nasledstvo imena i kakav je danas odnos Vašeg sina prema uspomeni na Batu?

- To ime se jedino ponavlja u našoj porodici i zato je Bata mog sina u šali zvao Vilijem Treći! Velimir je postao inženjer elektrotehnike na Sorboni i nedavno je magistrirao. Sazreva pred našim očima svakodnevno ali postaje i sve svesniji veličine svog dede imenjaka. Strpljivo i uporno gradi svoj put kroz život. Mislim da bi i Bata i Lula bili ponosni na njegovo dostignuće, baš kao i na sve druge unuke, moje ćerke Dinu i Maksin, kao i Jeleninu decu Jelisavetu, Julijanu i Obrada, a boga mi i na praunuke, Dinine sinove, šesnaestomesečne blizance Mihaila i Gavrila.

Foto: Privatna arhiva

Sa kim ćete proslaviti praznike, Velimir živi u Francuskoj, a Dina u Srbiji?

- Kao po nekom nepisanom pravilu, proslavićemo nastupajuće praznike rasuti po svetu. Moja supruga, Velimir i ja ćemo biti u Parizu, ćerke Dina i Maksin u Beogradu, a Jelena sa svojom decom u Havani, gde joj je radno mesto. Međutim, to nas ne sprečava da svi međusobno budemo svakodnevno na vezi i u kontaktu, kao aktivni članovi naše sve veće porodice, koji zajednički dele sve važne životne teme i međusobno se podržavaju.

Foto: Privatna arhiva

Kako tradicionalno dočekujete Novu godinu i Božić?

- U Parizu imamo veliki broj prijatelja i Francuza i Srba. Tako, praktično, prvo proslavimo katoličko Badnje veče i Božić sa francuskim prijteljima, a zatim 13 dana kasnije pravoslavne praznike u krugu naše porodice, takođe sa našim srpskim i francuskim prijateljima. I jedna i druga proslava su veoma slične, a najvažnije od svega je ta svečana atmosfera koja vlada i neki uzvišeni mir u koji svi zajedno utonemo tih dana. Kuća je tada puna radosti i blagosti.

Foto: Privatna arhiva

Da li se u Vašoj kući i dalje spremaju ona jela koja je Bata najviše voleo za praznike?

- Naravno, tradicija se poštuje, baš onako kako smo vaspitavani od malih nogu i kako pripremamo i svoju decu da sutra budu dobri domaćini i prenose naše običaje budućim pokolenjima. Kuhinja je tu važan svečarski deo, jer kroz poštovanje hrane odajemo poštu našoj veri i našim običajima. Naša majka Lula je bila izuzetna domaćica i ostavila nam je bogato kulinarsko nasleđe koje sa velikim zadovoljstvom i ponosom upražnjavamo. 

Foto: Privatna arhiva

Kako je Vaš otac Bata proslavljao praznike? Da li je imao neke svoje rituale i običaje koje je voleo?

- Bata je decenijama uzgajao uzoran vinograd u Koraćici od koga je pravio sjajno vino i rakiju. Bio je izuzetno ponosan na to "svojih ruku delo". Voleo je da nam je kuća uvek puna radosti i dece i prosto se topio od sreće kada bi se svi okupili zajedno u njihovom stanu, a još češće u našoj Koraćici. Poštovao je svaki detalj Božićnih običaja od unošenja Badnjaka do tradicionalne šetnje po stanu ili kući, uz povike "Pi, pi, ko, ko...", uostalom kao i sve druge pravoslavne srpske porodice. Majka je tu bila savršen organizator jer je potekla iz jedne izuzetno patrijarhalne porodice i njih dvoje su se i na tom planu domaćeg vaspitanja jako lepo i dobro slagali i uklapali, celog života.

Foto: Privatna arhiva

Šta je njemu bilo važno za Badnje veče i Božić? Šta je smatrao pravim prazničnim duhom?

- Najvažnija je uvek bila ta praznična smirena atmosfera u kojoj je dominirao božanski mir i osećaj važnosti tog trenutka, koji je vladao svih tih dana. Svi smo tada zahvaljujući roditeljima koji su nam davali primer, bili blagi i nasmejani, govorili čak i pomalo tišim tonom nego obično, svesni posebnosti ovog dela godine. Ustajali bi rano i provodili zajedno vreme u razgovorima, planovima i osećaju porodične pripadnosti i povezanosti. Smeha, radosti i pesme nikada nije nedostajalo u našoj porodici, a tih dana bi bili posebno raspoloženi i upućeni jedni na druge.

Foto: Privatna arhiva

Šta ste od njega i Lule naučili o običajima, a danas to prenosite Velimiru, Dini i Maksin?

- Najvažnija stvar o kojoj smo oduvek vodili računa tih dana je bila da mnogo razgovaramo i pažljivo slušamo jedni druge. Reči kao da su imale neku posebnu težinu u tim trenucima. Tako je ostalo i danas. Njihov duh je među nama i postpuno jasno ga svi osećamo. Sva formalna obeležja ovih važnih praznika su brižljivo negovana i čuvana među nama i danas ih svako od nas provodi u svojoj porodici. Posebno je važan kontekst tih običaja o kojem stalno razgovaramo i tako se svesno i podsvesno podsećamo svake pojedinosti vezane za Hristovo rođenje, kao i detalja koji to obeležavaju.   

Foto: Privatna arhiva

Da li postoji praznična anegdota sa Batom koju porodica i danas prepričava?

- Sećam se da je jedne godine uspeo iznenada da dođe sa nekog udaljenog snimanja na Badnje veče, iako to nismo očekivali. Tada nije bilo mobilnih telefona i njegov dolazak na ovaj važan dan je bio za sve nas posebna radost. Njegov širok i blag osmeh bio nam je najveća nagrada u tom nenadanom dolasku. I pored velikih profesionalnih obaveza, glava porodice je stigla na vreme da bude sa svojim najbližima.

Da li se desi da vas emocije savladaju kada tokom praznika ugledate Batine fotografije ili filmove na TV-u?

- Svaki Batin film i svaka Batina fotografija budi divne uspomene na dane provedene sa njim i majkom, jer su zaista bili posebni ljudi, u svakom pogledu. Širili su ljubav među svojim prijateljima i poznanicima, Batinim kolegama na poslu, i jako držali do porodice i svih običaja koje ona podrazumeva. Neverovatno je koliko su i dan danas te slike iz prošlosti jake i koliko su duboko uklesane u nama, iako to ponekad i ne shvatamo na prvi pogled. Samo uhvatim sebe kako se nasmejem iz čista mira, jer i Bata i Lula su bili i ostali prva ascoijacija na sreću. Batini filmovi prilično pomažu u evociranju tog osećaja.

Foto: Privatna arhiva

Šta Vam najviše nedostaje iz vremena dok su Bata i Lula bili živi - njihova energija, šale, mirisi iz kuhinje, zajedništvo?

- Njihova ljubav prema nama, i porodici u celini, je zaista bila neopisiva. U njoj je bilo neizmerne podrške, razumevanja, utehe i saveta koji su nas formirali kao ljude, a koji su nam bili potrebni kao voda, čak i u zrelim godinama. Oboje su imali neku čudesnu harizmu, svako na svoj način, i teško je opisati prazninu koja je ostala iza njih. Što sam stariji sve ih bolje razumem i sagledavam koliko su oboje bili veliki, uz potpuno racionalno sagledavanje svih njihovih vrlina i mana. Energija koju su imali je bila izuzetno retka, kao i optimizam kojim su širili svuda oko sebe. Smisao za humor i vedrina su bili sastavni delovi njihovih karaktera, kao da su se utrkivali ko će biti kreativniji u tome. Srećom dosta toga je ostalo i u nama, i nastavljamo da to prenosimo budućim generacijama.

Foto: Privatna arhiva

Kada mislite na Batu, da li Vam prvo izlaze slike filmske legende ili uspomene na toplog porodičnog čoveka?

- Ni sestra Jelena ni ja Batu nikada nismo doživljavali kao filmsku legendu. On je za nas uvek bio, pre svega, naš otac, najbolji drug, saborac u mnogim životnim okolnostima, najveća i najiskrenija podrška, uvek spreman da nam pomogne i da nas posavetuje, bez pritiska da to automatski i primenimo. Puštao nas je da sami donosimo odluke, pa ponekad i pogrešimo, shvatajući važnost sazrevanja i autohtonog formiranja ličnosti. Uvereni smo da je njihov roditeljski dobar duh uvek tu oko nas, a ovi praznični dani taj utisak pojačavaju još više. Privilegija je bila imati ih za roditelje. 

BONUS VIDEO