Nisu izmišljali, samo su snimali istinu: Domaći filmovi koji bole jer su se zaista dogodili

Zločini iz strasti, ratni užasi i sudbine žena i muškaraca uhvaćenih između suprotstavljenih strana nisu priče koje su nastale u scenarističkoj mašti, već su poslužile kao inspiracija za neke od naših najboljih filmova.

Naša kinematografija posebno boli onda kada ne izmišlja. Kada ne beži u metaforu, već se zagleda pravo u događaje koji su se zaista desili, u ljude koji su stvarno živeli, stradali, pogrešili ili nestali ne dočekavši pravdu.

Filmovi snimljeni po istinitim događajima kod nas nemaju luksuz da budu distancirani od kolektivnog sećanja, ratova, zločina, suđenja i ličnih tragedija.

To nisu priče koje su se "nekada negde" desile, već događaji koji su se odvijali ovde, među ljudima koji su mogli biti naše komšije. rođaci ili mi sami.

Zato su često teški za gledanje, ponekad gotovo nepodnošljivi, ali upravo u toj sirovoj istini leži njihova snaga.

Domaći filmovi koji se oslanjaju na stvarne priče nude samo suočavanje.

Kuduz (1989)

Jedan od najpotresnijih domaćih filmova, zasnovan je na zločinu koji je 1985. godine potresao tadašnju Jugoslaviju. Scenario Abdulaha Sidrana inspirisan je slučajem Junusa Keče, koji je iz bolesne ljubomore nožem ubio svoju suprugu Rasemu Fazlibašić kod Hadžića, a potom se gotovo godinu dana skrivao po šumama. U filmu je Kečo prikazan kao Bećir Kuduz, lik složene, rastrzane ličnosti, kojeg je maestralno odigrao Slobodan Ćustić. Iako je filmski prikaz ubistva ublažen, stvarnost je bila daleko brutalnija, Rasema je ubijena sa više uboda nožem, sa teškim unutrašnjim povredama, a policija ju je pronašla zaključanu u sobi, u lokvi krvi, sa dokumentima o razvodu u torbi. Kečo je kasnije uhapšen ali je uspeo da pobegne iz zatvora. Prema kasnijim navodima, živeo je sa svojom pastorkom Sanelom, ćerkom žene koju je ubio. Kečo i tada četrnaestogodišnja Sanela navodno su poginuli od snajperskog metka tokom rata, pronađeni mrtvi na livadi držeći se za ruke, i sahranjeni jedno pored drugog.

Foto: Printscreen You Tube

Lepa sela lepo gore (1996)

Film Srđana Dragojevića godinama važi za ratni klasik.. Film je inspirisan istinitim događajem, kada je sedam srpskih vojnika drinskog korpusa devet dana bilo okruženo u 97 metara dugom tunelu Brodar (8 km od Višegrada prema Rogatici) kod Međeđe u septembru 1992. godine. Četvorica su poginula, trojica su preživela. Tunel u kojem su junaci zarobljeni nije samo ratna lokacija, već metafora čitavog prostora u kojem se društvo zateklo. Drekavac iz dečjih priča postaje stvarniji od svakog mitskog čudovišta, jer sada ima lice, uniformu i oružje.

Foto: printscreen/youtube

Vera

Špijunska serija inspirisana istinitom pričom o Veri Pešić, ženi koju su zvali "srpska Mata Hari". Radnja prati dvostruke i trostruke igre tajnih službi Nemaca, Engleza, četnika i partizana tokom Drugog svetskog rata, ali i ličnu tragediju žene koja je pokušavala da preživi bez ideologije, okružena muškarcima koji su imali moć i oružje. Tokom rata Vera se našla između svih strana: Nemci su sumnjali u nju, partizani joj nisu verovali, četnici su je smatrali opasnom. Iako je pokušavala da se prilagodi promenama i da se na vreme prikloni budućim pobednicima, ostala je bez zaštite. Na kraju je optužena kao nepoželjna i opasna figura.U maju 1944. godine, zajedno sa majkom, streljana je od strane četnika, dok je njen tadašnji ljubavnik uspeo da pobegne i preživi rat. Vera Pešić je imala samo 25 godina.

- Vera je agent, ali je u suštini izgubljena devojčica koja postaje opasan igrač -rekla je Jovana Stojiljković koja je tumačila lik Vere u istoimenoj seriji.

Foto: printscreen/youtube

Kada domaći film zaboli, on to ne čini da bi šokirao, već da bi sačuvao sećanje.

I upravo zato filmovi snimljeni po istinitim događajima ostaju među najsnažnijim ostvarenjima naše kinematografije.

BONUS VIDEO