ZVALI SU GA SIROČE, NIJE ZNAO KAD JE ROĐEN! Petar Božović ZAMALO ZAPLAKAO, podelio tužnu SUDBINU - MAJKA MU JE PREMINULA, A OTAC ZAVRŠIO U LOGORU!

Nije ga život mazio.

Život nije mazio glumca Petra Božovića. Naime, on ne krije da zbog posledica Drugog svetskog rata nikada nije mogao da oseti roditeljsku ljubav. Kako je ispričao u jednoj emisiji, otac mu je za vreme rata bio u logoru, a potom na Golom otoku, majka se teško razbolela te je preminula pre nego što se njegov otac vrati. 

PROSLAVILA 102. ROĐENDAN! Branka Veselinović sa žarom u očima pričala o NAJVEĆOJ LJUBAVI - Igrali smo momka i devojku i tako smo se ZALJUBILI!

Foto: Zoran Sinko

POLOMIO MI JE VILICU , BIO SAM U BOLNICI MESEC DANA! Pretučeni taksista OGORČEN na Strugara, šest godina se VUKU PO SUDOVIMA!

- Kada sam se igrao na selu, svi su me zvali siroče. Pa majka mu je preminula, on se nje ne seća, vičem ja da se sećam. Oni viču greota. Znao sam da je to moja majka, koja je već tada bolovala i to je jedino čega se sećam kada je o njoj reč, vrlo brzo nakon toga je preminula - ispričao je u emisiji „Balkanskom ulicom“ legendarni glumac.

- Živeo sam u Zemunu dok mi majka nije umrla, a to se desilo brzo, tako da se majke skoro i ne sećam. Moj otac, nezadovoljan uslovima u nemačkom logoru, nastavio je da robija i na Golom otoku. Tako brat i ja ostadosmo u domu za ratnu siročad na Senjaku. U posete su mi dolazili baba, tetke i ujaci dok me nisu prihvatili, pa sam neko vreme bio u kolektivnom stanu. Onda su i ujaci otišli na Goli otok, a ja ponovo u dom dok me moja baba, tetka Vida Vlahović nije uzela i odvela u Kolašin. Moj brat je ostao u sirotištu i mislim da mi nikad nije oprostio, kao da sam ja bio kriv što sam izabran - priča Božović i dodaje. 

Foto: Zoran Sinko

- Dugo je meni moja tetka govorila da sam rođen 25. maja, dok jednog dana nisam pogledao u đačku knjižicu. Mom razočaranju nije bilo kraja, skoro sam se zaplakao. "Tetka, kako to da ja nisam rođen istog dana kad i predsednik?" A ona me teši: "Ma dobro, dan-dva, nije važno." Voleo sam školu, mada mi je često u njoj bilo dosadno. Tada su bile dve biblioteke u Kolašinu, sad ima jedna, ali za nju niko ne zna. Moja učiteljica Milka Hadžić uvek je s ponosom govorila: "Božoviću, ima li još tamo knjiga koje niste pročitali?" Zanimalo me je sve što se tiče igre, lopte, kupanja na Tari. Slušao sam priče starijih, sve sam upijao. Voleo sam da čitam do kasno, ali tada nije bilo struje, pa su me prekidali da "ne izgubim oči". Tetka je bila stroga, za sve loše što bih uradio kazna je bila jedan jorgovan iz bašte. Tukla me je tu oko kolena, dalje se nije išlo. Niko nije smeo da me udari rukom - ispričao je Petar koji je posle dugog niza godina ponovo stupio u kontakt sa ocem i nastavio da bude u kontaktu sa njim:

- Prvi susret sa ocem imao sam na selu. Došli su i rekli mi, ovo ti je otac. Onda je on ostao i ujutru je otišao na bunar. Poslali su me da mu iz jednog roze bokala sipam vodu. On se skinuo do pojasa i da se umije, sipam vodu, a on ni da pogleda. Ništa. Stavio ruke i čeka. A ja onaj bokal, pun vode po njemu i to ladne iz bunara. A on me u čudu gleda, kao da me prvi put video. Valjda je shvatio da sam mu sin i nasmejao se - slikovato opisuje Božović.