"Osećam se kao biće nižeg reda": Nebojša Ilić danas puni 51 godinu, a evo zbog čega ne bi voleo da mu se deca bave glumom

Nebojša je oženjen i ima troje dece, ćerke Anu i Mariju i sina Jovana.

Nebojšu Ilića publika je zavolela u filmovima "Lajanje na zvezde", "Zona Zamfirova" i "Montevideo".

Do sada je ostvario na desetine zapaženih uloga. Rođen je na današnji dan u Beogradu 1973. godine, a glumu je diplomirao u klasi profesora Milenka Maričića.

Nebojša je oženjen i ima troje dece, ćerke Anu i Mariju i sina Jovana.

Foto: Printscreen/Youtube

Pre nekoliko godina glumac je u jednom intervjuu ispričao da ne bi voleo da se njegova deca bave istim poslom kao i on i objasnio zbog čega.

- Ima jedan fenomenalan tekst koji je napisao Zoran Radmilović u NIN-u osamdesetih godina, zove se "Pismo jačem", gde piše o glumačkoj profesiji i to su najlepše i najpametnije reči koje sam pročitao o našem poslu. Po njemu, biti glumac znači stalno osećati određeni strah i inferiornost. Bazično, posao je sam po sebi dovoljno težak, jer moraš nekome da se svidiš. Sama ta pozicija te malo unižava, jer ti je u opisu radnog mesta da se nekome dopadaš, da te ljudi vole. Sledeća stvar je da uvijek misliš o tome kako je bilo ono što si igrao juče, kako će biti ovo danas, da li ćeš sutra moći da sve to ponoviš... Glumac kroz život ide neprestano opterećen time šta o njemu misle njegovi ocenjivači, potcenjivači i precenjivači, kako da se bori sa uspehom i neuspehom. I ta potreba da se izdvojiš, da se svidiš, da te vole, sve to zajedno čini da se osećaš kao neko biće nižeg reda. To je jedan ugao - ispričao je Nebojša za portal Mondo i nastavio:

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

- Postoje i drugi, lepši uglovi gledanja na glumu, iz kojih je ova profesija divna, ali ja sam duboko svestan ovog o kome je pričao Radmilović. Kada se na sve to doda ovaj milje u kome živimo, gde često moraš da se dopadneš onima koji su manje daroviti od tebe, da se svidiš više od onog ko je bio pre tebe...Tu je mnogo frustracija i čini mi se da ovo nije najbolje vreme za glumce. Osim toga, današnje pozorište je u velikoj meri rediteljsko, gde glumci ispunjavaju zamisli i želje reditelja, a manje je ličnost glumca važna nego ranije. Ranije su ljudi dolazili da gledaju velike glumce šta rade na sceni, danas su to neki koncepti koji preovladavaju... Bar je u Beogradu tako. Sve to zajedno mi ne deluje kao dobra ideja da se neko time bavi, a da ni ne pominjemo koliko se sve to plaća. Nije ovo srećno vreme za glumce, pa kao roditelj, imam svoje želje, koje deca, naravno, neće ispoštovati.