"Otac nas je vaspitavao poslovicama"! Ljubivoje Ršumović za Informer o porodici, unucima i novoj knjizi

Ljubivoje Ršumović kaže da je brata Milivoja i njega otac vaspitavao poslovicama!

Juče je u Biblioteci grada Beograda predstavljena je knjiga intervjua sa Ljubivojem Ršumovićem pod nazivom "Pomozi mi kazati".

Ova knjiga objavljena je povodom 80 godina od Ršumovićevog rođenja, a u ediciji "Vrhovi". Knjigu je uredio i priredio ugledni pisac i univerzitetski profesor Mihajlo Pantić.

Knjiga sadrži intervjue koje je Ljubivoje Ršumović davao tokom više od 50 godina, od 1972. do 2024. godine.

Foto: Informer

Uz intervjue, knjiga donosi i izbor iz Ršumovićeve poezije i proze, kao i bogat foto-album.

U intervjuu koji je Ršumović dao za Informer povodom predstavljanja knjige, izneo je svoja razmišljanja o književnosti, životu i stvaralaštvu.

Kako ste se osećali kada ste primili poziv od profesora Mihajla Pantića da napravite knjigu sa Vašim intervjuima?

- Moram da priznam da sam se uplašio kad sam dobio poziv profesora Pantića da se jedna ovakva knjiga uradi. Bio sam malo zatečen, jer i sam sam počeo kao novinar. Opšte postoji jedno mišljenje da onaj ko je dobar novinar, taj ne može biti dobar pisac. Naravno, shvatio sam da ova edicija, koja se zove "Vrhovi", zahteva vrhunsko umeće, ne samo u pogledu onog o kome se radi, već i onih koji o njemu rade. Onda sam se naravno setio i Majakovskog. Negde sam pročitao da je rekao da ako pesma nije korisna, ne može se nazvati poezijom. Ja sam pomalo inadžija, meni se to nije dopalo. Nisam bio u to vreme pesnik još, ali sam izdavao svoj list koji se zvao “Džumdžo” u Užičkoj gimnaziji. Počeo sam da sarađujem sa Užičkim vestima, čak sam zaradio neke godine za penziju. Čitajući tuđe knjige nekako sam formirao svoje mišljenje o tome. Mislim da Majakovski nije bio u pravu. Bio je u pravu onaj ko je rekao: "Ja dolazim iz detinjstva. Tamo je moj zavičaj", a to je Antoan de Sent Egziperije. Imao sam sreću da pročitam knjigu "Malog princa" dosta rano i da je usvojim kao svoju.

Kako se osećate sada nakon što je knjiga "Pomozi mi kazati" konačno objavljena?

- Ovo je bilo pravo vreme za objavljivanje. Čak mogu i reći da je knjiga vrlo brzo pripremljena. Naravno, moram da se zahvalim svima koji su učestvovali u stvaranju ove knjige. Imam utisak da će publika voleti i fotografije koje se nalaze u ovoj knjizi

Jako su interesantne fotografije u knjizi koje do sad nismo imali prilike da vidimo. Na osnovu čega ste birali fotografije koje ste odlučili da podelite sa nama?

- Trudio sam se da uglavnom pokažem fotografije sa piscima kao što su Branko Ćopić i Nobelovac Eugenio Montale. Kada je osvojio Nobelovu nagradu, seo sam u kola i krenuo u Milano kako bih obavio razgovor sa njim, koji sam kasnije i objavio. Tu se nalaze fotografije i sa Draganom Lukićem, Andrejem Vaziseenskim, Milenom Dravić, mojom suprugom…

Foto: Biblioteka grada Beograda

Koji trenutak iz svoje karijere smatrate najvažnijim i koji trenutak je najviše uticao na vaše stvaralaštvo?

- Recimo, to što je moj otac shvatio da ćemo moj brat i ja da poslušamo ono što on govori ako on to bude stavio u formu poslovice. On je nama stalno pričao poslovice kao što su "Tiha reka breg roni". Majka je naučila jednu pesmu Jovana Jovanovića Zmaja koju nam je svako veče recitovala pred spavanje. Onda smo mi počeli da je zafrkavamo, govoreći joj kako greši stihove, sve dok se ona nije naljutila i prestala da nam recituje tu pesmu. Ali ubrzo je našla novu pesmu Branka Ćopića koju će nam čitati, koja je bila dosta jednostavnija nego prethodna. Tako da sam ja u stvari u detinjstvu imao neku vrstu "druženja sa piscima". Kao što sam malopre i napomenuo, stav Majakovskog da je poezija jedino dobra ako je korisna dosta mi je pomogao u stvaralaštvu i u tome da vodim računa da mi pesme budu i korisne.

Koliko Vas unučići inspirišu?

- Moji unuci su već i veliki, za nekoliko dana jednog i ženim. Napisao sam sentimentalnu pesmu "Ljubivoje" o svom unučetu koje je dobilo ime po meni.

Kako se snalazite sa modernom tehnologijom?

- Snalazim se, ponekad se spetljam, ali pozovem svoje unuke da mi pomognu. Nemam ništa protiv njih.

Foto: Biblioteka grada Beograda

Kakva vam je bila prethodna godina? Koje dešavanje ju je obeležilo?

- Sigurno bi to bio Sajam knjiga. On je za mene uvek praznik, doživljaj, prilika da se vidim sa kolegama sa kojima uvek i popričam. Prilika da kupim i pročitam nove knjige, da svoje knjige poklonim drugarima. To je uvek zabavno. Čovek uvek izađe iz njega zadovoljan.

Da li mislite da danas mladi drugačije gledaju na književnost?

- Mislim da mladi danas teraju svoje. Deca čitaju, ali čitaju ono što je njima zanimljivo i što ih interesuje. Čitaju ono gde se oni osećaju da nešto znaju, da znače nekome.

Kada možemo očekivati nešto novo od Vas?

- To ni ja ne znam. U svojoj svesci imam naslov: "Pisma iz buduće prošlosti", pa će to biti nešto novo.