Prava istina o životu i poreklu Desanke Maksimović! Jednu dragocenost čuvala je u sanduku u svom stanu

Desanka Maksimović, jedna od najistaknutijih srpskih pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti, umrla je 11. februara 1993. godine.

Foto: Privatna arhiva

Maksimović, bila je rodom iz Rabrovice kod Valjeva. Rođena je 1898. godine kao najstarije od osmoro dece učitelja Mihaila i svešteničke ćerke Draginje Maksimović, a po ocu je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gde joj je otac premešten sa službom. Gimnaziju je završila u Valjevu, a studije svetske književnosti, opšte istorije i istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Nakon završenog Filozofskog fakulteta najpre je radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a potom u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, da bi potom dobila stipendiju Vlade Francuske za nastavak školovanja u Parizu. Radila je potom godinu dana u Dubrovniku, da bi se zatim vratila u Beograd, gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, odnosno današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji. 

 

 

Od 1933. živela je u skladnom braku sa glumcem i pesnikom Sergejem Slastikovim Kalužaninom sve do njegove smrti 1976. godine.

Pesme Desanke Maksimović su mladalačke i pune entuzijazma, a ona je bila plemenitog srca i sve je obasjavala svojom dobrotom i čistom dušom. Omiljena i među đacima kojima je predavala. 

Jednom je na pitanje kakva je bila učiteljica svojim đacima, objasnila zapravo suštinu.

- Pa kako da kažem, ja sam verovala da sam mnogo stroga, a đaci su govorili da sam blaga. To znači da sam bila stroga u pogledu zahteva da ono što zadam da se nauči, da se lepo nauči, a kad je došla kazna kad moram dati jedinicu, nisam se radovala i nisam ih ni davala, nego sam pustila đaka sutradan ili prekosutra da kaže ono što sam zadala - rekla je Desanka Maksimović i nastavila:

- Ne mora neko znati znanje danas, može ga znati i posle tri dana. Ja nisam bila tako glupa da zahtevam od deteta do tog dana. Znanje je znanje, makar se steklo i posle pet dana, i mogla sam, volela sam i htela da sačekam dete nauči. Nekome je mama bolesna, nekome je tata otišao na operaciju, neko je bio istučen ujutru što nije oprao zube, i kako će on meni lepo govoriti… Pa ga ja sačekam da sve te nevolje prođu. U tom pogledu sam bila ne blaga, nego normalna - objasnila je pesnikinja.

Foto: Privatna arhiva

Čuvena srpska književnica uvek je isticala značaj obrazovanja i lepog ponašanja, kulture, ali i rodoljublja kojim čovek oplemenjuje sve oko sebe.

- Svaka knjiga donosi jednu novu oblast znanja. Pa zaboga, ova jedna šetnja po ovoj porti i meni samoj koja sam petsto puta ovde bila donela je neka znanja, a kamoli detetu. Sve čega se dotaknemo i što pogledamo, donosi nam znanja, ali ja samo mlade ljude opominjem. Ja sam se starala da tako radim, ne znam jesam li uspela, drugi će o tome kazati - reči su Desanke Maksimović koje su, možda, danas aktuelnije više nego ikada pre.

Desanka je napisala mnogo pesama, a među najpoznatijima su dve potpuno različite: "Strepnja" i "Krvava bajka".

"Strepnja"

Svi dobro znaju stihove pesme "Strepnja" - "Ne, nemoj mi prići! Hoću izdaleka da volim i želim oka tvoja dva. Jer sreća lepa samo dok se čeka, kad od sebe samo nagoveštaj da", ali malo je poznato da je dugo Desanka tako i živela - čekajući ljubav i istinsku sreću u njoj.

Dok je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji, upoznala je čoveka svog života.

- Pozvali su me Rusi jednog dana da u njihovom klubu održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama. Tu sam upoznala Sergeja. Da li je to bilaljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali, sigurno, moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila. Bila sam već zrela devojka. Kasnije smo se zbližili - ispričala je jednom prilikom pesnikinja.

Kako je ona objasnila, zbog patrijarhalnog vaspitanja i obaveza prema porodici i mlađoj braći i sestrama, kao najstarija od njih, nije mogla da se posveti ovoj ljubavi.

 

 

- Nisam mogla odmah da se udam, jer još je bilo dece, koji nisu bili izvedeni na put. Sergeju sam objasnila da treba sačekati, jer moje nasleđene dužnosti moram do kraja ispuniti. Bio je plemenit čovek i shvatio me. Strpljivo je čekao dan kada smo se napokon venčali i zasnovali svoj dom - rekla je pre mnogo godina Desanka.

Sergej Slastikov Kalužanin bio je ruski emigrant, koji je kao mladi kadet u Prvom svetskom ratu zarobljen od strane turske vojske. Nakon mnogo muka i putovanja, na kraju se smestio u Beogradu, a strpljivo je čekao da Desanka bude spremna za brak. Konačno "da" rekla mu je 1933. godine, a on je potom završio glumačku školu. Ponuđeno mu je da radi u Skopskom teatru, što je on odbio jer je Desanka bila vezana za Beograd.

- Zaposlio se u izdavačkoj kući „Prosveta" kao prevodilac ruskog jezika. Za svog života preveo je četrnaest knjiga. Pisao je i pesme za decu, potpisujući se kao "Kalužanin". Bio je rodom iz Kaluge, šumovite oblasti blizu Moskve - pričala je Desanka.

Ona je otkrila i da su mnogi verovali da je mogla "bolje da se uda" jer Sergeju nisu bili puni džepovi.

- Ja sam se udala za čoveka kojeg je moje srce tražilo, bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela - istakla je pesnikinja.

Foto: Privatna arhiva

Par, inače, nikad nije imao decu, ali Desanka je isticala da su njene pesme bila njena deca jer im se davala u potpunosti.

- Kasnije, u braku, moj stvaralački rad me celu ispunjavao. Kada bih napisala jednu pesmu, kao da sam tri deteta rodila. Toliko bih se istrošila. Ja sam se sva davala - ispričala je velika pesnikinja.

Sergej je preminuo 1976. godine, a Desanka 11. februara 1993. godine. Sahranjeni su jedno pored drugog, u Brankovini kod Valjeva, u porti Crkve Svetih arhanđela.

"Krvava bajka"

Pesma "Krvava bajka" nastala je zbog jednog od najstrašnijih i najtužnijih događaja u okupiranoj Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Rukopis poeme "Krvava bajka" sačuvan je tokom rata u sanduku. Ova pesma, koja svedoči o tragediji masovnog streljanja u Kragujevcu, simbol je antifašizma i trajno podsećanje na nevine žrtve Drugog svetskog rata.

Foto: printscreen RTS

Tog 21. oktobra 1941. godine, u Kragujevcu i okolini dogodilo se masovno streljanje – jedan od najtragičnijih događaja u okupiranoj Srbiji u Drugom svetskom ratu.

Nemačka kaznena ekspedicija izvršila je tada masakr, u znak odmazde, nad više hiljada srpskih civila. Kako istorijski izvori navode, povod za streljanje bili su nemački gubici u borbi sa jedinicama pokreta otpora 16. oktobra na putu Kragujevac - Gornji Milanovac.

 

 

General Franc Beme naredio je streljanje 100 Srba za jednog ubijenog Nemca i 50 za ranjenog.

U skladu sa naredbom generala Bemea, odlučeno je da se s ciljem odmazde strelja 2.300 lica. Akcija odmazde izvedena je 19. oktobra u okolnim selima Maršić, Ilićevo, Grošnica, a 21. oktobra u gradu Kragujevcu, delimično i 20. oktobra.

Nemci su tada uhapsili i odveli na streljanje i đake viših razreda gimnazije, od petog do osmog razreda.

"Pucajte, ja i sada držim čas"

Sa svojim đacima strijeljan je i direktor Miloje Pavlović koji je odbio da mu fašisti poštede život i pre strijeljanja izgovorio čuvenu rečenicu: "Pucajte, ja i sada držim čas".

Na mestu gde je streljana najveća grupa učenika i 15 profesora, podignut je spomenik poznat kao "Slomljena krila" ("Peto tri" po razredu u koji su išli učenici).

Ovaj događaj je Desanka Maksimović opevala u svom poznatom ostvarenju "Krvava bajka". Rukopis pesme čuvala je kao najveću dragocenost tokom rata od nacista u sanduku u svom stanu.

Desanka je "Krvavu bajku" napisala još 1941. godine, odmah po saznanju da se u Kragujevcu dogodilo masovno streljanje civila i maloletnih đaka, ali je ova pesma zvanično prvi put objavljena tek po završetku rata.

Foto: Informer/tanjug

Naša pesnikinja je decenijama kasnije u svojim intervjuima izjavila da je pesma "zapisana, a ne napisana".

- Kada sam čula šta se zbilo u Kragujevcu, pesma se sama u meni rodila - ispičala je naša poznata književnica i pesnikinja.

A njena “četa đaka”, koja je “mučeničkom smrću stradala u istom danu”, danas je obavezno školsko gradivo u Srbiji, ali i van granica naše zemlje.