NE PLAČI, MATERA, OPET NAM NA SRPSTVO KIDIŠU... Voleo je otadžbinu, za nju je ŽIVOT dao! OVO SU BILE NJEGOVE POSLEDNJE REČI!

Raspad Jugoslavije zatekao ga je u Banjaluci gde je upisao studije i nikad ih nije završio jer je počeo rat

Priča o herojstvu mladića po imenu Aleksandar Kisin, rodom iz Bugojna, iz Bosne i Hercegovine, odlomak je iz knjige "Zov karaule", autora Nenada Milkića.

Kisin je rođen i odrastao je u Bugojnu, gradiću u centralnoj Bosni, u kom su do rata živeli pripadnici sva tri naroda. Raspad Jugoslavije zatekao ga je u Banjaluci gde je upisao studije. Nažalost, nije ih završio, počeo je rat. Pravo iz amfiteatra otišao je na front da brani tek stvorenu Republiku Srpsku.

Na linijama fronta ostao je do potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Onog Dejtona koji je psovao i godinama kasnije, zato što je Bugojno ostalo van granica njegove voljene Srpske.

Sa porodicom je odlučio da zauvek ode, pobegne od prošlosti, i započne novi život u Vojvodini, u Gajdobri. Četiri godine kasnije, kada se zapucalo na Kosovu i Metohiji, prošlost mu je zakucala na vrata.

Majčina molbe nisu pomogle, ni suze majke, ni ubeđenja da je on svoje borbe završio onog dana kada je Bugojno predato drugima.

Majki je samo na rastanku rekao:

- Ne plači, matera. Opet nam na srpstvo kidišu, a moja je dužnost da svetosavlje i Srpstvo uvek branim.

Aleksandar Kisin se sa svojih 27 godina dobro držao i trčao je ravnopravno sa mlađim od njega sedam, osam godina. On je bio jedan od boraca s Košara koji su na teži način naučili šta znači rat.

Bio je srećan i kada je video da će kao dobrovoljac biti raspoređen u 549. Motorizovanu Brigadu i poslat na Košare. Tamo se upoznao sa momcima iz 72. Specijalne koji su kao dobrovoljci ratova u Bosni i Krajini pa su kao iskusni borci imali mnogo zajedničkih tema i dogodovština sa ratišta.

Kada ih je video kako se nešto ranije tog dana provlače između njih i odlaze prema Albaniji, poželeo je da ustane i krene za njima. Sprečili su ga samo urođena disciplina i svest o poštovanju naređenja. Međutim, kada je čuo da su ti momci u nevolji, ništa ga nije moglo zaustaviti da ne poleti prema njima i da svojim grudima, ako treba, raskrči put do njih.

Trčao je uzbrdo, pucao, ohrabrivao druge. Shvatio je da su već napravili rupu u liniji terorista i ustremio se na pukotinu. Kada se oslonio nogom na jedan kamen i krenuo da prekorači na drugu stranu, nešto ga je zaustavilo. Kao da ga nevidljiva ruka ne samo drži, već i tera da klekne. To je i učinio. Video je kako pored njega prolaze drugi vojnici i odlaze prema mestu gde su izviđači upali u zasedu.

- Čekajte mene - hteo je da vikne, ali glasa nije bilo. Levo i desno, ali malo dalje, još uvek su se vodile borbe. Snažno telo se i dalje trudilo da ustane, da krene napred, da ne prihvati neminovno, ali zalud. Mišići više nisu slušali. Pogledao je prema nebu i kao da je video rodno Bugojno i svoju kuću, a pred njom staru majku koja ga je čekala. Samo je izustio:

- E, Bugojno, Bugojno… Ne plači, matera, i ne čekaj me više jer ovaj put ti neću doći.

Sručio se na zemlju. Poživeo je dovoljno dugo da začuje povik nekog od saboraca: "Aleksandre Kisinu?! Ljudi, poginu nam Aca!"

Krajem oktobra 2020. u Gajdobri je naslikan mural heroju Aleksandru Kisinu. Na skupu je u ime porodice Kisin govorio Aleksandrov mlađi brat, Vladimir Kisin.