ALEKSANDRA PREŽIVELA USTAŠKI ZLOČIN NA PETROVAČKOJ CESTI! Mama me grlila krvavim rukama, gledala sam kako bombe UBIJAJU TATU I DEDU!

Informer

07:00 Društvo 0

DEJANA KLJAJIĆ | 27. 05. 2022.

ALEKSANDRA PREŽIVELA USTAŠKI ZLOČIN NA PETROVAČKOJ CESTI! Mama me grlila krvavim rukama, gledala sam kako bombe UBIJAJU TATU I DEDU!

Imala sam samo tri godine kada su mi sve ubili. Godinama sam mislila da je to bio samo ružan san. Tatu i mamu više nikada nisam videla...


Mama me je grlila ranjenom rukom oblivenom krvlju, dok su dedu i tatu razneli pred našim očima... Sećam se kamiona i bombi koje su na nas bacali hrvatski avioni... Bilo je strašno! Tatu i mamu više nikada nisam videla. Imala sam samo tri godine...

Ovo je prvo što nam je ispričala Aleksandra Stijelja (30), devojka koja je preživela jezivi napad hrvatskih aviona na kolonu izbeglica na Petrovačkoj cesti u avgustu 1995. godine. Ranjena je tada u ruku, a njen stariji brat Savo imao je teške povrede glave.

Podmukli ustaški napad nisu preživeli njeni deda Branko (72) i otac Mirko (34). Majka Vedrana - u tom trenutku u devetom mesecu trudnoće - bila je ranjena, preživela je napad, rodila devojčicu u Novom Sadu, ali je samo 15 minuta posle porođaja preminula od posledica ranjavanja.

Videla sam avione

Aleksandra se priseća da je otac Mirko sunčanog avgustovskog jutra došao kući i rekao im da se smesta spreme jer moraju da beže iz Zagrada, sela kod Benkovca u kojem se rodila.

- Sećam se da mi je tata vezao pertle na patikama. Sledeća scena koja mi je ostala u pamćenju: u kamionu sam sa mamom Vedranom, koja je u devetom mesecu trudnoće, sa bakom Savom i starijim bratom Savom. Kamion je pun žena, muškaraca i dece. Gledala sam kroz mali prozorčić na ceradi kamiona i u jednom trenutku rekla, pokazujući rukom: 'Evo ih, avioni!' Nisam ni slutila da su to 'migovi' koji će nas gađati... Baka je rekla mami da me skloni, da ne gledam avione, ali sam bila uporna i izvlačila se iz zagrljaja - priča Aleksandra.

Informer

- Sećam se buke i haosa, ljudi na sve strane vrište... Pogledam brata, curi mu krv iz uveta, mamina ruka kojom me je sve vreme grlila sva krvava... Nisam bila svesna da sam i ja ranjena, geler me je pogodio u ruku, istu onu kojom sam pokazivala na te proklete avione. Kamion je stao, ljude su iznosili. Čula sam baku kako vrišti, trčeći ka belom autu iza nas, u kom su bili otac Mirko i deda Branko. Auto je bio sav raznet, tata je bio bez glave, baka ga je držala za ruku... I deda je na licu mesta umro - priseća se Aleksandra.

Optužnica napredak, pravda je dostižna

Aleksandra Stijelja danas živi u Nemačkoj, stariji brat Savo je u Surčinu kod Beograda, a mlađa sestra Tanja živi u Beču.

- Došla sam iz Nemačke na odmor u Srbiju i čula vest da su podignute optužnice protiv hrvatskih oficira koji su ubili mog oca i dedu. Veliki je to napredak, sada je sve na tužilaštvu. Pravda je spora, ali je, evo, ipak dostižna - poručuje Aleksandra.

Naša sagovornica kaže da se više ničega ne seća, već da je sledeće čega je bila svesna bolnica u Bosni.

- Tamo sam bila sa bakom i bratom. Previjali su mi ruku, a brat je ležao pored mene. Mamu i tatu, nažalost, nikada više nisam videla...

Nije mogla bez tate

Aleksandra i njen brat Savo potom su došli u Barajevo kod ujaka i ujne.

- Ne sećam se ni kako je to bilo, niti neko zna da mi kaže. Znam samo da se mama porodila u Novom Sadu, dobila sam sestru Tanju, majka je odmah posle porođaja i umrla... Pre godinu dana mi je jedan rođak rekao da se tada čuo sa mamom, rekla mu je da će se poroditi i umreti jer ne može da živi bez mog tate. Imala je samo 26 godina tada. Samo 15 minuta posle porođaja upala je u komu i umrla... I dan-danas, kada pričam o ovome, imam osećaj da sam to sanjala. Ali nisam, nažalost nisam... - zaključuje Aleksandra Stijelja.

Aleksandrina baka Sava: Videla sam sina bez glave

Informer

Aleksandrina baka Sava Stijelja svedočila je 1996. godine za centar 'Veritas' o jezivom zločinu na Petrovačkoj cesti. Prenosimo delove njene ispovesti.

* Vozio nas je traktorom Slavko Munjes. Sa mnom su bila i moja deca. U Benkovcu smo prešli u kamion. Moj muž Branko i sin Mirko krenuli su svojim 'mercedesom'. Vozio je Mirko. Sa njima je bio i Dušan Ivaneža, sedeo je na suvozačevom sedištu. Pratili su nas i snabdevali nas hranom i vodom.

* Kad smo odmakli od Petrovca nekih 12 do 15 kilometara, čula sam zvuk aviona, odmah zatim i detonacije. Nisam videla avione. Kamion se zaustavio, počeli su svi da iskaču vani. Bilo je i ranjenih. Čim sam izašla vani, pošto je 'mercedes' u kojem su bili Mirko i Branko bio odmah iza kamiona, videla sam sina bez glave. Branko je i dalje sedeo nepomično na zadnjem sedištu, krv mu je curila iz usta. Neko je doviknuo: 'Ovi su mrtvi... '

* Kukam iz sveg glasa, pogledom tražim unuke koji su se razbežali pored ceste. Vedrana je bila ranjena u mišicu leve ruke. Vrlo brzo se pojavio vojni kamion, pa su nas sve potrpali u njega. Vedrana je bila pred porođajem. Otišla je u bolnicu oko 24. avgusta 1995, porodila se 29. avgusta. Umrla je ne videvši bebu.



Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.