Devojčica (9) najmlađi slučaj bolesti koja preti Srbiji!? Čak 40 hiljada mladih ljudi pati od poremećaja u... A 95 posto čine devojke

U Srbiji 40 hiljada mladih ljudi pati od neke vrste poremećaja u ishrani, a čak 95 posto čine devojke. Poremećaj u ishrani nije samo prekomerna gojoznast, već bulimija i anoreksija, od kojih često pate lepe i zgodne žene.

U emisji „Ako progovorim“ na televiziji K1, gošće Goce Tržan bile su: dijetičarka i nutricionista Dragana Strinavić, Magdalena Miković i psihoterapeut Marija Milenković, koje su govorile o uzrocima i posledicama ovog problema, koji je najzatupljeniji kod omladine.

- Najčešći poremećaji su anoreksija i bulimija. Anoreksija je najsmrtonosnije oboljenje od svih psihijatriskih bolesti. Stopa smrtnosti je preko 15 posto, a najmlađi slučaj anoreksije koji trenutno imamo je devetogodišnja devojčica. Ono što spaja bulimiju i anoreksiju je izražena anksioznost. Kod anoreksije simptomi su gubitak apetita i telesne mase, strah od hrane, strah od dobijanja u telesnoj masi, a sve to je povezano sa faktorima u pubertetu tokom odrastanja. To je bolest koju pre svega leče psihijatari. Kod bulimije, postoji taj začarani krug pražnjenja, povraćanje i prejadanje – rekla je dijetičarka i nutricionista Dragana Strinavić u emisiji „Ako progovorim“ na K1 televiziji i dodala koji sve simptomi mogu pratiti anoreksiju i bulimiju:

Foto: printscreen

- Prvi simptom je potpuni gubitak menstruacije. Devojčice ili devojke tada vraćaju u prepubertetski period. Što znači, kako u pogledu hormonskog statusa, tako i u pogledu izgelda i mišljenja. To je jedna dublja priča. Što više dođe do gubitka u telesnoj masi, sve je veća distanca na u odnosu onu telesnu masu koju treba da imaju, a prema kojoj imaju averziju. Dolazi do maljavosti na licu, gubitak kose. U pogledu hormonskog satosa, dolazi do disbalansa svih elektrolita, takođe lipidni status, glikemija, pad gvožđa. Sve je povezano. Osobe koje imaju bulimiju mogu da izgledaju idealno i da nikada ne pomislite da je bolesna. Bulimičarima najčešće strada jednjak, stvaraju se erozije i tu nastaju gastrointestinalni poremećaji koji imaju hronični tok i kada devojka izađe iz priče iz anoreksije, do kraja života se bori sa tim hroničnim nezaraznim oboljenjima, vezanim za gastrointestalni trakt. U nekom momentu može da se stvori refleks da povrate kada to i ne žele. To vidi svaki stomatolag, vidi se na zubima. Oštećuju zubnu gleđ, vidi se zadeljbljanje, a imaju specifičan izraz lice i možete da ih prepoznate na ulici.

Najčešći uzrok anoreksije može da bude neko zlostavljanje ili vršnjačko nasilje, dok kod bulimije žene kroz povraćanje izbacuju neku vrstu traume, a prekomerna gojaznost najčešće je propraćena agresijom.

- Ishrana je važan segment života i u njemu se svakako ocrtavaju emocije, odnosno pozadinski ono što mi nosimo, prvenstveno afektivni poremećaji koji su vezani za to. Afektivni poremećaji su, kada imamo prejedanje i povraćanje. Svaka stota devojčica ima neka od ova dva poremećaja. Najvažnije za ove devojčice su dobri porodični odnosi. Ostvarenje dobrih odnosa sa majkom, poverenja, ljubavi, emocionalne zadovoljenosti u periodu adolescencije, kada se devojčice uklapaju u socijalnu sredinu. Uzrok bolesti, mogu da dovedu i uticaji spoljašnjih faktora, imamo neke trendove koji to impliciraju, da morate da budete jako mršavi i pogrešno shvatanje izgleda telesne figure. Nerealno viđanje sebe. Uvek imamo taj neki traumatičan događaj viđanja sebe.

Od svih tih 95 posto devojčica koje imaju poremećaj u ishrani, najveći problem je poremećaj odnosa sa majkom – rekla je psihoterapeut Marija Milenković.

Magdalena Miković je devojčica koja je sa 14 godina upala u čeljusti anoreksije i punih šest godina joj je trebalo da se izvuče iz tog pakla. Zbog čega je došlo do problema u ishrani otkrila je u emisji „Ako progovorim“ na televiziji K1.

Foto: printscreen

- Prošlo je dosta vremena dok sam ja shvatila da ima zdravstveni problem. Sve se vezuje za sliku devojaka koje moraju da budu premršave. Nije to baš istina, već je tu prisutan strah od gojaznosti i strah od hrane. Kada dođete u stadijum da izgledate kao da ste došli iz koncentracionog logara, znak je da bolest porilično dugo traje. Nije neko mogao da izgubi 30 kilograma u roku od sedam dana, nego to mora da traje bar godinu ili dve, da bi se došlo do tog stadijuma – rekla je Magdalena u emisji „Ako progovorim“ na K1 televiziji i otkrila kome se prvo obratila za pomoć:

- Mami sam rekla da je ta moja opsesija previše jaka i prisutna, kao i da prosto ne mogu da jedem hranu koju sam nekada volela. Glad je bila konstantno prisutna, a ja sam se borila sa njom iz straha od gojenja. Nakon tri ili četiri meseca gladi, prosto je bilo potrebno da potražim pomoć, da se nekako izborim sa njom – kaže Magdalena i otkriva kako je kod nje došlo do straha da se previše ne ugoji:

- Išla sam na balet. Tako da gimnastika, balet, atletika, sve je to leglo poremećaja u ishrani, jer su jako visoka očekivanja da budemo mršave i zgodne. Od mene je bilo očekivano, da ako želim da budem u prvoj liniji na baletu, budem mršava. Nisam ja nikada bila gojazna, ali sam htela da izgubim kilogram ili dva, otišla sam na keto dijetu i posle nekih sedam dana, uspela sam da izgubim kilogram, a onda mi se taj osećaj svideo i došlo je do straha, da ne izgubim svoj uloženi trud, koji se pretvorio u strah od gojenja, zbog čega sam samo nastavila da mršavim – dodala je mlada devojka koja se punih šest godina borila sa anoreksijom...

Psihoterapeut Marija Milenković smatra da je i kod Magdalene bio problem emocionalne nestabilnosti zbog velikog pritiska.

- Važna stvar je da nekada u porodici postoje neka druga deca koja imaju potpuno drugačiju potrebu za ishranom. Onda ovo drugo dete, koje nema tu potrebu, negde zapadne u ovakvu situaciju. Sigurna sam da u ovom slučaju postoji neka emotivna projekcija, kada ne možemo da se izborimo sa nekim pritiscima i frustracijama, onda prebacujemo na ono što je praktično, gde možemo negde da manipulišemo. Ne mislim da neko svesno planira da kinji roditelje, nego je to potisnuto nešto sa čim ne možemo da izađemo na kraj. U ovakvoj situaciju, gde imamo dva deteta, gde je jednom posvećena veća pažnja zbog bolesti ili različite potrebe u ishrani, a onda ovaj drugi doživi da krene putem anoreksije ili bulimije, upravo jeste projekcija neostvarenih emocija ili borbe sa pritiskom. U današnje vreme je veliki imperativ vitke linije da bi se bavio sportom. Samo je pitanje kako se Magdalena borila sa tim pritiskom – dodala je psihoterapeut.

Foto: printscreen

- Porodica mora zajedno da ide na psihoterapiju, jer je ovo jedan porodičan problem. Njihova podrška je mnogo značajna u ovom slučaju, posebno kada su mlade devojke u pitanju. Traga se za kvalitetom tih odnosa i mislim da roditelji mogu da utiču da se ovakve stvari izleče, odnosno da ne dođe do tragičnog kraja – dodala je Marija Milanković.

Poslednjih godina socijalne mreže imaju veliki uticaj na omladinu, posebno kada je u pitanju fizički izgled. Mnoge generacije mladih devojka nisu apsolutno zadovoljne kako izgledaju.

- Najveći problem tu je što devojke uzimaju fokus na konkretno jednu stvar. Nije da ne valja sve na svakome. Ukoliko primetim da nemam izražena ključne kosti, meni sav fokus ide na to, kako ja to da napravim. Generalno vidimo taj neki savršeni život, da devojke koje imaju najlepšeg dečka su te koje su mršave, imaju prelepu kosu, prelepe oči, velike trepavice. To je prosto prirodno, da težimo instiktivno. Mi težimo ka tome da budemo kao ona tamo neka koja ima sve to kaže Magdalena i otkriva da na Tik Toku postoji algoritam, koji izbacuje zajednicu ljubitelja anoreksije.

- Postoji taj algoritam, koji vrši preporuke i često mi devojke dolaze i kažu, jao ne mogu više onaj Tik Tok, non stop mi izlaze te pro ana (stranice za anoreksiju). Tu su uglavnom slike devojaka gde im ispadaju kukovi, rebra, tu su fokusirani svi na te kosti, jer je dokaz te mršavosti – rekla Magdalena i otkrila šta je njoj bilo lepo tokom problema sa anoreksijom.

- Osećala sam se nedovoljno bolesno i to je ta neka slika sebe. Ne izgledam kao da sam izašla iz koncentracionog loga, što samim tim znači da meni pomoć nije potrebna i to je ono što treba da se promeni u umu, da bi neko hteo da potraži pomoć. Šest godina sam se borila sa anoreksijom. Imala sam amenoreju nekih godinu dana, ali kada sam se ugojila par kilograma, sve se manje više vratilo u normalnu.

Na pitanje Goce Tržan, kakav je osećaj kada ponovo moraš da jedeš? Magdalena objašnjava:

- Prvo treba da rešimo svoje emocije prema hrani i telu, da bi ishrana došla. Ne možemo nekome čiji je najveći strah na svetu da pojede parče pice, reći, e znaš, ali način da ti rešiš svoj problem je da pojedeš to parče pice. Moramo da uklonimo taj strah, da bi ishrana došla – kaže 22-godišnja Magdalena u emisiji „Ako progovorim“ i otkriva šta je njoj najviše pomoglo da izađe iz pakla anoreksije.

- Rad na emocijama. Postoje psiho EFT, tehnike emotivnog opuštanja, kojima se ja sad bavim. Postala sam praktičar i radim sa preko 20 devojaka. Zanimljivo je da sam na čudan način došla do ove usluge. Bila je jedna žena koja je imala rak i plašila se hemoterapija. Pronašla je EFT (Emotional Freedom Tecniqque). Radila je te tehnike pred hemoterapiju, da bi pomogla sebi da taj strah nestane i onda je mogla da se leči, što je doprinelo da to bude uspešno. Znajući to krenula sam sama i praktikovala sam te tehnike pre jela, što je doprinelo da se strah smanji i da polako počnem da jedem – kaže mlada devojka koja je uspela da se izvuče iz pakla anoreksije i dodaje da je u najtežim danima imala i napade panike.

- Nakon jela se javi griže savest, koja je veća nego pre jela. Odmah počinjem da šetam i da razmišljam da sutra ne smem ništa da jedem. Sa tim tehnikama uspem sebi da smanjim tu grižu savest i onda sam dosta mirnija po tim pitanjima.

Dijetičar i nutricionista Dragana Strinavić već 30 godina radi u bolnici „Dragiše Mišović“ i kaže da je u sam proces lečenja od anoreksije uključen ceo tim lekara.

- Jako su kompleksna oboljenje. To su bolesti koje leče psihijatri. U bolnici „Dragiše Mišović“ u kojoj radim 30 godina, uključenje ceo tim lekara, koji pristupaju na pravi način. Oni nisu osobe po šablonu i za svaku osobu je pristup individualan. Dajemo personalizovane dijete i prvo planiramo do koje minimalne telesne mase idemo, koja mora da bude prihvatljiva za pacijenta. Ta minimalna telesna masa potvrđuje, da najčešće dobijaju menstruaciju. Kada dostignemo taj cilj, idemo do idealne telesne mase i nema kontraindikovane hrane. Bolesti poremećaja u ishrani se takođe smatra bolestima zavisnosti. To je isto kao zavist od alkohola i kokaina.

Simptom ponovnog hranjenja može dovesti do letalnog ishoda

Stopa smrtnosti od anoreksije je veća od 15 procenat, a Dragana Strivanić je otkrila i koje su indikacija, kada više nema nazad, odnosno koliko oštećenja organizam pretrpi, kada je letalni ishod neizbežan, a pogubno može da bude i ponovno uzimanje hrane.

- Ja bih pomenula i sindrom ponovnog hranjenja. Kada devojka danima ne jede i bude hospitalizovana i odjednom krene naglo da jede, dolazi do poremećaja u čitavom sistemu. Naš organizam, normalno kao osnovni izvor energije troši glukozu. Kada je nema prelazi se na masti i proteine, kada se iscrpe, dolazi do potpunog poremećaja u organizmu. Luči se insulin, a glukoze nema. Kada dođe do ponovnog hranjenja, sa metabolizma masti, kreće se ponovo na metabolizam šećera i dolazi do jednog elektrolitnog disbalansa. Trebaju nam fosfati, a njih je malo i iscrpljeni su. Zbog toga dolazi do kompletnog poremećaja, koji može da se završi letalnim, odnosno smrtnim ishodom. Dolazi do hipofosmatemije i hipernatremije, povećanog natrijuma u krvi, smanjenog nivoa kalijuma, poremećaja srčanog ritma, pri čemu može da dođe i do infarkta. Zatim, može doći i od totalnog umora do kome i na kraju smrtnog ishoda. To je taj sindrom ponovnog hranjenja. Zbog toga govorimo, da devojke koje danima nisu jele, moraju da budu u kontrolisanim uslovima. Devojke koje odbijaju da jedu, može da se po nalogu lekara ili psihijatra, hrana plasira preko nazogastrične sonde (ubacuje se hrana na silu), moramo tako, jer je u pitanju život.

Anoreksija je veoma uporna i pacijenti se često vraćaju

- Mogu često da se vraćaju, ako se ne reši svaki deo. Da se ishrana vrati u neko normalno stanje i da se telesna težina vrati u normalu je samo jedan segment. Devojkama najčešće ostane psihički deo, gde one moraju čitav život da se bore sa tim glasom u glavi, koji im priča da su debele i da treba da jedu manje, a to je neka večna borba. Treba staviti akcenat, da je to jedan jako bitan simptom, koji ako je i dalje prisutan, znači da problem nije rešen – zaključila je Magdalena u emisiji „Ako progovorim“ na televiziji K1.

Kako majke mogu pogrešiti i doprineti tome da devojčice imaju poremećaj u ishrani?

- Projekcija neostvarenih težnji. Zahtevi, prekorevanja, svašta tu ima. Onda, zahtevi kroz druge discipline. Dovođenje svojih ćerki u situaciju da nisu dovoljno dobre, vredne, emocionalno zadovoljenje je ključ svega. Upravo ti zahtevi i pritisak mogu da odvedu u anoreksiju. Porodica je ključni faktor u oporavku, a onda, ako strah i dalje postoji nije problem rešen. Najvažnije je da ispoljavamo emocije. Majke moraju da se oslobode osećaja da moraju u svemu da budu dobre, jer onda to svoje nesnalaženje projektuju nesvesno na svoju decu. Neće svaka devojka postati anoreksična. Zavisi od strukture ličnosti, vrlo je važno da imamo individualan pristup. Ne sme da bude podrazumevanja i opštih stvari, svakom problemu. Devojci treba prići na potpuno specifičan način. Anoreksija može da bude samo posledica i zato je podrška potrebna kroz ceo život, jer zaista postoji izlaz. Jako je važno da shvatimo, da su emocije tu da prvo učimo šta osećamo i da naučimo da ispoljavamo emocije, da kažemo šta nam smeta – zaključila je Marija Milenković u emisiji „Ako progovorim“ na K1 televiziji.

Bonus video: