Rođak Baje Malog Knindže preživeo nezamislivi pakao ustaških logora, a pevač mu posvetio pesmu! (VIDEO)

Pokojni rođak pevača Baje Malog Knindže i borac srpskih vojnih snaga Milorad Pajčin, imao je samo 32. godine kada biva zarobljen od ustaških zlotvora i proveo je zarobljeništvo u čak pet logora.

Milorad Pajčin tada 32-godisnji inženjer tehnologije iz srpskog sela kraj Livna zarobljen je leta 1992. godine na vojnom, izviđačkom zadatku. Boravio je u hrvatskim zatvorima u Rami, Prozoru, Tomislavgradu, Splitu, Ljubuškom, gde je bio podvrgnut mučenjima kao četnicki vojvoda..

Milorad Pajčin Srbin rođen u selu Gubin 1961. godine, opština Livno, po zanimanju je bio inženjer tehnologije i do rata u Bosni i Hercegovini radio je u fabrici vojne opreme "Slavko Rodić" u Bugojnu i njegov bliži rođak bio je Baja Mali Knindža.

U zarobljeništvo pada u vreme pakta između Hrvata i Muslimana. U rejonu sela Ravno, u koje se uputio kao pripadnik srpskih vojnih snaga da izvidi neprijateljski teren, zarobilo ga je petnaestak pripadnika Hrvatskog veća obrane i muslimanskih snaga, tzv. "zelenih beretki".

RAMA

Milorad Pajčin je podelio svoje užasno iskustvo u logoru koji se nalazio u selu Rama i ispričao sve užase koje je tamo doživeo.

- Odveli su me u selo Ramu kraj Ramskog jezera i odmah megafonom pozvali seljake da vide "pravog četnickog vojvodu". Vezali su me za stolicu i navalili da me tuku. Od jednog udarca čizmom pukla mi je vilica i razdvojila se na dva dela - pričao je Pajčin i dodao:

- Zatim su počele pretnje klanjem i, lagano, nožem pravljenje rezova na glavi. Na uši mi stavljaju štipaljke od induktorskog telefona i okretanjem brojčanika proizvode elektrošokove. Krv sa glave celog me obliva i pomislio sam, nestajem, kad su ispred policijske stanice u kojoj sam bio zatočen, počeli da se skupljaju meštani - kazao je tada Pajčin.

Kada je mislio da je agonija gotova, zavarao se jer je došao ustaša koji ga je sekao nožem i terao meštane da piju njegovu krv.

- U tom trenutku pojavio se Davor Glasnović, Hrvat, naturalizovani Kanađanin, i ispred očiju mu stavio dvosekli noz na kome su ugravirani inicijali Nezavisne drzave Hrvatske - NDH. Munjevitom brzinom je sečivo zabio u levu ruku, nepogresivo pogodio venu iz koje je mlazom potekla krv. Pozvao je okupljene da piju četničku krv - pričao je Pajčin i dodao tada i da:

- Neki su pruzali ruke i umivali se njegovom krvlju, drugi su ga čupali za kosu, grebali, udarali. Prepoznao je znanca od pre rata, izvesnog Ambrozija Tovila, koji mu je kundakom puške udarao po noktima i pokusavao da ih iscupa kombinovanim kleštima - objasnio je tom prilikom Pajčin.

Ostatak događanja prekrila je nesvest. Njome su prekriveni i doživljaji iz mesta Prozor, gde je prebačen iz Rame. Iz policijske stanice u Tomislavgradu, u koju je stigao iz Prozora, seća se samo batina šok-palicama, a iz Ljubuškog da mu je vilica razbijena i na treći deo.

Pajčin se ne seća zašto je odvođen iz zatvora u zatvor. Pretpostavlja da, videci ga polumrtvog, niko nije želeo da izdahne u njihovom zatvoru.

SPLIT

Posle Ljubuškog, u kome po ko zna koji put gubi svest posle razbijene vilice, sebi je dosao na teritoriji Republike Hrvatske, u splitskoj bolnici na Firulama. Prvo što je ugledao bili su aparati za infuziju i transfuziju krvi. Sutradan su mu operisali vilicu. Kada se vratio u sobu, među ostalim bolesnicima, ranjenim Hrvatima, pročulo se da je među njima "četnicki ranjenik". Hteli su da ga linčuju. Opet je najrevnosniji bio poznanik od pre rata, izvesni Pašalić iz hrvatskog sela Raujni, koje je svega pet kilometara udaljeno od Pajčninovog rodnog mesta. Pašalić je bio invalid, u kolicima. Policajci koji su dežurali kraj zarobljenika primakli su kolica bliže krevetu i dali mu policijske palice, a linč je sprečio dežurni lekar.

Dan nakon toga, u bolnicu je, nenajavljena, stigla, delegacija Međunarodnog komiteta Crvenog krsta. Pošto nije mogao da govori, Pajčin je dobio papir i olovku da napiše o svom zarobljeništvu. Od Crvenog Krsta je dobio evidencioni karton, a kada je poseta otišla, čuo je u susednoj sobi prevodioca delegacije kako nekome u bolnici otkriva sadržaj podataka koje je napisao. To je bio znak da i policajci koji su ga čuvali započnu sa torturom.

Nastavak priče sledi u podrumu vojnog zatvora "Lora", u prostoriji od dva sa dva metra, sa vodom do visine praga, bez pokrivača i podmetača i Pajčin je kazao da je podrum u Lori bio je pogon za uništavanje ljudi bez metka.

- U podrumu sam bio šest dana, pa ipak na mene nisu navalili svom snagom, nisam stigao na red. Hvatala me nesvestica od svih tih sajli, motki i bodeža i krikova koji su se čuli. Ljudi su izludeli od batina. Umirali su da deset preloma nogu, od zeđi, batina, bola, a jednom, kada su me oborili mlazom iz hidrantnog creva, videli su u džepu mojih pantalona nešto četvrtastih obrisa. Izvadili su to, i na veliko zaprepašćenje, ugledali evidencioni karton Medjunarodnog komiteta Crvenog krsta - ispovedio se Pajčin.

Mislio je Milorad Pajčin da mu sada jedino preostaje da čeka razmenu zarobljenika. Uskoro se, međutim, uverio da je zarobljenik divljač za slobodni odstrel.

Došli su nepoznati ljudi, zatrazili ga po imenu i izveli na krov zgrade. Tukli su ga pajserima i motkama sve dok im nije bilo jasno da ne može da ustane. Sa 11 slomljenih rebara, tri nagnječena kičmena pršljena, odbijenim bubrezima i iščašenim kukovima, ubacili su ga u kombi sa jos dvojicom zarobljenika. Mislio je da ga voze na razmenu i nije žalio zbog bolova.

Foto: Beta/AP

 

LJUBUŠKI

Stigao je, medjutim, pod drugi put u Ljubuški. Prema njegovim rečima to je, kaže, tek bio pakao, teror i bolesne metode mučenja.

- Na Bajram su dežurni čuvari Branko Eres, Kreso Paradžik i Nedo Mačić pustili iz ćelije nekog Ahmeta da se naslađuje nad nama celu noć. Otvorili su sve ćelije, poskidali nas gole i isterali nas napolje na kišu, da bi nas potom sajlama i kablovima ponovo saterali sve unutra. Štos je bio da popadamo jedni preko drugih, kako bi oni na podu izdisali pod teretom onih odozgo, a oni na vrhu od batina. I tako celu noć do svanuća, a u zoru su nas terali da golih kolena puzimo po pesku i tako gde je ima, pasemo travu. Kada smo prolazili pored poljskog klozeta morali smo ruke do lakata zagnjuriti u izmet. Terali su nas da ližemo prste - rekao je povodom toga Pajčin.

Milorad Pajčin je kazao i da su metode mučenja bile užasne i kopali su oči ljudima, ali da su još gore od toga bila silovanja starica i devojčica.

- Dovodili su žene, Srpkinje iz logora Dretelj kraj Čapljine. Doveli su jednu staricu koju su silovali na nase oci. Doveli su i jednu devojčicu od 12-13 godina, sa majkom. Terali su i nas da ih silujemo. Sećam se čoveka iz Stoca, civila, od koga su trazili da "prizna" koliko je Hrvata ubio. Čovek nije ni jednog, ali su oni pošto-poto tražili priznanje. Licitirali su, i kada je, jadan čovek, prvo rekao - jednog, a na kraju rekao osamanestoricu, jedan čuvar je poskočio, nožem mu iskopao oko i naterao ga da ga proguta - objasnio je te užase Milorad Pajčin.

Epilog i Bajina pesma

Zahvaljujuci nekakvoj sreći, Milorad Pajčin je razmenjen 18. avgusta 1992. godine kod Stoca i tako spasao živu glavu i preživeo pakao ustaških logora. Posle rata otišao je u Ameriku i tamo je radio kao domar u jednoj srpskoj crkvi, umro je u Čikagu 2015. godine, a iza njega je ostalo žena i dvoje dece.

Jednom prilikom Baja Mali Kninža se osvrnuo na priču njegovog strica Milorada Pajčina i ispričao detalje iz njegovog života.

- Jedan moj Pajčin, Milorad, živeo je u logoru, baba Sena se porodila u jami. Milorad je čak sreo svog krvina koji mu je probadao bajonet u vrat i puštao struju. Samo ga je pitao kad ga je sreo, vredi li radi života sve preživeti. Ja sam ga opevao. Bio sam njegov gost u Čikagu. Svašta mi je ispričao - rekao je Baja Mali Kninža jednom prilikom za medije o svom rođaku.

A ovo je pesma koju je Baja Mali Knindža posvetio svom rođaku:

 

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.