MEGA EKSKLUZIVNO! POSLEDNJI MILOŠEVIĆEV  INTERVJU! Ovo morate pročitati, tu su mnogi odgovori na pitanja koja i danas muče Srbe!

Tanjug/Fotoilustracija

21:52 Politika 0

Standard/D. Bisenić | 08. 04. 2021.

MEGA EKSKLUZIVNO! POSLEDNJI MILOŠEVIĆEV INTERVJU! Ovo morate pročitati, tu su mnogi odgovori na pitanja koja i danas muče Srbe!

Pet meseci posle petooktobarskih promena, Milošević je pristao da razgovara za izraelski list Harec. Kako je došlo do ovog intervjua i šta iz tog razgovora nikad do sada nije objavljeno

List Harec iz Tel Aviva, zajedno sa International Herald Tribunom, listom koji su u to vreme zajednički izdavala dva najvažnija američka dnevna lista, Njujork tajms i Vašington post, uputio je oktobra 2000. dotadašnjem predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću, odmah nakon njegovog silaska s vlasti, predlog za intervju. List je pre toga objavio i razgovor s tadašnjim predsednikom SRJ Vojislavom Koštunicom kao i nizom drugih ličnosti iz političkog života Jugoslavije.

Predlog pitanja i tema za razgovor dostavljeni su već ranije. Odgovor na zahtev za intervju čekao se više meseci, sve do kraja februara 2001. kada je intervju konačno prihvaćen i dogovoren za sredinu marta. Za tu priliku došao sam iz Berlina, gde sam tada radio na Slobodnom Univerzitetu.

Tih dana u punom jeku bio je albansko–makedonski sukob na severu Makedonije koji je anagažovao i Srbiju koja je na sve to motrila iz „kopnene zone bezbednosti” uspostavljene prema Kosovu.

„Otpor” je sakupljao krivične prijave protiv Miloševića. Svako je mogao da uzme papir i napiše svoju prijavu protiv Miloševića. Tog dana objavljeno je da je prikupljeno 10.000 prijava za pet dana. Mlađan Dinkić je prethodnog dana saopštio da mu je guverner Centralne banke Kipra javio da je pronađen deo Miloševićevog novca na 23 računa, pa je to bila i tema naslovnih strana novina.

Glavna tema bili su događaji povodom Miloševića, nakon što su SAD kao uslov svoje pomoći postavile Miloševićevo hapšenje do 31. marta 2001.

Jedini pravi prethodni bliski kontakt s njim imao sam kada je njegova supruga Mira predstavljala u Studentskom kulturnom centru svoju knjigu Noć i dan. Kada se predstavljanje završilo i kada su ljudi počeli da se kreću po sali, odjednom sam video da Milošević ide sam pravo ka meni. Rešio sam da ne propustim priliku i da ga bar nešto pitam. Predstavio sam se i zamolio za neko pitanje. „Može, ali ništa službeno”, odgovorio je Milošević.

„Da li ste nekada razmišljali da pišete knjige kao vaša supruga?”

„Neeee… Ja to nikada ne bih radio”, odgovorio je skoro zabezeknuto.

U sredu, 14. marta pozvan sam u popodnevnim satima i rečeno mi je da budem spreman uveče između 7.00 i 7.15. Po mene je došao jedan stariji model crnog mercedesa kojim smo stigli do vile „Mir”. Prošli smo kontrolu, a do „Lovačke kuće” koja se nalazi na uzvišici iznad vile, u kojoj je obavljen razgovor, stigao sam u pratnji obezbeđenja.

Na vratima me je sačekao jedan Miloševićev saradnik. Milošević je već bio u jednoj velikoj sobi koja su bile dve bele, kožne garniture za sedenje i jedan veliki globus pored jednog od prozora. Obučen je u plavo odelo. Pozdravljamo se.

„Mislio sam da ste stariji čovek, a vi ste mlad dečko”.

Ja kažem da nisam ni tako mlad, a on će: „Za mene ste mladi. Ja imam kćerku Vaših godina.”

Ja mu govorim o sebi, kada sam počeo da radim, da znam sve šta je radio, da sam pratio CK, Kosovo, okupljanja predsednika republika uoči raspada zemlje. Kaže da mu je drago da razgovara s nekim ko zna za sve te događaje.

„Vaše kolege danas to uopšte ne pamte”, kaže on.

Hvata se za cigare i sve vreme ih uzima iz kutije jednog od njegovih saradnika prisutnog tokom razgovora. Reklo bi se da je strastan pušač, ali da mu ne daju da puši. Uzima poklon, razmotava i zahvaljuje na olovci, a cveće za Miru ostaje na stolu. Pre zvaničnog intervjua razgovarali smo o različitim temama. Taj neformalni razgovor nije bio deo intervjua, ali sam ga zabeležio odmah po povratku kući.

Rekao sam mu da sam ja taj koji je zabeležio pesmu o njemu kao novom Titu:

Sad se narod u Srbiji pita,
Ko će nama da zameni Tita.
Sad se znade ko je novi Tito,
Slobodan je ime ponosito.

To su pevali učesnici jednog mitinga u Vojvodini, a kada je to objavljeno, Milošević je optužen za „titoističke ambicije” i bio višekratno napadan na sednicama partijskih foruma, sve uz citiranje ove pesme.

„Nikada mi ni na pamet nije palo da budem novi Tito! Čak ni onda kada su neki počeli da od Požarevca prave novi Kumrovec”, prokomentarisao je.

AP Photo/Darko Vojinovic

Dalje smo nastavili da pričamo o njegovoj otuđenosti u partijskoj nomenklaturi u kojoj se našao. On sa oduševljenjem priča kako je radio u komisiji koja je bila zadužena da sačini reformu ekonomskog sistema Jugoslavije, takozvanoj „Krajgerovoj komisiji”, kako je nazvana po njenom šefu, nekadašnjem predsedniku Predsedništva Jugoslavije, Slovencu Sergeju Krajgeru, gde je bio zajedno sa svojim velikim prijateljem, ekonomistom Zoranom Pjanićem, i kako je „sam razbijao one matorce”.

„U Krajgerovu komisiju ušli smo Zoran Pjanić i ja u ime Srbije. Mene je predložio moj prijatelj Ivan Stambolić. Ti matorci su od svega pravili čitav ceremonijal. Sećam se da smo išli jednom na Brione, da nešto navodno usaglasimo. Idu svi – sekretarice, kuvari, šoferi, a ispostavi se da samo Krajger treba da piše ili da koncipira referat. Meni je za to bio dovoljan sto u kuhinji. Pripremim beleške, kažem jasno to što hoću da kažem i sve je u redu. Nisu mogli očima da me vide u Komisiji. Zoran Pjanić me je podržavao. Priđe mi jednom Tihomir Vlaškalić (nekadašnji dugogodišnji predsednik CK SK Srbije) i kaže mi: ‘Nemaš ti pojma o privrednom sistemu’. A ja ćutim. Baš me briga šta Vlaškalić misli o tome.”

Pitam ga da li je sam pisao svoje govore, pošto se svuda govorilo kako to radi njegova supruga?

„Apsolutno sam! Sve sam ih napisao za kuhinjskim stolom.”

U vreme kada je postao predsednik CK SK Srbije, dodaje, republike nisu imale neku veliku vlast: „Ništa nije moglo da se uradi, a da se ne pitaju čilageri gore. Jednom me je jedan novinar pitao šta je mislim o mojoj odgovornosti za raspad Jugoslavije. Ja mu odgovorim: ‘Da sam ja bio predsednik Jugoslavije, ona se ne bi ni raspala’. Oni su bili toliko protiv mene, da nisu nekada hteli da uzmu telefonsku liniju da bi razgovarali sa mnom.”

Na moju opasku da je 1992. izašao na TV i pozvao Srbe u rat, kao što je to Tuđman uradio u Hrvatskoj, možda bi i napravio „Veliku Srbiju” jer je imao ogroman uticaj na narod, odgovorio je da nikada nije mislio o Velikoj Srbiji, već „prvo o očuvanju Jugoslavije, a zatim o rešenju koje će omogućiti i Srbima da odlučuju o svojoj sudbini, onoliko koliko i drugi narodi Jugoslavije, a na kraju o zaštiti same Srbije i SR Jugoslavije”, te da je onima koji su tvrdili da je Dubrovnik „srpski grad” rekao da nema ništa od toga: „To pripada istoriji književnosti, a ne istoriji. Dubrovnik je hrvatski grad”.

U svoje zasluge je ubrajao i uspostavljanje diplomatskih odnosa sa Izraelom. Ne bez ponosa kaže da je on bio prvi koji je tražio da se uspostave diplomatski odnosi sa Izraelom i da je skupština Srbije donela rezoluciju o tome, ali da to savezne vlasti nisu želele da prihvate i podrže. „Čitav avion privrednika iz Jugoslavije je otišao u delegaciji koju je vodio Duško Mihajlović. Tu je bio i moj sin Marko, tada još klinac.”

A zatim sam ga pitao o američkom izaslaniku Ričardu Holbruku, koji je bio čovek specijalno „dizajniran” za pregovore s Miloševićem; ponekad se činilo da su oni u mnogo čemu kompatibilan dvojac koji upravlja tadašnjom krizom.

Holbruk Vas optužuje za pogibiju američke delegacije u kojoj su bili Bob Frejžer u pratnji Džozefa Kruzela i Nelsona Drua?
– Za njihovu smrt odgovoran je Holbruk. Ja sam im govorio da idu drugim putem, preko Republike Srpske, ali Holbruk je to odbio jer je rekao da neće da ga Mladićeva vojska kontroliše i zaustavlja. Ja mu kažem da mu garantujem da ga neće zaustavljati, pozovem Mladića koji pošalje pisanu garanciju, ali on opet neće. Rekao sam mu da to nije “road” nego kamenjar, ali on nije hteo da sluša. Ja sam ga još zavitlavao. Kažem mu da Francuzi ginu ko pilići na tom putu, da se prevrću svakog dana, ali on je pošto–poto hteo na tu stranu. Poslao ih je u smrt. Robert Frejžer je bio najsposobniji od njih. Njegova supruga i deca dolazili su ovde i bili su s nama u Karađorđevu.

Ko je najveći prevarant od ljudi iz sveta s kojima ste se sretali?
– Holbruk! Mi razgovaramo po celu noć, a onda on dođe ujutro sa sasvim suprotnim stvarima od onih o kojima smo se dogovorili. Pitam ga: “Šta je to sada”, a on će “instructions”. I tako stalno, “instructions, instructions…”. Pa, dobro, pitam ga: “Dokle instructions”? Ja pregovaram ovde sa ovlašćenjima, a ti mi stalno vičeš “instructions, instructions”! Dovedi nekog ko ima ovlašćenja! Ja sam mu rekao da on nema muda da donese nikakvu ključnu odluku, da prelomi.

Pa ko je onda zaslužan za Dejton, ako nije Holbruk?
– Za Dejton je najzaslužniji državni sekretar Voren Kristofer. Ja sam to jednom rekao u jednoj izjavi povodom godišnjice Dejtona. Nisam imao nikakvog razloga da nešto podilazim Kristoferu koji je star čovek i koji je odlazio sa funkcije. To mi Holbruk nikada nije zaboravio. Kada smo se dogovarali oko Verifikacione misije, rekao mi je “No requests more, no request.” A posle smo videli šta se dogodilo.

Da li je bio Holbruk arogantan?
– On nije bio arogantan. Veoma je vredan i veliki radnik, ali je bio opsednut spektaklom. Samo misli o tome šta će mediji da kažu. Ali, Republika Srpska je njegova zasluga. On je bio taj koji je kod Amerikanaca progurao ideju da prihvate Republiku Srpsku. Amerikanci nisu nipošto hteli ni da čuju za to ime.

facebook.com

Kakvi su bili sagovornici iz regiona?
– Tuđman je držao svoju reč. Izetbegović je uvek koristio Amerikance kao izgovor za svoje odbijanje. Kada smo bili kod Jeljcina, ja sam Tuđmana zavitlavao. Kažem mu da njemu kroz noge prolaze granate, pošto je tada bilo navodno granatiranje Banskih dvorova. On je to podnosio.

Kako je onda izgledalo to jutro, kada je konačno prelomljen sporazum u Dejtonu? 
– Celu noć smo čekali šta će Alija da uradi. Počeo je i da pada sneg kada sam ujutru 21. novembra otišao kod Tuđmana s predlogom da nas dvojica potpišemo sporazum. Franjo je to prihvatio i obojica smo u sedam bili kod Amerikanaca i tako smo se dogovorili. Tuđman je održao svoju reč. Moja konačna ponuda bila je da prihvatim arbitražu za Brčko odloženu na godinu dana i da to ponudim Kristoferu. Kristofer i Holbruk su prosledili Izetbegoviću Tuđmanovu i moju ponudu. Posle premišljanja, Izetbegović je to prihvatio.

Zašto niste bili više u medijima?
– Zato što sam smatrao da je velika prisutnost u medijima izraz nametljivosti, sujete, potrebe za ličnim isticanjem. Zbog toga nisam ni odgovarao na brojne laži koje su se pojavljivale o meni. Mada, moja porodica misli da sam u tome pogrešio i da je trebalo da reagujem na svaku takvu izgovorenu ili napisanu laž.

Šta se dogodilo u Račku koji je postao povod za bombardovanje?
– Nisam ni znao šta se dogodilo. Samo su mi javili da je naša policija imala okršaj s teroristima, a ja sam bio sa Mirom u Požarevcu jer mi se snaja porađala. To su i ovi naši policajci pogrešili jer su posle okršaja ostavili da to stoji tako, a ovi su onda noću njih preobukli i pripremili sve za Vokerov dolazak.

Šta očekujte od Haga?
– To je velika glupost. To i oni sada vide.

Posle razgovora, Milošević me prati do vrata „Lovačke kuće”, gde se pozdravljamo još jednom. Ja sam već izašao, prešao petnaestak metara, a kada sam se osvrnuo unazad, Milošević je još stajao na vratima. Onda sam se vratio i pitao ga da li mogu da ga slikam na vratima. On pristaje. Ponovo sam krenuo i mahnuo sam mu rukom, a on je klimnuo glavom. Sledeći put Miloševića sam video kroz staklo sudnice na njegovom prvom pojavljivanju u Haškom tribunalu.

A što se tiče ocene Miloševićevog delovanja, setio sam se mitinga podrške Miloševiću održanog 1989. na Žabljaku. Bilo je mnogo sveta i nekoliko guslara, ali primetio sam da ni jedan guslar ne peva o Miloševiću, iako je miting organizovan za njegovu podršku. Prišao sam jednom guslaru i pitao ga, zašto ne gude o Miloševiću?

„Mladiću, na gusle stiže samo ono što istorija provjeri. Njega istorija još nije provjerila.”

Nedavno sam pitao jednog guslara da li ima pesama o Miloševiću?

„Ima, ali malo”, odgovorio mi je. To znači, gusle još uvek čekaju da ga „istorija provjeri”.

Posle autorizacije, intervju koji sam radio sa Slobodanom Miloševićem objavljen je u izraelskom Harecu, odakle će ga preuzeti i Njujork tajms. Ispostavilo se da će to biti poslednji intervju koji je Milošević dao. Posle svega nekoliko dana, 1. aprila, Slobodan Milošević je uhapšen, a 28. juna isporučen Haškom tribunalu, gde će preminuti pet godina kasnije, 11. marta 2006.

Intervju koji smo vodili 14. marta 2001, objavljen je u Harecu pod naslovom „I was dictator”. Zato što sam bio diktator

Ugrožen je teritorijalni integritet Jugoslavije. U ekspanziji su albanski separatizam i terorizam, jer su se, posle oktobarskih događaja, snažno i brzo preneli i na područje van Kosova. Aspiracije albanskih separatista i terorista se šire sa teritorije Kosova na druga područja južne Srbije i u ovim okolnostima gde im se omogućava da kupuju vreme, ja ne znam, zaista, gde im je kraj. Bojim se da će i drugi separatisti dobiti svoje terorističko lice i zahtevati naročito autonomni status za višenacionalna područja Srbije ili čak i za otcepljenje tih područja od Srbije. Crna Gora se može odvojiti od Srbije, jer se na tome radi i van Jugoslavije i u Jugoslaviji, ali, bojim se da će Crna Gora biti suočena i sa unutrašnjim separatističkim tenzijama i zahtevima za prekrajanjem njenog teritorijalnog prostora”, istakao je Slobodan Milošević u odgovoru na pitanje našeg saradnika o karakteristikama današnjeg političkog trenutka u Jugoslaviji.

„Što se ekonomskih i socijalnih prilika tiče”, nastavio je Milošević, „one su loše, jer standard naglo i mnogo pada. Mislim da je to neopravdano, jer je ekonomska situacija i u uslovima sankcija bila mnogo bolja, a sada, imajući u vidu da su konačno skinute sve sankcije i uspostavljene sve veze sa ‘svetom’, to pogotovo ne bi smelo da se događa. U predizbornoj kampanji predstavnici sadašnje vlasti obećavali su blagostanje: ako i kad oni dođu na vlast skinuće se sva embarga i počeće brzi, gotovo fantastični, oporavak društva. I eto, oni su došli na vlast, skinuta su sva embarga. A od oporavka brzog, pogotovo fantastičnog, ni posle pola godine, nema ništa. Naprotiv. I neće ga biti uskoro ili ga neće biti uopšte, ako se vlast ne bude bavila ekonomskim i ostalim poslovima bitnim za život građana, nego se isključivo bude bavila hajkom na predstavnike prethodne vlasti, političke neistomišljenike i levičare. Ne rade mnoga preduzeća, čak i ona koja su od vitalnog značaja za život zajednice. Pripremaju se za jeftinu prodaju stranim kupcima ili za jednostavno poklanjanje strancima. Što se političkih prilika tiče, mislim da zemlji preti opasnost od uspostavljanja jednopartijskog sistema, jer su sve partije koje nisu vladajuća partija, izložene medijskom linču, otimanju materijalnih dobara kojima legalno raspolažu, a njihovim istaknutim predstavnicima danonoćno se preti hapšenjem. U toku su montirani politički procesi i najavljuje se čitava serija novih. To uvodi društvo u atmosferu straha, ljudi počinju da se plaše za svoje živote, za svoju imovinu i za svoj posao. Sredstva informisanja su isključivo u rukama vlasti, potpuno su uniformna i u njima nema prostora ni za jedno mišljenje koje je drugačije od oficijelnog, vladajućeg. Od obećane demokratije, naravno, nema ništa. Ali, sve je u znaku nasilja, pada standarda, političkog jednoumlja i teritorijalne nestabilnosti.”

Da li sebe smatrate političarom, državnikom ili revolucionarom? Vašu prvu fazu borbe za promene u jugoslovenskom društvu nazvali ste „antibirokratskom revolucijom”?
– Uvek sam za sebe smatrao da sam običan čovek, koga su istorijske okolnosti u jednom trenutku njegovog života dovele u situaciju da sav svoj život posveti narodu kome je sve bilo ugroženo.

Da li ste, počinjući svoju političku karijeru kao vodeći čovek Srbije imali i neki politički plan prema kojem ste vodili svoju politiku ili ste svoju politiku prilagođavali onako kako su se i okolnosti menjale? Jednom ste zamerili svojim političkim protivnicima da ih „nigde nije bilo kada je bilo neizvesno kako će se okončati borba za celovitost Srbije”. Da li to ukazuje da je bilo trenutaka u političkoj borbi, kada ni sami niste znah kakav će njihov ishod biti?
– Kada sam 1989. godine izabran za predsednika Srbije, još je postojala SFRJ. Imao sam tada 47 godina, a pre toga najveći deo svoga radnog života proveo sam u privredi i bankarstvu i smatrao sam da svoja znanja i iskustva mogu da iskoristim u koncipiranju i realizovanju ekonomskog razvoja Srbije na savremen i uspešan način.

Nije zasluga ni moja, ni Srbije, pa ni Jugoslavije u krajnjoj liniji, što je u burnim događajima koji su zadesili Istočnu Evropu 1989. i 1990. godine u svim zemljama tog regiona došlo do dramatičnih političkih tenzija, sukoba i promena koje su u drugi plan stavile i ekonomsku i socijalnu i obrazovnu i kulturnu dimenziju njihovog života, život ovih zemalja svele na stranačke sukobe i borbe, a u višenacionalnim državama na etničke, nacionalne i verske netrpeljivosti, zbog kojih su se neke od tih višenacionalnih zemalja raspale, a neke nastavile da žive u neprekidnim i teškim tenzijama između većinskog stanovništva i manjina.

Zasluga za taj traumatični život svih ovih zemalja najvećim delom pripada kreatorima svetskog poretka koji je predviđao da se ove zemlje kolonizuju. Ali, naravno, ne treba ni ove zemlje amnestirati od svake odgovornosti za sudbinu koja ih je snašla. Bilo je, ipak, dosta načina da se suprotstave ekonomskoj i socijalnoj degradaciji, a naročito političkim, nacionalnim, verskim i etničkim sukobima koji su razgrađivali njihovo biće.

U tim okolnostima, na samom početku devedesetih godina, ja sam bio prinuđen da u borbi za očuvanje Jugoslavije, a kasnije u podršci interesima srpskog naroda van Srbije i, najzad, u naporima da se sačuva nezavisnost same Srbije i treće, tek uspostavljene Jugoslavije, da branim najveće vrednosti – domovinu, narod, slobodu, nezavisnost, nacionalno dostojanstvo. A istovremeno smo uspešno držali paralelni front borbe za ekonomski opstanak u uslovima ratova, sankcija i velikog broja izbeglica, gotovo čitavu deceniju. Naša ekonomska politika u tim uslovima donela je rezultate kojima se ni jedna zemlja u okruženju (a ni jedna nije imala ni ratove ni sankcije) ne može pohvaliti.

AP Photo/Darko Vojinovic/Insajder/Peđa Milosavljević

Moji, kako vi kažete, politički protivnici ili većina njih, nikada nisu učestvovali u naporima vlasti na čijem čelu sam bio da se sačuva integritet Srbije. I, onda, kada su kod mene dolazili da o tome razgovaramo i da se eventualno dogovorimo oko zajedničkog istupanja, nisu se pridržavali dogovora i najčešće su me posle dva–tri dana optuživali javno za poteze za koje su mi u četiri oka davali podršku.

Kakav je Vaš odnos prema Izraela i prema stavu Izraela prema Jugoslaviji?
– Mi smo uvek imali pozitivan odnos prema potrebama izraelskog naroda da živi u miru i da bude slobodan. Ali, moram da kažem, da nam, nažalost, sličnom dobrom voljom od strane Izraela nije uzvraćeno kada je srpskom narodu bilo teško, kada je bio izložen svim vrstama pritisaka – od medijskih i ekonomskih do oružanih. Bilo je, doduše, i onih koji su digli glas protiv albanskog separatizma i terorizma. Premijer Šaron na primer. Ali, to su bili retki izuzeci.

Neki Srbiju i njen položaj vole da porede sa položajem Izraela, Kosovo sa Jerusalimom, muslimansko okruženje Srbije sa palestinskim i arapskim okruženjem Izraela. To je rekao i sadašnji predsednik Koštunica. Smatrate li da su ta poređenja osnovana ili su ona rezultat izvesnih propagandnih namera da bi se položaj Srbije bolje shvatio u svetu?
– Najveća sličnost je u tome što je i nad Srbima kao i nad Jevrejima izvršen genocid. Samo su sada gasne komore i peći za spaljivanje, zamenile usavršenije, prikrivenije i dugotrajnije forme uništavanja jednog hrabrog naroda i njegove države. Medijska satanizacija, ekonomske sankcije, blokade, bombardovanje. Srbi su jedini narod koji je bombardovan u Evropi od Drugog svetskog rata. Najpre u Republici Srpskoj, a onda u Jugoslaviji. 22.000 tona bombi sručeno je na Jugoslaviju ’99. – gotovo sve na civilne ciljeve. Njihove udvorice danas, u Jugoslaviji, prema političkim neistomišljenicima, a pre svega levičarima, vrše takvo bezakonje, nasilje i diskriminaciju koja se samo može uporediti sa diskriminacijom nad Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj.

Kako ste reagovali kada je prethodna vlada Izraela odbila da odobri ulazak na milenijumsku proslavu u Jerusalimu premijeru Bulatoviću i drugim jugoslavenskim zvaničnicima, a prihvatila da to bude Zoran Đinđić?
– Diskriminacija naše zvanične delegacije za milenijumsku proslavu u Jerusalimu bila je samo kap vode u moru nepravde, jednog višegodišnjeg linča čitavog naroda, kome su se pridružili i u kome su učestvovali, bez razmišljanja, svi koji su želeli da se ponizno dodvore Klintonovoj administraciji. Nismo uopšte reagovali. To je za nas bilo uobičajeno ponašanje. Jevrejima bi to osećanje moralo biti prilično prepoznatljivo.

Da li ste bih svesni političkih rizika kojima se izlažete?
– Razumljivo, tamo gde je odgovornost najveća, najveći je i rizik. A na čelu zemlje i naroda koji su izloženi vrlo organizovanim međunarodnim pritiscima, koji su predmet pažnje gotovo celog sveta, taj rizik je najveći.

Računao sam sa tim rizikom. Njegovim posledicama sam izložen od prvog dana, takoreći već od 1990. godine. Ali sam računao i sa istinom i pravdom. Verovao sam u njih. Zato se nisam branio od kleveta kojima sam bio izložen. Možda je to greška. Moja porodica, na primer, smatra da je greška, da nije trebalo da pređem ni preko jedne klevete.

Da li su izbori 24. septembra bili jedan od rizika? Ima vaših saradnika koji veruju da ste pogrešno savetovani da raspišete prevremene predsedničke izbore kada to niste morali da učinite?
– Rekao bih da ti koji sada kažu da me je neko pogrešno savetovao da raspisujem izbore za predsednika godinu dana ranije, da su baš oni ili deo njih bili ti koji su zastupali takav predlog.

Da li ste znali da će Vas, posle slike koja je u svetskim medijima stvorena o Vama, posle nepristajanja na uslove NATO–a, optužiti Haški tribunal?
– Računao sam na sve opasnosti koje sa sobom donosi odluka da Srbija i Jugoslavija ne prihvate uslove NATO pakta. Optužnica Haškog tribunala je samo jedna od tih opasnosti za moj život i život moje porodice.

Da li Vas optužnica Haškog tribunala i američka ucena na pet miliona dolara plaše i kakav Vi odnos imate prema svemu tome?
Svako ko se nađe na čelu vojske koja se brani od spoljnog neprijatelja mora da računa sa odmazdom neprijatelja, ako se u međuvremenu ne sklopi mir i neprijatelj i dalje ima neprijateljske namere. Njegove neprijateljske namere prema „ratnom protivniku” hrani situaciju u kojoj „ratni protivnik” više nije vrhovni komandant. Onda se obračun sa bivšim vrhovnim komandantom smatra lakšim, naročito zato što se nađe saveznik u njegovim političkim protivnicima u zemlji, a moguće i među dojučerašnjim saradnicima u odbrani zemlje.

Što se ucene tiče, o njoj mislim, nadam se, isto što i Vi, isto što i svi normalni ljudi na svetu. Ucena je jedan od najnemoralnijih oblika individualnog i kolektivnog ponašanja. Jedna od opravdano najomraženijih reči u ljudskom govoru je ucena.

Napad NATO–a na Jugoslaviju ocenili ste kao korak novih svetskih gospodara prema većem, mnogo krupnijem cilju. Pretpostavljam da je u pitanju Rusija. Da li su onda poslednjih desetak godina na Balkanu i Jugoslaviji istog karaktera koji je imao i 27. mart 1941. samo što je prošli put taj otpor trajao tri nedelje, a ovaj put deset godina?
– Po svemu izgleda da je tako.

Kakva je bila uloga velikih sila na Balkanu u poslednjih deset godina? 
– Velike sile su imale zajednički interes da destabilizuju Balkan, da bi ga ekonomski koristile i politički kontrolisale. U tom pogledu je nelogično što su se u toj priči zajedno našle sve velike zapadne zemlje. Destabilizacija Balkana je i destabilizacija Evrope. To mogu da nemaju u vidu neki političari u SAD, ali to ne mogu da nemaju u vidu u Evropi.

Prethodna Jugoslavija je imala veoma bliske odnose s NATO–om. Kao načelnik jugoslovenskog Generalštaba, Koča Popović je 1951. čak obećao Ajzenhaueru da će se jugoslovenska vojska, iako je komunistička, boriti rame uz rame sa „zapadnom”, „kapitalističkom” vojskom, protiv Sovjetskog Saveza. Kako iz te perspektive gledate na napad NATO–a na Jugoslaviju i uopšte ulogu NATO–a u jugoslovenskoj krizi?
– Ukidanjem Varšavskog vojnog saveza, NATO, koji je do tada bio njegov antipod, ostao je sam. Njegova moć je postala neograničena, svetska ravnoteža potpuno ukinuta. Možda su zato zemlje članice NATO pakta trebalo da svoju zajedničku politiku nađu u političkoj platformi saradnje sa svima, u pomoći nerazvijenim i malim zemljama i narodima. NATO, kada je ostao sam i postao moćan, imao je šanse da ukine sve ratove na svetu.

Zašto ste prihvatili sporazum Černomirdin–Ahtisari, kojim je okončano NATO bombardovanje Jugoslavije?
– Zato što je sporazum donosio takve uslove prekida rata koji su sadržali garancije UN u pogledu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Jugoslavije i predviđao da na Kosovo, u ograničenom vremenskom periodu, stignu predstavnici UN da obezbede mir i sigurnost za sve građane, da UN pomognu da se dođe do političkog rešenja u interesu svih koji žive na Kosovu i Metohiji.

I zato što mi je Černomirdin, u ime Rusije i u ime predsednika Jeljcina, pred celom svojom delegacijom i pred ruskim generalima, pred našim generalima i pred celom našom delegacijom – garantovao da Rusija neće prihvatiti i da će staviti veto na svaki pokušaj uvođenja glave VII Povelje UN.

Kakvo je značenje imalo obećanje ruskog posrednika Viktora Černomirdma da se neće pominjati glava VII Povelje UN i kako se desilo da je Rusija pristala na ono što je odbacivala?
– Pre svega, to nije bilo obećanje, već čvrsta garancija data u ime ruske države i ruskog predsednika Jeljcina.

Public

A značenje te garancije je bilo veliko. Ogromno. Glava VII daje mogućnost primene sile bez saglasnosti države članice. Bez toga ne bi bilo genocida nad Srbima na Kosovu nakon prestanka rata.

Da li je Kosovo po Vašem mišljenju, zaštićeno ili izgubljeno za Srbiju?
Kosovo je Srbija. Bilo i biće. Ali Kosovo je u ovom trenutku – uzurpacijom uloge UN od strane NATO–a – pod okupacijom. Onog trenutka kada se ta strana okupacija na bilo koji način okonča, san albanskih terorista biće okončan. Kosovo može biti izgubljeno samo ako se vodi politika koja ignoriše nacionalne interese i zatvaraju oči pred albanskim separatizmom i terorizmom. A zaštićeno je ako se vodi suprotna politika. Ona koju ja predstavljam.

Po mnogim osobinama koje imate reklo bi se da ste Vi čovek „američkog stila”. Ipak, između Vas i američke administracije postojao je takav sukob da je on gotovo neobjašnjiv. Vi govorite engleski, o Vama čak ni Ričard Holbruk u svojoj knjizi nema ni jedne negativne reči, mnogi Vaši protivnici i diplomate koje su sa Vama razgovarale, a koje sam kasnije intervjuisao, imaju najlepše reči za Vas. Otkuda onda takav politički animozitet? Vi ste u jednom trenutku rekli da Vas je Zapad koristio dok mu je bio u interesu stabilan Balkan, a odbacio kada se odlučio za nestabilan region. Da li ste predviđali da biste mogli da budete odbačeni?
– Da budem iskren, i ja sam se pitao otkud takvi animoziteti. Ali odgovor nije komplikovan – to nije bila američka politika. To je bila lična politika vrha bivše administracije. Ja se iskreno nadam da će nova američka administracija u svom interesu i u američkom nacionalnom interesu imati želju da dođe do stvarne istine o motivima bliskosti njenih prethodnika sa albanskom narkomafijom, trgovcima belim robljem, ubicama i teroristima.

Američka javnost bi trebalo da posebno bude ogorčena što je u vezi sa Srbijom i srpskim narodom obmanuta, prevarena gomilama laži, dosad najvećom zloupotrebom medija koja je u svetu zabeležena. Inače, ja sam odlično surađivao sa Amerikancima. Kao bankar, dugi niz godina imao sam sa njima mnogobrojne i uspešne kontakte. Na početku krize u Istočnoj Evropi i Jugoslaviji, takođe sam skoro u svim susretima sa predstavnicima američke administracije imao dobre i srdačne kontakte. Pa i kasnije, naročito u vreme Dejtonskih pregovora. Čak i posle njih. Ja razumem američki način mišljenja i reagovanja, a moji sagovornici, skoro svi sa američke strane, u ličnim dugogodišnjim kontaktima sa mnom veoma su uvažavali moje argumente, moja obrazloženja i moje držanje.

Što se drugog dela pitanja tiče, niste dobro pročitali taj intervju iz „La Stampe” koji sam nedavno dao. Nisam rekao da me je Zapad koristio, rekao sam da smo Zapad i ja imali dobru saradnju dok je Zapadu odgovarao mir na Balkanu, a kada je taj koncept Zapada promenjen, ja, koji sam ostao pri konceptu mira i stabilnosti na Balkanu, automatski sam proglašen za protivnika Zapada.

U čemu je, po Vašem mišljenju, objašnjenje da je u proteklih deset godina Vaše ime, kao predsednika jedne relativno male države, u svetskim medijima bilo pomenuto više puta nego ime predsednika Amerike, Rusije i Kine zajedno?
– Ne bi bilo umesno da na to pitanje odgovaram. Neko drugi, ako se odvaži sada. Kasnije, za taj odgovor neće biti potrebna neka naročita odvažnost.

Da li ste Vi antiamerikanac?
– Nisam.

Kako gledate na odlazak administracije SAD s kojom ste bili u stalnoj konfrontaciji i šta može da donese izbor Džordža Buša za predsednika SAD?
– Nadam se da će nova administracija i sam novi predsednik SAD voditi politiku mira, dobre volje i podrške malim i nerazvijenim narodima na svim kontinentima. Nadam se da u političkim neistomišljenicima neće gledati neprijatelje. Da će se postaviti superiorno u odnosu na taj inferiorni stav prethodnika. Različita mišljenja u svim oblastima, od ekonomije do kulture, nisu razlog za sukobe, već za razgovor, čak i za saradnju.

Razlike u shvatanjima pomažu razvoju, a uniformno mišljenje ugrožava razvoj ili ga dovodi u pitanje.

U toku agresije NATO–a na Jugoslaviju dali ste intervju teksaškoj televiziji. Direktor jedne američke kompanije preneo mi je mišljenje više kongresmena i američkih senatora da je Vaš nastup bio veoma snažan i ubedljiv. Na početku Vaše političke karijere Vaš nastup u medijima učinio Vas je superiornijim nad Vašim političkim protivnicima. Zašto ste kasnije izbegavali medije?
– Zato što sam smatrao da je velika prisutnost u medijima izraz nametljivosti, sujete, potrebe za ličnim isticanjem. Ja kao čovek spadam u skromne ljude. Ta moja lična osobina nije mogla da ne dođe do izražaja i u državnim i javnim poslovima koje sam obavljao.

Zašto ste prepustili svoj položaj nakon događaja 5. oktobra? Vaši protivnici, na primer Đinđić i Koštunica, danas govore kako su očekivali da će biti uhapšeni zbog paljenja Skupštine i televizije. Oni kažu da zbog toga nisu ni spavali celu noć između 5. i 6. oktobra. Da li ste Vi spavali i zašto niste naredili da se uhapse?
– Nisam ih uhapsio zato što sam diktator.

Da li ste tek kada Vam je Koštunica rekao da je Službeni list objavio da je on pobednik na izborima, rekli: „U redu, ako je to objavio Službeni list, onda ću i ja to da prihvatim.” Da li ste tu odluku doneli baš tada ili Vam je možda bilo već svega dosta?
– Rekao sam tako i da tako kažem odlučio sam u trenutku kad je Vojislav Koštunica sa tom porukom došao.

Kako ste doživeli to što su Vas, tek što je postalo jasno da više niste predsednik SRJ, napustili neki ljudi koji su Vam bih blizu, a neke ste možda smatrali čak i prijateljima, a koji, manje–više svoje položaje duguju Vama?
– Doživeo sam to kao saznanje da sam vreme provedeno sa njima kao sa saradnicima i prijateljima proveo sa koristoljupcima, ulizicama i kukavicama.

Kada pogledate svoju politiku unazad, možete li reći gde ste uspeli, a gde niste?
– Uspeo sam u odluci i naporima da se posvetim interesima svoga naroda i svih građana Republike Srbije. Nisam uspeo da u svom radu razlikujem savetnike, saradnike i prijatelje od karijerista i profitera. Ali, nisam valjda prvi predsednik kome se to desilo. Moja je greška što sam zanemario prethodna iskustva. Verovatno sam smatrao da su iz tih prethodnih iskustava pouku izvukli drugi i zbog toga sam bio sklon zabludi da se iskrenost, pomoć i dobra volja vraćaju na isti način.

Ovih dana u Beogradu se skupljaju novinari iz celog sveta, očekujući Vaše privođenje i hapšenje. Kako Vi doživljavate te pritiske? Jednom ste u intervjuu rekli da Vam je „savest mirna” u pogledu najavljenih suđenja.
– Što se tiče skupljanja novinara iz celog sveta da gledaju „privođenje i hapšenje” bilo čije, gledam na to kao ostatke gladijatorskih potreba, tako dugo zadovoljavanih u Evropi. Pritiske doživljavam kao što ih doživljava svaki čovek koji je izložen pritiscima – odnosno kome se preti nasiljem.

A što se mirne savesti tiče, na mirnu savest se ipak poziva neko ko snosi odgovornost u negativnom smislu, za neke odluke, događaje, poteze, ponašanja. Nalazeći se na čelu Srbije, a zatim i Jugoslavije, ja mislim da sam učinio sve da odbranim svoj narod i da nisam povukao nijedan potez na štetu interesa zemlje, naroda i građana. Naprotiv. U istorijskim okolnostima koje su snašle ovaj deo sveta i posebno genocida nad Srbima, mislim da sam postupao najbolje što se moglo, a sigurno najbolje što sam ja mogao.

Ja sam u sadašnjosti imao veliku podršku od naroda i javnosti. Imao sam i mnogo kritičara i protivnika. Ali, u budućnosti, u istoriji, sigurno ću imati manje protivnika a, možda, i manje kritičara. Uostalom, videće se.

Kako gledate na privođenja i hapšenja ranijih visokih rukovodilaca državnih službi i institucija i dovođenje u vezu Vas sa događajem na Ibarskoj magistrali i smrću Slavka Ćuruvije?
– Hapšenja koja pominjete doživljavam kao montiranje političkih procesa u kojima treba da budu odgovorni, odnosno proglašeni krivim, rodoljubi koji su zemlju branili.

Bernar Kušner, koji je donedavno bio šef civilne uprave na Kosovu, pre nekoliko godina organizovao je kampanju u kojoj je lepio plakate s Vašim likom i fizionomijom Hitlera, aludirajući da ste u istoj meri odgovorni za ratne zločine i genocid. Kako gledate na te optužbe, posebno na konkretne optužbe Tribunala za selo Račak, ali i na tu kampanju, kao i upotrebu medija u Vašem slučaju i slučaju Jugoslavije?
– Upotreba medija u slučaju Jugoslavije je upravo deo tih usavršenijih, prikrivenijih i dugotrajnijih formi uništavanja srpskog naroda. Mediji su u ratu protiv Jugoslavije bili prvi borbeni ešalon čiji je zadatak bio da anestezira svetsko javno mnjenje. Da ga obmane i opravda zločine počinjene ratom i blokadom. U te forme spada i Haški tribunal koji treba da fingira postojanje nekakvog prava i pravde. Ta žalosna politička nakaza nema, međutim, nikakve veze ni sa pravom niti sa pravdom. Kao što im je tribunal lažni – tako su im i optužbe lažne. Oni to dobro znaju.

Ilustracija

Naime, pre nego što su te optužbe izrekli, saopštili su javno kako raspolažu satelitskim snimcima masovnih grobnica na Kosovu. To ste, uostalom, svi videli na njihovim globalnim TV stanicama itd. Možda ste i vi to objavili. Pre će biti da ste objavili nego da niste. Sad ih ni vi, ni bilo ko drugi ne pitate – gde su te grobnice? Kako nisu uspeli da pronađu te grobnice posle 22 meseca njihovog boravka na Kosovu. Pogotovo kad su navodno imali čak i satelitske snimke. Zar treba očigledniji dokaz da lažu. Rekao sam više puta Amerikancima da oni pod Klintonom više nisu demokratska zemlja, zato što ni demokratske institucije ni demokratski i slobodarski duh naroda ne vrede ništa ako administracija laže, ako sistematski, tom svom narodu, prodaje laži umesto istine. Klintonova administracija je Amerikancima ukinula demokratiju. Oni su prevareni i manipulisani. Demokratije nema bez istine.

Laž je bila i njihova verzija događaja u selu Račak. A istina je da se tom prilikom jedinica policije sukobila sa terorističkom grupom. Vi, novinari, treba da se suočite sa istinom. Vi treba da formirate sliku o događajima na osnovu istine, a ne na osnovu bilo čijih interesa.

Kakva su Vaša predviđanja u pogledu političke budućnosti Srbije i Jugoslavije?
– Optimistička, ako se politika u Srbiji i Jugoslaviji bude vodila u interesu nezavisnosti zemlje, njenog teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta. Na iskustvima i saznanjima savremene ekonomije, uz uvažavanje nacionalne prošlosti i na poznavanju i primeni svih naučnih, tehnoloških i kulturnih dostignuća u savremenom svetu i razvijanju osećanja pripadnosti svetskoj zajednici, na principima ravnopravnosti i zajedničkih interesa.

Pesimistička, ako se bude vodila suprotna politika.

Nadam se da je kratko, a i jasno.

PROČITAJTE JOŠ

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.