Najteže smo podneli scene transplantacije - Radan Popović: Istinu o "Žutoj kući" dugujemo žrtvama

Direktor fotografije filma "Žetva" Radan Popović, kaže da je tokom snimanja ove drame najteže podneo scene transplantacije.

Film "Žetva" se uveliko prikazuje u bioskopima širom Srbije, i svojom potresnom radnjom o trgovini ljudskih organa na Kosovu i Metohiji privlači veliku pažnju javnosti.

Deo ove filmske priče je i Radan Popović koji je decenijama sinonim za vrhunsku svetsku kinematografiju.

Kao direktor fotografije koji je gradio karijeru u srcu Holivuda, radeći na kultnim ostvarenjima poput "About Schmidt" i "The Descendants", u kojima su glumili Džek Nikolson i Džordž Kluni, Popović je doneo svetski vizuelni standard u domaće projekte.

Njegov najnoviji projekat, film "Žetva", prevazilazi okvire običnog snimanja. Reč je o ostvarenju koje otvara jednu od najtežih rana naše moderne istorije, trgovinu organima i jezivu priču o "Žutoj kući".

Foto: TS Media promo

U ekskluzivnom intervjuu za Informer, Popović otkriva kako je bilo vizuelno uobličiti patnju koja se ne može opisati rečima, kakav je bio rad sa američkim rediteljem Polom Kampfom, ali se i emotivno prisetio dragocenih saveta svoje majke, legendarne glumice Rade Đuričin.

Od holivudskih setova do surove realnosti balkanskih tragedija, Radan Popović govori o odgovornosti koju kamera nosi pred istinom.

Radane, film "Žetva" bavi se jednom od najtraumatičnijih tema naše moderne istorije, trgovinom organima i "Žutom kućom". Šta je za Vas, kao direktora fotografije, bio najveći vizuelni izazov pri radu na ovakvom projektu?

- Ilegalna trgovina ljudskim organima je jedan od najunosnijih poslova koje je donelo novo doba. U sprezi sa organizovanim kriminalom ovaj vid trgovine ljudima na delove najvise cveta u zonama gde bezakonje, ratovi i siromaštvo dominiraju. Mi smo, nažalost, imali rat koji je u svojim okvirima imao i ovu priču. "Žetva" je film o jednom čoveku koji, posle transplantacije, kreće u potragu za istinom o poreklu svog novog srca koje mu ne da mira. Moj zadatak je bio da, u vizuelnom smislu, spojim ta dva sveta, svet organizovan, bogat, uređen i svet u kome vlada pravo jačeg, u kome vladaju dvosrtuki aršini.

Foto: Printscreen/Youtube

Kako ste sa rediteljem Polom Kampfom definisali vizuelni identitet filma?

- Pol Kampf, iskusan filmejker, zajedno sa producentom Draganom Ivanovicem, odabrao je ekipu keativaca zaduženu za vizuelnu komponentu filma, u kojoj su pored mene bili i scenograf Aljoša Spajić, kostimografkinja Jelena Đorđević i šminkerka Milica Milovanović. Naš pristup pronalaženja vizuelnog identiteta filma se oslanjao na istraživanja dokumenata iz tog perioda koje smo pronalazili u arhivama, dokumentarnim filmovima i fotografijama. Naravno, tu je u velikoj meri igralo i naše pređašnje iskustvo u pravljenju filmova. Naši predlozi, tokom obimnih priprema, bili su odobravani ili dorađeni od strane Pola, tako da smo u snimanje filma ušli dosta pripremljeni za izazove koji su nas čekali.

Postoji li neka scena u "Žetvi" koja je na Vas ostavila najjači utisak tokom samog snimanja, bilo zbog tehničke zahtevnosti ili zbog same emocije koju nosi?

- Naravno, mislim da smo svi, a ne samo ja, najteže podneli scene transplantacije koje glavni junak filma Johan (Matthew McNulty) posmatra iz svoje vizure i kroz prizmu svog novog srca, koje biva izmešteno u novo telo. Mislim da se sa platna dobro vidi i oseća sva naša strast i muka pravljenja ove scene.

Foto: Printscreen/Youtube

Koliko je odgovornost veća kada se radi na filmu koji je zasnovan na stvarnim, bolnim događajima, u odnosu na fikciju? Koliko kamera tu sme da bude "estetična", a koliko mora biti surova?

- Filmska fotografija mora da bude primerena priči filma, da bude u funkciji. Ona pomaže da se ispriča priča, da je gledalac što pravilnije shvati. Reditelj, a i producent, su ti koji određuju koja i kakva priča se priča, a u pripremama, se dolazi do sveopšteg zaključka o pristupu i detaljima. Mi nismo pravili dokumentarni film. Bez obzira na to sto je priča filma bazirana na istinitim događajima, ovo je fikcija, filmska drama u kojoj uvek ima umetničkih ambicija, pa tako i kod mene u domenu filmske fotografije. Naravno, naša želja je bila, i nadam se da smo u tome i uspeli, da ni u kom smislu ne ulepšavamo ono što ne treba, već da gledaocima predstavimo stvari na umetnički način, onako kako mislimo da ih je video naš glavni junak.

Dugo radite u Americi i izgradili ozbiljnu karijeru u Holivudu. Šta je ono najvrednije što ste naučili radeći u najjačoj filmskoj industriji na svetu, a što se trudite da primenite i ovde?

- Živim i radim u Americi vec nekoliko decenija. Negovanje pravih prijateljstva je najvaznije. Ne gubiti vreme na ljude koji o vama ne misle dobro, niti na ljude o kojima vi ne mislite. Vremena je malo, a za razvoj zdravog duha potrebno je što više lepih momenata, a ona su moguća samo uz prave prijatelje. To je pravilo koje vazi za sva podneblja sveta, a ove poslovne stvari se nauče brzo i adaptirate se lako ako zaista volite ono čime se bavite.

Foto: ATA Images

Koji projekat iz Holivuda smatrate svojom "ličnom kartom" ili prekretnicom nakon koje su Vam se otvorila mnoga vrata?

- Mislim da takav projekat zapravo nemam. Radio sam na mnogim lepim i vrednim projektima koji su mi doneli dosta radosti ("About Schmidt", "The Descendants", "Nebraska", "Love Antosha", "Peter Case"…) ali ne mogu da kažem da su mi otvorili "mnoga vrata". Nadam se da će moj poslednji film ("Before Daylight"), koji još nije izašao, biti taj koji će mi otvoriti vrata. Videćemo!

Mnogi sanjaju o Los Anđelesu, ali Vi se često vraćate domaćim projektima. Šta je to što naša kinematografija ima, a što Vam možda nedostaje u Holivudu?

- Naša (Srpska) kinematografija se pokazala izdrzljivijom od ovdašnje (holivudske). Valjda smo mi kao narod navikli na učestalije uspone i padove pa ih lakše podnosimo. Ovde, u Holivudu, par većih štrajkova filmskih radnika i par godina pandemije su desetkovale industriju. Kazu da se neće skoro oporaviti. Samo mi (neki broj izdrzljivijih i ja) još uvek radimo. Mnogi su se razbežali u potrazi za boljim poslom. Jednom rečju, ovde baš i ne cvetaju ruže.

Vaša majka, velika Rada Đuričin, bila je sinonim za umetničku radost i profesionalizam. Koliko je odrastanje uz nju uticalo na Vašu odluku da se bavite vizuelnom umetnošću i filmom?

- Ni najmanje! Ta odluka je bila samo moja, donesena u ranoj mladosti kada sam bio jako daleko od kuće i roditelja. Ja sam kod kuće bio okružen uglavnom glumcima i piscima. Od vizuelaca slikarima. Niko me nije terao ni na šta, a ja sam u mladosti jako voleo fiziku i pomalo matematiku te sam mislio da ću ići očevim stopama. On me je učio fotografiji, kupio mi prvi (a, bogami, i drugi i treći) fotoaparat, dao mi njegovu kameru 2x8 da snimam drugare. Verovatno je on više tome doprineo. Mama je bila jako uplašena za mene kada sam im saopštio moju želju. Uplašena da neću "uspeti"!

Foto: Facebook/VesnaDeVinča

Rada nas je napustila pre dve godine, ali njeno delo živi. Postoji li neki savet ili životna mudrost koju Vam je ona dala, a koju nosite sa sobom na svaki set?

- Uvek mi je govorila da nikad glasno ne kazem da nešto ne znam, već da se uhvatim u koštac sa problemom i da ga rešim kako znam i umem. Da se trudim da delujem da sam staložen i u kontroli jer ću tako da dajem podstrek i da stvorim dobru atmosferu na setu. Trudim se da to ispunjavam.

Foto: Jugoslovensko dramsko pozorište

Reakcije publike u Srbiji na film "Žetva" su pozitivne. Svi hvale smelost i hrabrost ekipe da se takva tema konačno prikaže na velikom platnu. Kakav je Vaš komentar na to?

- Na snimanju smo imali savetnika iz MUP-a koji nam je govorio o slučajevima na koje nailaze u odeljenju za borbu protiv trgovine ljudima i ljudskim organima. Strašne su to priče. Nikada se toga osloboditi ovaj svet neće. Profit je ogroman, naročito jer ih "materijal" ne košta skoro ništa, samo kratka, brza otmica i onda rasprodaja u delove. Ove stvari se zaista događaju. Svuda. Evo, skoro, je bio članak o ženi koju su uhapsili sa frižiderom sa ljudskim organima na ukrainskoj granici. Drago mi je da je publika prepoznala smelost i zrelost ove produkcije da se ovom temom pozabavi. Sigurno bi mnogi voleli da se o ovome ne priča mnogo, ali žrtvama dugujemo.

Foto: Printscreen/Youtube

Šta biste poručili mladim kolegama, budućim direktorima fotografije, koji žele da krenu Vašim putem?

- Hvala im što žele da se bave ovom profesijom koja zahteva veliku žrtvu. Nije lako, ali je zadovoljstvo ogromno. Mislim da je jako bitno ići u pozorište, čitati knjige, posećivati muzeje, putovati, družiti se na filmskim festivalima i prihvatati svaki posao koji se ponudi.

BONUS VIDEO

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.