JOVAN RADOMIR, PISAC I TV ZVEZDA: Ja sam švedski Balkanac!

Svi stranci koji dođu u Srbiju stalno se hvale kako su dobro jeli i pili, pa je bilo logično da sve to sažmem u knjigu, kaže švedska televizijska zvezda srpskog porekla Jovan Radomir

Švedska televizijska zvezda srpskog porekla Jovan Radomir nedavno je bio u Beogradu, gde je predstavio svoju knjigu "Balkan - hrana, ljudi i uspomene", neku vrstu gastronomskog vodiča kroz svoje uspomene i zaboravljene tajne spremanja ovdašnjih specijaliteta. Knjiga je veliki hit u Švedskoj, ali Jovan još uvek nije uspeo da nađe izdavača u Srbiji koji bi bio zainteresovan za njeno objavljivanje.

U razgovoru za naš dodatak simpatični voditelj i autor zapaženih dokumentaraca priča nam o svom odrastanju u Švedskoj, karijeri na televiziji, Evroviziji, ali i o stvarima iz privatnog života.

Na početku razgovora Jovan se najpre osvrnuo na svoje odrastanje u gradiću Katrineholmu, u koji su se svojevremeno iz Jugoslavije doselili njegovi roditelji:- U Švedsku sam došao sa dve godine. Moji roditelji su otišli 1965. godine za Katrineholm, mali gradić usred Švedske. Otišli su da rade, da stvore sebi neku budućnost, a ja sam tamo odrastao. Zanimljivo je da sam pre par godina postao počasni ambasador tog grada, što je za mene bilo veliko priznanje. U tom gradu sam završio osnovnu školu i gimnaziju, a kasnije sam otišao u Geteborg, gde sam studirao na Pedagoškoj akademiji. Nakon toga sam otišao da odslužim vojni rok u Jugoslaviji (smeh).

Zašto si se odlučio da služiš JNA?- Imao sa dvojno državljanstvo i mogao sam da odlučim gde ću služiti vojsku. Bio mi je veći izazov i interesantnije da služim vojsku u Jugoslaviji prvenstveno zbog jezika. Do tada sam samo osetio leto u Jugoslaviji kad sam odlazio u Bajince, u Bosnu, da posetim dedu i babu. Služenje vojske mi je omogućilo da osetim sva godišnja doba u zemlji svojih predaka. Vojsku sam služio u Puli, u mornarici, usred leta, bio sam junska klasa, a onda sam prebačen u Novi Sad. Tako sam proveo skoro godinu dana na Dunavu. Bilo mi je sjajno, mnogo toga sam naučio, imao sam prijatelje iz cele bivše Jugoslavije. Što se tiče ljubavnih iskustava, nisam se baš proslavio. Svako ko je služio JNA u uniformi zna da devojke nikad nisu volele vojnike (smeh).

Kakav je bio povratak u Švedsku?- Nakon vojske sam se vratio u Katrineholm, gde sam predavao švedski i srpski jezik, pošto je tamo bilo dosta naših ljudi. Onda je izbio rat u Jugoslaviji, politika se umešala i u nastavu, tako da sam odlučio da odem u Stokholm. Dugo sam se bavio muzikom, volim muziku odmalena, tako da sam našao posao urednika u diskografskoj kući "Skandinevijan rekords", koja se bavila tada popularnom haus muzikom. Tako sam ubrzo dobio i poziv, pre dvadeset godina, da počnem da radim kao muzički novinar na Švedskoj nacionalnoj televiziji (SVT). Počeo sam da radim intervjue sa poznatim muzičkim zvezdama za emisiju koja se zvala "Vokspop". Radio sam sa Bijonse, U2, "Metalikom", Selin Dion... Nema s kim nisam radio. U to vreme, krajem devedesetih, svi su nastupali u Stokholmu, muzička industrija je bila jaka. Ako nisu dolazili kod nas, mi smo odlazili u Los Anđeles ili London i tamo ih intervjuisali kao što je to bio slučaj sa Merilinom Mensonom i "No daut". Godinama sam radio te muzičke intervjue i tako postao javna ličnost poznata sa malih ekrana.

Šveđani u Guči Uradio si zanimljiv dokumentarac "Šveđani u Guči"? - U to vreme je bilo dosta tenzija oko Roma u Švedskoj koji su prosili na svakom ćošku, pa sam došao na ideju da ih predstavim u drugačijem svetlu, kao fantastične muzičare i jedan veoma veseo narod. Jedan prijatelj, Šveđanin, rekao mi je da na leto sa svojim bendom ide da svira na festivalu u Guči. Tako mi je pala na pamet ideja da snimim film o švedskoj grupi koja se bori da dođe na glavnu scenu ovog festivala kojom dominiraju romski orkestri. Dakle, obrnuo sam stvari. U mom filmu su Šveđani bili manjina koja se bori za svoja (muzička) prava i priliku da dođe do glavne scene. U filmu se pojavljuju najpoznatiji srpski trubači, kao i Goran Bregović. Film je bio izuzetno gledan i popularan u Švedskoj. Inače, film nikad nije prikazan u Srbiji.

U to vreme Švedska je imala jaku muzičku scenu, ali i producente koji su radili hitove za najveće svetske zvezde?- Tako je, bravo! U to vreme su svetske zvezde dolazile u Stokholm da snimaju. Maks Martin i Denis Pop su počeli da rade sa Britni Spirs i "Bekstrit bojsima". Sada imamo novu generaciju svetski prepoznatih izvođača poput "Svidiš haus mafije" i pokojnog Avičija. Takođe, Maks Martin i dalje radi sa svetskim zvezdama poput Kejti Peri, za koju je napravio njene najveće hitove. Zahvaljujući tome sam i ja imao priliku da pričam sa najvećim svetskim zvezdama. U najlepšem sećanju su mi ostali U2, odnosno razgovor sa Bonom i Larijem Mjulenom. Kad smo završili intervju, Bono mi je prišao, zagrlio me i rekao: "Hvala ti, brate moj!" To je za mene bila potvrda mog dobrog rada, toliko da sam rekao sebi: "E, sad ne moram više nikoga ni da intervjuišem." Sa "Metalikom" sam radio intervju u Berlinu, a posle intervjua bio sam pozvan na žurku, gde sam za šankom pio sa članovima benda i opušteno pričao o svemu i svačemu.

Švedska je u skorije vreme postala poznata po industriji krimića, što knjiga, što serija i filmova. Stig Lašon je postao veliki hit sa svojom trilogijom "Milenijum". Kako je rođen ovaj fenomen u zemlji sa tako niskom stopom kriminala?- Bravo, jeste, ja sve to čitam i gledam. Imam jednog favorita, spisateljicu koja je iz mog grada, Karin Gerhardsen, koja ima seriju od osam krimića koja se zove "Hamarbi serija" (Hamarbi je inače jedan deo Stokholma). Njeni romani su prevedeni na pedesetak jezika, što je dokaz popularnosti švedskih krimića. Inače, ja sam jednom rekao Karin da su joj krimići neverovatno brutalni, a ona mi je objasnila da je na početku karijere dobila savet od jednog kolege da treba da piše kao muškarac. Inače, ona je po obrazovanju matematičar, što joj veoma pomaže u slaganju vrlo komplikovanih zapleta. Mislim da uspeh švedskih krimića treba tražiti u Bergmanovom nasleđu, koji je kroz svoje filmove uspevao da na realističan način dubinski prikaže Šveđane u svakodnevnom životu.

Kažu da je Zlatan Ibrahimović najveća zvezda u Švedskoj, jesi li imao prilike da radiš intervju sa njim?

- Nisam, ali sam ga sreo nekoliko puta. Sećam se, 2005. godine, radio sam Evroviziju za švedsku televiziju i vraćao sam se iz Kijeva, pa sam na aerodromu sreo Zlatana. Vidim lika sa tamnim cvikerima, stavio noge preko "luj viton" torbe, opušteno sedi, i priđem mu, predstavim se, a on kaže kako me zna sa televizije. Onda smo malo ćaskali o Evroviziji, fudbalu... Jako je simpatičan lik. Kasnije smo se viđali nekoliko puta jer je čest gost u kafiću koji drži jedan moj drug.

Ljudi su te ovde upoznali baš zahvaljujući Evrosongu kad si na srpskom dodelio 12 poena Željku Joksimoviću od švedskih glasača. Kako si ti uopšte upao u tu priču?- Evo ovako, ukratko. Pošto sam radio muzičku emisiju koju sam već spomenuo, a i privatno volim svakakvu muziku ako je dobra, jedan moj prijatelj koji je bio šef zabavnog programa na švedskoj televiziji pokrenuo je ideju da se izbor predstavnika za Evrosong pretvori u neku vrstu turneje. Ja sam bio deo žirija koji je morao da od 1.500 pesama izabere 34 koje će se takmičiti za onu najbolju. To je počelo 2002. godine i do sada ima veliki uspeh. Svake subote emisija ima po tri miliona gledalaca i ubedljivo je najgledaniji program u Švedskoj. To je slično kao da se Beovizija odigrava u Nišu, Kraljevu, Novom Sadu... A onda finale bude u beogradskoj Areni. Bio sam predsednik žirija četiri-pet godina, a onda sam se povukao i radio nešto drugo... Šveđanima je bilo super kad sam 2004. godine glasove Željku Joksimoviću dao na srpskom, jako im se dopala ta ideja, na koju sam došao dok sam čekao da na mene dođe red da se uključim u prenos. U ponedeljak - ludnica u redakciji! Kažu mi da imam pozive iz Australije, Nemačke, Srbije... Nisam ni slutio da će to izazvati takve reakcije ljudi.

Umešao si se i u muziku. Radio si pesmu za Nikitu, koja je trebalo da predstavlja BiH na Evrosongu, a preveo si i "Molitvu" na engleski jezik?- "Molitva" mi se jako dopala, pa sam kontaktirao ljude koji rade sa Marijom Šerifović i ponudio da zajedno sa jednom svojom koleginicom uradim prevod pesme na engleski, a uradili smo i jedan remiks te pesme koji se s dosta uspeha vrteo u Švedskoj. Mariji se dopala pesma i snimila ju je. To je bio moj poklon za nju. Takođe sam uradio remiks "Reginine" pesme "Bistra voda".

Sa Johanom Rejmer imaš ćerku Joni. Jesi li privatno bliži švedskom liberalizmu ili balkanskoj patrijarhalnosti?- Držim do porodice, familija mi je jako važna, ali verovatno sam u vezama više Šveđanin nego Balkanac (smeh).

Ljubav prema Balkanu i hrani sažeo si u knjigama "Moj Balkan" i "Balkan - hrana, ljudi i uspomene"?- Moja ideja je bila da u ovim knjigama stavim fokus na Balkan kakav mi poznajemo i koji se razlikuje od onog krvavog koji je dominirao u zapadnim medijima u poslednjih dvadesetak godina. Švedska ima tradiciju produciranja lepih kuvara sa hranom iz celog sveta, tako da sam želeo da se i naša kuhinja nađe među njima. Svi stranci koji dođu u Srbiju stalno se hvale kako su dobro jeli i pili, pa je bilo logično da sve to sažmem u knjigu koja će se naći u knjižari. Posebno mi je bilo drago što su mi se ljudi javljali i govorili kako su u knjigama pronašli deliće svog detinjstva i mladosti.

Knjiga je prevedena na engleski, ali ne i na srpski. Zašto?- To moraš da pitaš izdavačke kuće u Beogradu. Nudio sam im rukopis besplatno, ali niko nije želeo da ga objavi. Mene ne zanimaju pare, već ideja da se svet upozna sa našom kuhinjom i tradicijom i da tu sliku o nama širi dalje.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.