PREŽIVEO LOGOR, RAT, PROGON, GOLI OTOK: Ništa ga nije sprečilo da ostvari svoj san - PREPOZNAJTE LI GA...? ON JE LEGENDA SRPSKOG GLUMIŠTA VLASTA VELISAVLJEVIĆ!

Ništa ga nije sprečilo da ostvari svoj najveći san - da postane glumac, i kaže da će živeti sve dok bude potreban pozorištu

Vlastimir Vlasta Velisavljević je jugoslovenski i srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac. Rođen je 28. jula 1926. godine u Beogradu. Oženjen je arhitektom Nadom Velisavljević već 40 godina, a iz braka sa bivšom suprugom Božicom ima ćerku Dubravku.

Na sceni je više od 70 godina, a za to vreme ostvario je više od 350 uloga, zato ga mnogi smatraju srpskom glumačkom legendom.Za svoji rad dobio je brojna priznanja, a poslednje, i njemu najdraže, jeste to što je proglašen doživotnim počasnim članom Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP), piše Biografija.org.

Pripadnik je prve generacije studenata glume u Beogradu. Sarađivao je sa brojnim pozorišnim, televizijskim i filmskim rediteljima, a njegove replike prepričavaju se među svim generacijama. Mlađi su ga zapamtili po ulozi babe Nate u filmu Mala noćna muzika, a ljubitelji pozorišta po tome što je više od 1.600 puta sa kolegama na sceni JDP-a igrao predstavu Buba u uhu.

Detinjstvo, Roda, logor i Goli otok...

Vlastin otac Milan je bio poreklom iz Novog Bečeja, a dolaskom u Srbiju prezimenu Velisavljev je dodao nastavak ić. On je ceo životni vek proveo radeći kao ložač, dok je njegova supruga bila domaćica. Vlasta je još kao osnovac sa drugarima organizovao predstave u dvorištu. Na metalnim konstrukcijama za trešenje tepiha postavljali bi zavese, što je za njih predstavljalo scenu.

Sa majkom je išao da gleda operu Don Kihot slavnog ruskog basa Fjodora Ivanoviča Šaljapina. U jednom intervjuu ispričao je kako mu je komšinica sa drugog sprata sašila odelo posebno za tu priliku, te da im je lično Šaljapin poklonio dve karte. 

Bila su to mesta odmah do kraljevske lože. Svi su bili iznenađeni njihovim prisustvom, a naročito odećom koja nije bila prikladna za takav jedan događaj.

Već sa 12 godina počeo je da glumi u pozorištu Roda, pomoćnoj sceni pozorišta Manjež. Kompletan repertoar osmislila je Margita Gita Predić, ćerka Branislava Nušića.

Igrao je kestendžiju, Ristu Sportistu i mnoge druge uloge u jednočinkama za decu. Pripremali su predstavu Put oko sveta koju je Nušić napisao 1910. godine. Na dan premijere srpski glumac i komediograf je preminuo, pa je predstava odložena.

Vlasta se seća kako je celo pozorište bilo prekriveno crnim platnima i kako su svi bili veoma tužni zbog Nušićevog odlaska. Pozorište je radilo sve do nemačke okupacije Beograda. Početak Drugog svetskog rata je sa porodicom dočekao u Beogradu.

Sa drugarima Miletom Vražićem i Nemanjom Markovićem je u vreme najveće gladi krao jabuke iz vagona koje su Nemci slali svojim vojnicima na Istočnom frontu. Oni bi kroz rešetke velikim iglama probadali jabuke i kupili ih u vreće, pa ih kasnije prodavali Beograđanima. Sve dok ih Nemci nisu uhvatili.

Drugovi su se izvukli, a Vlasta je početkom 1943. godine sa samo 17 godina interniran u koncentracioni logor Dortmund Herde u Nemačkoj. S obzirom da je bio mlad i zdrav, nisu ga smestili u gasnu komoru, nego je svakog dana bio u radnom logoru. Upoznao je majstora Bergmana čiji je sin poginuo na frontu, s kojim se brzo sprijateljio. On mu je donosio ručak koji bi Vlasta podelio s ostalima, dovodio ga je svojoj kući, te mu naposletku i pomogao da 1944. godine pobegne iz logora. Dao mu je nemačku propusnicu uz pomoć koje se preko NDH vratio u Beograd.

U srpskoj prestonici je doživeo bombardovanje, glad i siromaštvo te, naposletku svedočio oslobođenje grada u oktobru 1944. godine. Po završetku rata on, Vražić i Marković pokušali su da pobegnu u Ameriku, jer im se nije svidelo sve što je tada usledilo. Nije uspeo da pobegne, nego je uhapšen i odveden u zatvor koji se tada nalazio na beogradskoj Adi.

Njegov otac je molio vlasti da ga puste, što se na kraju i dogodilo. Godine 1948. je bez problema upisao Akademiju pozorišnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Mate Miloševića. Asistenti su mu bili Miroslav Belović i Sofija Soja Jovanović. 

U toj prvoj klasi novoosnovane Pozorišne akademije studirali su Olivera Marković, Vlastimir Đuza Stojiljković, Olgica Stanisavljević, Maja Belović, Predrag Pepi Laković, Bosiljka Boci, Danica Aćimac i drugi.

Jednom prilikom je ispričao kako ih je profesor zbog nepoznavanja književnosti i slikarstva poslao na izložbu, kako bi se upoznali sa delima srpskih slikara. Priznaje da je i tada bilo veoma teško i naporno studirati glumu, ali da su brzo počeli da igraju u pozorištu. Njegov otac nije bio najsrećniji kada mu je rekao čime želi da se bavi, ali je promenio mišljenje kada ga je video na sceni.

To je bilo veoma emotivan trenutak, a Vlasta kaže da je nakon završetka predstave njegov otac zaplakao. U to vreme družio se sa Slovencem Dušanom Majcenom, pukovnikom Jugoslovenske narodne armije (JNA) i načelnikom katedre na Višoj vojnoj akademiji.

Majcen je bio staljinista, a s obzirom da su se takvi u to vreme progonili, Vlasta je, ne želeći da ga izda, ponovo završio u zatvoru. Godine 1950. uhapšen je i odveden u zatvor na Banjicu, odakle je prebačen na Goli otok. Tu je proveo tri godine.

Priznaje da nije bilo lako, ali da on celu situaciju nije doživljavao jako tragično. Trudio se da ne razmišlja o sudbini koja ga je zadesila, te kaže da nikada u ljudima nije video mržnju prema sebi. Svojim "dželatima" uvek je nalazio izgovore kako i zašto rade to što rade.

Rehabilitovan i vraćen u Beograd

Godine 1953. rehabilitovan je i vraćen u Beograd. Ipak, zbog njegove prošlosti, ne samo da su mu vrata bine u pozorištima bila zatvorena, nego mu nisu dali ni da gleda predstave za koje je imao karte.

Seća se kada je jedne prilike od svog druga Brane Vojinovića dobio kartu za predstavu Dr. Tadašnji upravnik ga je izbacio, uprkos tome što je imao kartu. Pozorišna karijera Preko mostarske porodice Šain, upoznao je učitelja i velikog ljubitelja glume Safeta Čišića koji ga je u Klubu književnika gledao kako glumi.

Na njegov poziv stigao je u Mostar gde je u to vreme postojala velika glumačka škola i odlično pozorište. Tu je upoznao i Džemala Bijedića, gradonačelnika Mostara i predsednika Saveznog izvršnog veća. Premda je u Beogradu bio "obeležen" prošlošću, u Mostaru zbog Bijedića niko nije smeo da ga pipne.

Narednih nekoliko godina radio je u mostarskom pozorištu čiji je umetnički direktor tada bio pesnik Skender Kulenović. U slobodno vreme su išli na pecanje, a uveče se družili u kafani sa slikarom Mirkom Kujačićem. Posle četiri godine provedene u Mostaru odlučio je da se preseli u Tuzlu, čije pozorište je tada tražilo nove glumce.

Sarađivao je sa rediteljem Dejanom Mijačem i drugim poznatim glumcima. Nakon tri sezone u Tuzlu je stigao ansambl Beogradskog dramskog pozorišta, u kome su igrali skoro svi njegovi "klasići" - Olivera, Đuza, Pepi i drugi. S njima je stigao i tadašnji upravnik pozorišta Predrag Dinulović.

Već sledeće večeri Saja, majka Soje Jovanović pitala je Dinulovića zašto ne dopuste Vlasti da se vrati u Beograd, na šta joj je ovaj odgovorio da mu niko i ne brani, te da je potrebno samo da podnese molbu. To je i učinio te je primljen u BDP.

Jedna od prvih predstava u kojoj je igrao bila je Nušićeva Autobiografija u režiji Nebojše Komadine. Sa Zoranom Radmilovićem, Žikom Milenkovićem, Duškom Počekom, Miodragom Popovićem i Olgicom Stanisavljević igrao je u Komadininom Hamletu koji nije prošao dobro. Predstava je jedva dočekala peto izvođenje, pa je skinuta s repertoara.

Njegov nemirni duh tada ga je odveo u Rusiju, a to je značilo kraj angažmana u BDP-u. Po povratku u Beograd Bojan Stupica ga je pozvao da glumi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Vlasta se tada pridružio Bojanovim bebama", mladim glumcima koje je Stupica u sezoni 1968/1969. doveo u JDP.

Reč je o Milanu Gutoviću, Gojku Šantiću, Branku Cvejiću, Mirjani Vukojčić, Svetlani Bojković, Ivanu Bekjarevu, Tanasiju Uzunoviću, Josifu Tatiću, Dušanu Đuriću, Đurđiji Cvetić i Branku Cvejiću. Od tada do danas odigrao je na stotine uloga u predstavama u JDP-u, ali i drugim beogradskim pozorištima.

Jedna od najdugovečnijih bila je Fejdova Buba u uhu u kojoj je igrao s Nikolom Simićem, Radom Đuričin i Brankom Petrić. Predstava je premijerno izvedena 1971. godine, a nakon toga odigrana je još hiljadu sedamsto puta, i svakog puta, bez izuzetka je bila rasprodata.

O posvećenosti i ljubavi prema svom poslu svedoči podatak da su predstavu za sve to vreme glumci "držali u životu". Kako na sajtu JPD-a piše, kada bi se kostimi pocepali glumci bi donosili svoje stvari. Onda kada se dekor raspao Nikola Simić je sam pronalazio novac da ga obnovi, a kad pozorište nije moglo da obeleži 1.500 izvođenje, pokojni glumac je privatno organizovao proslavu u tu čast. Predstava je bila deo repertoara više od 40 godina. Vlasta, Branka i Rada i dalje su igrali svoje uloge, dok su ostale preuzeli mladi glumci JDP-a.

Velisavljević je osim Jugoslovenskog dramskog pozorišta igrao i u BDP-u, Ateljeu 212, Pozorištu na Terazijama, Zvezdara teatru i drugima. Ipak, u Beogradu je često, zbog svoje prošlosti, glumio sporedne uloge. U ostalim gradovima to nije bilo tako. Ipak, on tvrdi da nema velikih i malih uloga, samo velikih i malih glumaca. Igrao je u predstavama Hamlet, Uobraženi bolesnik, Sumnjivo lice, Ne šetaj se gola, Hitler i Hitler i drugima. Jedina uloga koju je odbio bila je ona u predstavi Balkanski špijun jer tvrdi da je licemerno da se komunizam sada predstavlja u tako lošem svetlu.

U aprilu 2018. godine Vlasta Velisavljević postao je doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Iako je do sada dobio niz nagrada za životno delo, najvećim uspehom ipak smatra ovo poslednje veliko priznanje. Kaže da će da igra sve dok može, te da ne bi mogao nikako drugačije. Smatra da, "onog trenutka kada pozorištu više ne bude potreban, više neće ni živeti", te dodaje da život bez pozorišta za njega nije život.

Filmska i televizijska karijera

U dosadašnjoj karijeri Vlasta je igrao u 45 dugometražnih filmova, 61 televizijskom filmu i 56 serija. Na filmskom platnu prvi put se pojavio 14. jula 1959. godine u ratnoj drami „Noći i jutra" u režiji Pjera Majhrovskog, a po scenariju Meše Selimovića. Tri godine kasnije igrao je u televizijskom filmu Tri priče o Džefu Pitersu.

Reč je o komediji čiju režiju potpisuje Aleksandar Đorđević, a scenario Novak Novak. Glavne uloge tumačili su Miodrag Petrović Čkalja, Predrag Laković i Zoran Longinović. Iste godine snimio je i filmove Junaci dana i Medaljon sa tri srca, a naredne, 1963. godine glumio je u komediji Slavoljuba Stefanovića Ravasija pod nazivom Cipelice od krokodilske kože.

Foto: Darko Cvetanović

Od 1964. godine igrao je epizodne uloge u serijama Na slovo, na slovo i Kod sudije za prekršaje i filmu Mali koncert za suze i gitaru i dugometražnom filmu Put oko sveta, baziranom na drami Branislava Nušića. U filmskoj adaptaciji romana Branka Ćopića Orlovi rano lete iz 1966. godine, Vlasta je igrao oca jednog od glavnih likova Lazara Mačka. Narednih godina (i decenija) igrao u brojnim serijama i filmovima, a mnogi ga najviše pamte po ulogama u seriji Pozorište u kući, Bolji život, Grlom u jagode, Otvorena vrata i mnogim, mnogim drugim.

Pored glume, Vlastina velika strast je ribolov. Kaže da je pecao na skoro svim rekama koje teku bivšom Jugoslavijom. Voli i životinje, a u šali kaže da mu je neostvarena želja da postane džez pevač.