Bolest koja joj je uništila detinjstvo! Rekla sam da ne želim lekove: Branka Katić prvi put o mukama kroz koje je prošla

Glumica Branka Katić otkrila je sve o bolnim trenucima iz detinjstva kada se njena majka borila sa depresijom i podelila iskustva sa psihoterapijom.

Jedna od omiljenih srpskih glumica, Branka Katić, na organizovanom događaju "Na kafi sa psihologom" otkrila je do sada nepoznate detalje iz svog života.

Njena majka je bolovala od depresije kada je glumica bila dete.

- Moja mama je prvi put pala u depresiju kada sam ja imala 10 godina, prestala je da jede, da priča, da se kupa, nije htela da ide kod doktora, to je bio potpuni šok jer nismo znali šta se dešava. Kada smo uspeli da odemo kod doktora, a ni to nije htela jer je mislila da je to sramota, da znači da je ona luda, ako ide kod psihijatra to je još jedna od stvari za koju se nadam da je sada malo bolje. U to vreme malo ko je išao na psihoterapije, makar iz tog kruga ljudi koje smo znali -rekla je glumica, dodajući su za vrstu depresije od koje je bolovala njena majka bili potrebni lekovi.

Foto: ATAIMAGES

 

- Ja sam bila mala, ali se sećam da sam, čini mi se, jedina razumela da možeš da budeš jako tužan i da svet nekako nije savršen. Nekako sam nekom žicom svog bića umela da se ne ljutim na mamu, imala sam neke svoje trikove. Sve ono što je tipično za njenu vrstu depresije je u stvari hemijski disbalans i da su njoj lekovi zapravo neophodni i onda smo imali razne faze, da je bila dobro, pa da je opet bila u depresiji ili da je bila u plusu, što je opet jako naporno za porodicu. Moj tata nikada nije priznao da mama ima depresiju, on je rekao ‘ma to je ona sve izmislila, to je njoj u glavi’. Ja kažem pa dobro, tata, možda i jeste, taj disbalans je u glavi. Moja sestra na koju je celo domaćinstvo nekako palo jer je starija odjednom nam je bila mama, ali mislim da i dan danas ima neku vrstu ljutnje na mamu što se to desilo - dodala je glumica.

Branka kaže da je neke stvari shvatila tek mnogo kasnije, kada je i sama krenula na psihoterapiju.

- Ja sam mislila da sam dobro prošla, ali sam onda shvatila kasnije kada sam išla na psihoterapije da sam zbog tog gubitka koji nije potpun i tako strašan, da sam imala osećaj da me neko napustio, da nisam dovoljno dobra i da i dan danas volim da brinem o svima - nije krila svoju istinu.

Foto: Foto: Miloš Rafailović

 

Ona je istakla i da voli da ide na psihoterapije, te da joj je to mnogo pomoglo.

- Ja volim da idem na psihoterapije, prvi put kada sam otišla meni su ponuđeni lekovi, ja sam rekla da ne želim lekove, već da razumem zašto se osećam ovako kako se osećam. Ja sam mogla da funkcionišem, samo sam osećala neku jaku tugu i nisam bila srećna. Ono što sam naučila je da razlikujem šta je tuga, a šta ozbiljna bespomoćnost. I ono što sam na maminom primeru naučila je da ta depresija može potpuno da promeni ličnost, da jedna žena koja sve ume, kuva divno, ume sa ljudima, voli decu, ona se odjednom plaši svega, ona se plaši da presvuče moje dete, a to je radila milion puta. To je baš potpuna promena ličnosti.

Glumica je pojasnila i kako se ona bori sa tugom.

- Ono što sam otkrila kada me hvata ta tuga, ako se pustim da sam tužna, ako dotaknem neko dno te tuge, ako se ne borim s tim nego pustim da me preplavi, onda kada nema više gde da bude gore i jače, onda polako, kao kada ideš ka površini vode, život u meni poželi malo vazduha, malo neke interakcije i svega. Mislim da je važno kada ljudi osećaju da ih hvata depresija da se ne zatvaraju, da se nateraju koliko mogu da pričaju sa nekim. Mislim da je u delanju spas, ako znamo šta nam prija, od koje hrane nam je dobro, od koje hrane smo nekako teški i umorni, ako se samo povežemo sami sa sobom, pa onda malo osluškujemo telo, da se potrudimo ako je moguće da pomognemo sebi samima.

Na kraju, Katićeva je dodala i da sve većoj rasprostranjenosti depresije doprinosi današnji način života.

- Negde sam čitala da je depresija bolest duše i onda u današnjem svetu sa tim nesrećnim telefonima, bombardovani smo informacijama, znamo sve loše što se bilo gde desilo, to nekad nije bilo tako. Nemamo nikad dovoljno vremena da malo budemo sami sa sobom, stalno nešto nismo stigli.