Čarobnjak dokumentarnog filma i vidar poslednjih oaza prirode! Petar Lalović je jedinstvena ličnost u srpskoj kinematografiji

Dokumentarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio preko 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva Petra Lalovića izdvajaju se filmovi "Poslednja oaza" i "Svet koji nestaje", TV serija "Briga za potomstvo", kao i njegov igrani film "Ptice koje ne polete".

Nemoguće je nabrojati mnoštvo nagrada sa domaćih festivala, pre svega Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Nagradu Saveta jugoslovenskog filma za životno delo Lalović je dobio 1986. godine. Autor čiji su filmovi obišli zemaljsku kuglu, pobrali su najviša međunarodna priznanja.

Napravio je putopisni filmski materijal sa Kube i autentične snimke Če Gevare, projekte o prirodi Amazonije i Indonezije. Lalovićevi filmovi su vredna svedočanstva iz oblasti ekologije, biologije, medicine, antropologije i humanosti. Svedočenjem o prirodi, koja je ugrožena i nestaje, njegovo delo predstavlja i svojevrsnu opomenu.

Film o posledicama NATO agresije na SRJ "Rekvijem za prirodu", uradio je bez honorara, izjavivši da je to njegov dug prirodi.

Foto: printscreen youtube/Wikipedija

Džeremi Uis opčinio je Lalovića čuvenim dokumentarnim filmom "Ta divna stvorenja". Iako je znao da nema majmune, lavove, krokodile, poželeo je da na našim prostorima snimi jednako zanimljive filmove o prirodi i životinjama.

U svojoj karijeri napravio oko 350 kratkih dokumentarnih filmova, nekoliko dugometražnih i igranih, a dobio je više od 150 značajnih nagrada kod nas i u svetu (petnaestak gran prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu nagradu). 

Laloviću su te nagrade bile vrlo važne i to ne samo kao neporeciv dokaz planetarnog priznavanja njegovog majstorstva, nego mu je nadasve bilo drago što je u ovoj osmominutnoj priči o sićušnom insektu skarabeju, bez ijedne reči, prepoznat pravi smisao metafore.

Foto: printscreen/youtube

Gotovo celu svoju karijeru Petar Lalović posvetio je dokumentarnom filmu i životinjama, ne zato što je planirao, nego je tako slučajno ispalo. Prvo je u Beogradu počeo da studira istoriju umetnosti, dogurao do četvrte godine, ali mu je to bubanje obilja detalja bilo previše statično i dosadno.

Potom je u Zagrebu završio odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a kasnije je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dakle, dvostruko pečen snimatelj, a kasnije i reditelj.

lalović se okrenuo prirodi, radeći seriju o životinjama za ondašnje Šumsko gazdinstvo "Jelen", sadašnje "Srbijašume",  o gubarima, vidricama, jelenima, a kasnije nagrađene filmove poput "Hrčka".

Foto: printscreen/youtube

Laloviću se to mnogo više dopalo jer je dobio priliku da bude autor kompletnog projekta od početka do kraja, baš kao što je Džejmi Uis bio kada je snimao "Ta divna stvorenja". U toj želji i sa tim entuzijazmom nastao je celovečernji dokumentarno-umetnički film "Poslednja oaza" snimljen u Kopačkom ritu.

- To je onaj period kada se u proleće klinovi ptica vraćaju s dalekog juga i preleću urbane prostore da bi se nepogrešivo našli van domašaja civilizacije. Pored ostale divljači, u našoj oazi ima ih preko tri stotine vrsta. Pune tri godine skrivenom kamerom beležili smo rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze. I pored stalnog uništavanja, večno se obnavlja taj čudni svet divljine, u kome prirodni zakoni neverovatno podsećaju na ljudske norme i ponašanja - pričao je svojevremeno Petar Lalović.

Foto: printscreen youtube/Wikipedija

Petar Lalović je naročito ponosan na to što je "Poslednjom oazom" probio led. Uspeo je dokumentarnim filmom da osvoji bioskopske sale. Na projekcije su dolazile čitave škole, a iz Akademije nauka stiglo je zvanično pismo u kome se kaže da je "Poslednja oaza" veliki doprinos u obrazovanju dece. U celoj tadašnjoj Jugoslaviji film je ukupno videlo oko sedam i po miliona ljudi.

Nekoliko godina posle "Poslednje oaze" i niza kratkih filmova između, Lalović je snimio svoj drugi dugometražni dokumentarni film "Svet koji nestaje". Pored mnoštva dvonožnih i četvoronožnih aktera, tu mu je glavni lik Gile, baksuzno prasence, trinaesto po redu, koje je majka odbacila jer ima samo 12 sisa.

Foto: printscreen youtube/Wikipedija

U tom filmu narator je bio Pera Kralj, koga su njegove bliske kolege do kraja zvale Gile. U "Poslednjoj oazi" narator je bio nenadmašni Zoran Radmilović, koji je Laloviću rekao:

- Ma šta ću ti ja, samo da ti pokvarim!- pokušao je da odbije ponudu Radmilović.

Lalović je govorio da je snimanje dokumentarnog filma prava lutrija. Nema knjige snimanja, životinjama ništa ne može da se šapne, snimatelj mora da bude i reditelj i scenarista. Bude tu asistenata i pomoćnika, ali mnogi brzo odustaju, pošto su uslovi teški, a obećane svote novca ne mogu da bude motiv.

Foto: printscreen youtube/Wikipedija

Četiri puta je pokušao Petar Lalović da napravi jedan dugometražni dokumentarac, ali nije išlo. Ništa što je snimio nije mu bilo dovoljno atraktivno. A ako njega ne može da zabavi, kaže, kako će tek poslovično nestrpljivu publiku!

- Onda sam taj materijal upotrebio za "Ptice koje ne polete", igrani film u prirodnom ambijentu. To je najlakši film, koji sam uradio na osnovu istinite priče, samo sam na kraju malo slagao. Kod mene devojčica nije umrla od leukemije, nego je otišla u „zagušljivi grad”, što bi otprilike značilo to. Izbegavam ubijanje i u filmovima o životinjama, a kamoli o ljudima - zaključio je Lalović.