Koža pada u slojevima, oči ključaju, krv lije niz obraze! Ovo su tri najbolnije smrti (FOTO)

Smrt je neizbežan proces prirode, koji predstavlja večitu misteriju i strah kod čoveka, a naučnici su otkrili koji su načini napuštanja života zapravo najbolniji.

Ljudi se, uglavnom, boje da će umreti od neke teške boleste, uglavnom od raka jer je prilično zastupljen u zadnje vreme, ali to se svakako ne nalazi na listi najbolnijih smrti.

Kao najgori način da napustite ovaj svet, naučnici su izdvojili vatru, trovanje radijacijom, ali i smrt od posledica ronjenja.

Detaljno je objašnjeno kako svaka od ovih stavki utiče na organizam!

Smrt uzrokovana vatrom

Ukoliko se dogodi da neko premine od posledica požara, to se obično događa sa samo nekoliko minuta.

Takva smrt jeste brza, ali je jako bolna i mučna, jer vatra izaziva kontrakciju mekih tkiva, zbog čega se koža kida u slojevima i to počevši od najudaljenijeg.

Potrebno je svega par sekundi da vatra dospe do najdubljeg sloja, koji se sastoji od masnih ćelija i vezivnog tkiva koji organe štite od traume.

Nakon što sva koža izgori, vatra sagoreva mišiće i masnoću, uzrokujući njihovo smanjenje, tako da ništa ne ostaje kako bi štitilo organe. Oni, na kraju proljučaju ili počnu da se raspadaju!

Ono što je posebno jezivo, jeste da i oči u tom slučaju počinju da ključaju, što uzrokuje slepilo.

Veruje se da ljudi koji su "živi spaljeni" uglavnom umiru od udisanja dima, što obično pzahvati 8 od 10 ljudi koji su preminuli tokom požara. 

Do toga dolazi jer dim prekida snabdevanje kiseonikom i to dovodi do otežanog disanja.

Sa druge strane, žrtve požara takođe preminu od udisanja hemikalija, ugljen monoksida na primer, što izaziva povraćanje, mučninu, konvulzije i jake bolove.

Foto: Foto: Printscreen/Instagram/192_rs

Smrt nakon trovanja radijacijom

Zračenje radijacijom može biti korisno u manjim količinama, te se koristi u lečenju raka kako bi uništilo štetne ćelije, ali u ekstremnim situacijama, visoke doze mogu spaliti organizam iznutra.

Baš to se dogodilo Hisašiju Oučiju starom 35 godina, koji je radio u fabrici za preradu nuklearnog goriva u Japanu.

Davne 1999. godine, on i dvojica kolega, stajali su kraj rezervoara za gorivo, ali jedan od njih dodao je veliku količinu uranijuma u procesor, što iznosi sedam puta više od bezbedne količine!

Samim tim, došlo je do iznenadnog bljeska plave svetlosti pre nego što je pogođen eksplozijom radijacije.

Nesrećni mladić tada je stajao iznad kontejnera za obradu i bio izložen 17.000 milisiverta radijacije, što je najviše zabeležena izloženost neke osobe u istoriji. Bezbednosna granica jeste 20 mSv godišnje, a kao fatalna doza smatra se 5.000 mSv.

U prvi mah, on je delovao zdravo, dok se njegovo zdravlje tokom 83 dana pogoršalo.

Radijacija kojoj je bio izložen ubijala je ćelije brže nego što ih je telo obnavljalo, pa je koža opadala u slojevima do tačke kada je ispuštao galone telesnih tečnosti kroz otkriveno meso.

Pluća su mu se ubrzo bila puna tečnosrti zbog oštećenja plućnog tkiva, što je omogućilo da tečnost iscuri iz vazdušnih kesa pluća.

Zbog radijacije uništene su i ćelije digestivnog sistema koje služe kako bi apsorbovale hranu i lekove, ali nasuprot tome, svaki dan je izlučivao gotovo galon dijareje.

Osim toga, nesrećni Ouči je trebao čak 10 transfuzija krvi dnevno zbog unutrašnjeg krvarenja, a radijacija je oštetila oči, koje su bile toliko osušene da su kapci opali i krv tekla niz obraze. 

Ovaj mladić preminuo je 83 dana nakon nesreće zbog otkazivanja više organa.

Foto: EPA

Smrt nakon ronjenja

Smrt koju uzrokuje ronjenje ili dekompresijski sindrom jeste ozbiljno medicinsko stanje koje se javlja kada osoba prebrzo pređe iz okruženja visokog pritiska u okruženje nižeg pritiska. Najčešće pogađa dubokomorske ronioce koji koriste komprimovani vazduh iz rezervoara za disanje pod vodom.

Istraživanje Univerziteta Harvard ukazuje da ronjenje sa komprimovanim vazduhom uzrokuje unos dodatnog kiseonika i azota u telo. Dok se kiseonik koristi za disanje, azot se rastvara u krvi i tkivima. Kada ronilac počne izranjanje, pritisak se smanjuje, ali ako se taj proces odvija prebrzo, azot nema dovoljno vremena da se postepeno oslobodi iz organizma, što dovodi do stvaranja mehurića u krvotoku.

Pomenuti mehurići azota mogu izazvati ozbiljne zdravstvene probleme, počevši od začepljenja krvnih sudova, bolnih grčeva u mišićima i otežanog disanja, pa sve do oštećenja vitalnih organa i potencijalne smrti. U ekstremnim slučajevima, dekompresijska bolest može dovesti do eksplozivne dekompresije, što se desilo tokom nesreće na naftnoj platformi Biford Dolphin 1983. godine.

Foto: Deposithos photo

Tada je nekoliko radnika izgubilo život u strašnim okolnostima, kada je krv u njihovim telima proključala usled naglog prelaska azota u gasovito stanje.

Jedini način da se spreči dekompresijska bolest jeste postepeno izranjanje, kako bi azot imao dovoljno vremena da prirodno difunduje iz tela. Ronilački stručnjaci savetuju strogo pridržavanje sigurnosnih protokola, korišćenje dekompresionih stanica i planiranih pauza tokom izranjanja, kako bi se rizik sveo na minimum.

Dekompresijski sindrom je podmukla opasnost koja može imati fatalne posledice. Zato je edukacija i pridržavanje sigurnosnih mera ključ za očuvanje zdravlja i života ronilaca širom sveta.