BOGATSTVO TIMOČKE KRAJINE ISPISALO ISTORIJU: Od sveta i veka ovde se kopalo, tragovi u zemlji NEMI SU SVEDOCI GROZNICE KOJA NE PROLAZI!

Rudarenje u oblasti Timočke Krajine čiji je veći deo područja u oblasti Poreča i Gornjeg Peka, traje od praistoriskog doba do dana današnjeg

Na tom prostoru mogu se naći rudarski tragovi iz svih faza razvoja rudarstva od praistorijskog, antičkog, srednjevekovnog, rudarenja iz vremena Turaka, Austrijske okupacije, do obnove Srpskog rudarstva i današnjeg savremenog, kaže Borivoje Krčmarević, kustos Muzeja u Majdanpeku.

Foto: Borivoje Krćmarević

- Zbog višemilenijumske tradicije, ovaj prostor kada je rudarenje u pitanju može se s pravom nazvati postojbinom metala. Uzimajući u obzir da je u javnosti mnogo poznatije arheološko nalazište Lepenski Vir, za Đerdap sa svim svojim zaleđem može se reći da predstavlja kolevku rudarenja Evrope.

Foto: Borivoje Krćmarević

Rudokop otvorili stari VInčani

Jedan od najznačajnijih arheometalruških lokaliteta na ovom području je kop u Rudnoj Glavi, očuvani rudnik bakra iz Vinčanskog doba star 7.000 godina. Stari Vinčani su tu otvorili rudokop za dobijanje karbonatnih minerala, bakra malahita i azurita, koji su tokom procesa razlaganja postali naslaga magnetitne rude.

Foto: Borivoje Krćmarević

Tokom dvadeset godina istraživanja na potezu Rudne Glave pronađeno je negde oko 40 rudarskih okana, od kojih je veliki broj podlegao zubu vremena i urušio se, međutim ovaj u Rudnoj Glavi je
najočuvaniji, kaže Krčamarvić.

Foto: Borivoje Krćmarević

Ovde je i najstarji rudnik na svetu

Na ovom najstarijem Evropskom arheološkom lokalitetu koji od 1990. godine potvrdom evropskih naučnika slovi i za najstariji rudnik na svetu, pronađeni su mnogi eksponati najstarije tehnologije rudarstva bakra, poput kamenih batova, ostataka sekira, ostataka amfora, keramičkih posuda, nakita, starog kovanog novca, jelenskih rogova, koji su se u ovoj staroj vičanskoj kulturi koristili kao oruđe za grebanje rude.

Svakako ono što je najvažnije arheološko otkriće toga doba po mišljenju turističkih poslenika Muzeja u Majdanpeku je svakako pronalazak žrtvenika.

Foto: Borivoje Krćmarević

- Vinčani su tačno znali kako da odvoje zlatnu rudnu žilu od stene, ložeči vatru kojom su usijavali kamen. Nakon tog su ga polivali hadnom vodom. Tako su odvajali bogatu rudnu žilu koju su kasnije lomili i sitnili, batovima i rogovima i vadili.

Ovaj sistem rudarenja kasnije objašanjava zašto su neki delovi galerija, hodnika izlomljeni a gde nije postojalo takozvano kaljenje obli. Stari Vinčani su tačno umeli da prepoznaju kako i koju žilu treba kopati, pa čak i koliko su one po sadržaju pune metala. To se kasnije arheološkim ispitivanjima i dokazalo jer je utvđeno da su neke galerije ranije napuštane zbog manjeg sadržaja
metala u rudi ističe Krčmarević.

I Herman Gering ovde kopao rudu

Godinama kasnije, veliki broj okana ovog bogatog rudnog kraja je oštećen radom savremenog rudnika magnetita koji je bio aktivan sve do 1970 godine, kada je zvanično zatvoren, kaže Dragi Trifunović (78) žitelj Rudne Glave, čija je majka Marica nekada radila u Rudnoglavskom rudniku magnetita.

- Još davne 1934 . godine Nemački Rajh i Herman Gering tadašnji ministar Nemačke Vlade i najbliži saradnik Adolfa Hitlera, otkupio je rudnik. Istraživanja su krenula sa istočne strane. Glavnu jama ili ti štek rude kako se to tada zvalo, nalazio se na svega 150 metara udaljenosti od naše porodične kuće. Ruda je tada transportovana zaprežnim kolima- priseća se Trifunović.

Foto: Borivoje Krćmarević/arhiva

Meštani Rudne Glave u to vreme nisu bili jamski radnici, već su na rad u otkopu dolazili radnici sa svih strana, Dalmatinci, Česi, Turci, i ostali. Nakon završetka rata, trebalo je što pre obnoviti rudnik od koga se ovde živelo.

Tada su glavni radnici bili pretežno Majdnapečani, koji su živeli ovde u selu sa nama i sa nekim porodicama smo ostali prijatelji i dan danas. Moja majka Marica radila je u rudniku i volovskim
kolima je vukla sa ostalima vagone sa rudom, ističe Dragi.

Foto: Borivoje Krćmarević/arhiva

Nemci su napravili žičaru, postojala je tadašnja termoelktrana, koju su održavali naši majstori bravari iz Rudne Glave takozvani ,,klonferi,, dobri poznavaoci posla. Oni tajne svog zanata nikome nisu odavali, navodi Dragi Trifunović, koji je dugo godina proveo radeći kao ekonomista u banci, pa je od tada u Rudnoj Glavi poznat pod nadimkom ,,bankar,,.

Nacionalizacija i obnova zemlje 

Bilo je to vreme kada je proizvodnja pirita bila osnova žvota u ovom kraju. Održati dobar nivo i kontinuitet nije bilo lako, jer su namačke trupe krajem rata uništile vitalne delove rudnika, ispražnjeni su rudnički magacini, sve je opustošeno.

Nije bilo ni dovoljni radika jer se mnogo ljudi iz ovih karajeva još uvek nalazilo u NOV, rat je trajao oslobađani su drugi delovi tadašnje Jugoslavije.

Foto: Borivoje Krćmarević/arhiva

Tek 1944 , godine , obnovljeni su neki potkopi i proizvodnja je krenula. Rudnikom je upravljala Vojna komisija a kasnije Direkcija za crnu metalurgiju. Rudnik magnetita u Rudnoj Glavi koji je za vreme Drugog svetskog rata bio u vlasništvu Hermana Geringa, ministra Nemačkog Rajha, nakon kapitulacije Nemačke, tokom septembra 1946. godine konfiskovan je, oduzet i ponovo vraćen u ruke ovdašnjih radnika.

Ruda je transportovana iz Rudne Glave koja je tada imala status Opštine, u Donji Milanovac, a s obzirom na to da tada nismo imali uslove za njeno topljenje ona je preko Dunava prevožena brodom u inostranstvo.

Foto: Borivoje Krćmarević/arhiva

Kasnije 1947. godine osniva se novo preduzeće ,,Rudnik Majdanpek,, , koji počinje da ispisuje svoju novu istoriju. To je bilo vreme obnove zemlje, radilo se udarnički kada niko nije ni pitao za platu , već je proizvodnja i njeni rezultati bila primarna stvar.

Na čelu preduzeća bili su obični radnici i njihova sposobnost je tada bila odlučujuća za dalji opstanak i rad rudnika čije istraživanje i eksploatacija rude bakra kreće šesdesetih godina, seća se meštanin Rudne Glave, Dragi Trifunović.

Foto: V.J./printscreen

Inače, najstariji rudnik u Rudnoj Glavi više od tri decenije se nalazi pod zaštitom države kao kulturno nepokretno dobro od izuzetnog značaja.

Muzej u Majdanpeku je 2007. godine konkurisao kod međunarodnih institucija za sredstva koja bi se uložila u ovaj arheološki kulturni spomenik od izuzetne vrednosti, kako bi se sačuvao od propadanja. Međutim, od tada se još uvek po ovom pitanju, ništa konkretije nije učinilo.