Planina koja krije najkrvaviju tajnu srpske istorije! Ovde je stradalo više od 2.000 srpskih boraca, njihove kosti i danas se mogu videti! Foto

Planina Čemerno smeštena je između Kraljeva i Ivanjice, severno od Studenice i na levoj strani Ibra. Vezuje se za čemeran život na opusteloj, nepristupačnoj planini ali i za biljku čemeriku koja ima otrovne sastojke i koristila se u narodnoj medicini. Sela na njenim vrletima su praktično opustela, ali ova planina čuva jednu od najkrvavijih tajni srpske istorije. Tokom Prvog svetskog rata, u novembru 1915. godine tu je odigrana jedna od najvažnijih i najsmrtonosnijih bitaka u kojoj je stradalo više od 2.000 srpskih boraca

 

"Na vrhu planine Čemerno nalazila se treća linija rovova koje su iskopali vojnici Kraljevine Srbije braneći na ovim položajima odstupnicu Prve srpske armije. Ukoliko bi neprijatelj to probio, sve bi bi bilo gotovo. Tog  11. i 12. novembra sneg je na ovoj planini bio preko metar i ta dva dana vodile su se žestoke borbe u kojima je poginulo najviše vojnika Kraljevine Srbije za sva ratovanja koja je vodila tadašnja država. To su bili nenadoknadivi gubici, stradali su  najbolji borci", rekao je za RINU Rade Vukosavljević, artiljerijski major u penziji i autor edicije "Kraljevo u velikom ratu".

Četvrti pešadijski puk drugoga poziva koji se nalazio na planini Čemerno, bio je na levom krilu armije vojske Kraljevine Srbije. Austrougarske snage pod komandom generala Keveša, a posebno njegov 19. korpus koji je bio najjača jedinica Treće austrougarske armije  svom silinom su napadale upravo na to levo krilo težeći da probije front i da se sa Čemernog spusti u dolinu Studenice i Ušće i tako preseče odstupnicu glavnini naše vojske.  Zahvaljujući junaštvu heroja sa Čemernog na tim položajima nije probijen  front Prve srpske armije. Značaj ove nepravedno zaboravljene bitke je u tome što je ona usporila napredovanje neprijatelja prema Studenici, čime je osigurana odstupnica Srbija za povlačenje preko Albanije i Crne Gore.

"Država je tim vojnicima obezbedila deo ratne opreme a to su šinjel, šajkača, opasač i pušku, a on sa svojim opancima je otišao u rat. I tako biva kad god je ratno stanje - država daje topove, puške, bogati volove i konje, a siromašni sinove. Kada se rat završi država pokupi svoje topove i puše, gazdama nadoknadi u novcu  konje i volove, a sirotinja traži svoje sinove", kaže Vukosavljević.

Foto: RINA

Nijedan srpski vojnik nije dostojno sahranjen

Austrijanci su u bitki na Čemernu izgubili oko 625 ljudi koje su pokopali kada je okopnio sneg, a kada su se promenile političke prilike, 1935. godine platili da se iskopaju i prebace u otadzbinu. Kosti naših predaka još su rasute po ovoj planini. Nikada nije napravljena lista poginulih, nikada ni jedan vojnik nije dostojno sahranjen. Za izgradnju kapale za sada postoji samo ideja dok se realzacija još uvek čeka. Istorija potvrđuje da su ovi heroji bar toliko zaslužili, jer nisu žalili svoj život da daju za narod i otadzbinu.

"Mi smo kao deca igrali se na planini i vrlo često smo pronalazili kosti srpskih boraca. Čitav vrh bio je prepun ostataka srpskih vojnika koji nikad nisu sahranjeni, zbog neprijatnog mirisa koji se širio planinom vrh je dobio naziv Smrdljuč. Ja sam u tom ratu ostao bez dede i po ocu i majci. Pokojni otac mi je pričao da je 1915. tada imao oko 13 godina i kao dečak često je dolazio na ovo mesto. Nakon borbe na Čemernu kada je sneg okopneo kaže da je sve bio leš do leša. Sinovi, unuci i braća koji su izgubili nekog svog najbližeg, dolazili su na ovo ratište, da ponesu nešto što će ih podsetiti na njih. Potomci nastradalih ratnika i dalje čuvaju sećanje na njih i okupljamo se jednom godišnje kod krsta na planini Čemerno, koji je psotavljen 100 godina od odigravanja bitke", ispričao je Nikola Bošković iz sela Osonica kod Ivanjice.

Foto: RINA

Na Čemernu su i danas vidljivi ostaci rovova, koji svedoče o stradanju srpskih odreda koji su štitili odstupnicu državnom i vojnom vrhu, vojsci i narodu i tako, omogućivši njihovo uništenje i dajući značajan doprinos očuvanju i kasnijem vaskrsu države srpske nakon albanske golgote i Solunskog fronta. Koliko je krvava bila ova bitka najbolje potvrđuju i to da se posle rata zastava Četvrtog pešadijskog  puka  drugog poziva čuva u Vojnom muzeju u Parizu i svedoči o stradanju ovog puka i junaštvu boraca.

Foto: RINA

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

VOJIN

pre 4 godine

ЧЕМЕРНА ЛИ ЈЕ БУДУЋНОСТ НАРОДА КОЈИ СЕ ОВАКВОГ ДОГАЂАЈА ПРИМЕРЕНО НЕ СЕЋА ?!

0 0 Odgovori

Ismail

pre 4 godine

Slava našim junacima. Ali kamo sreće da je tih 2.000 ljudi najveći gubitak srpske vojske. Napr. u slavnoj pobedi srpske vojske na Kolubari austrougarski neprijatelj je imao gubitke oko 270.000 ljudi, među kojima je verovatno bilo i srba iz Austrougarske, a pobednička srpska vojska je imala procenjene gubitke od 240.000 ljudi. Kažu da je čovek mogao Kolubaru da pređe preko leševa a da se ne pokvasi. Bilo je tu još mnogo krvavih bojeva i na Gučevu, Ceru, Tekerišu, Mojkovcu, Kajmakčalanu sa ogromnim gubicima. Da ne pominjemo tifus i Valjevsku Bolnicu. Bilo, ne ponovilo se.

1 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari