I OVOG LETA GORE DEPONIJE ŠIROM SRBIJE Znate li koliko su ti požari opasni za sve nas?

“Deponija kod Inđije gori danima: Dim ugrožava saobraćaj”, “Deponija u Temerinu gori već nedelju dana, meštani u strahu od toksičnih gasova: širi se nesnosni smrad, od gušenja su nam uginuli jaganjci”, “Zar opet? Gori deponija u Vinči!”, “Gori divlja deponija kod Leskovca” – ovo su samo neki od novinarskih izveštaja na temu većih požara na nesanitarnim deponijama širom Srbije koji su se u poslednjih godinu dana našli na naslovnicama dnevne štampe.

Naravno, bilo je i mnogo drugih manjih požara, na manjim deponijama, koji su podjednako uznemiravali građane, ali nisu uspeli u toj meri da odjeknu u javnosti.

Štaviše, procenjuje se da tokom leta svakodnevno u našoj zemlji ispod naslaga otpada istovremeno tinja i po nekoliko požara, koji predstavljaju hazard za stanovništvo. A, šta je njihov uzrok? Premda, kao i kod svih drugih požara, i požari na deponijama mogu nastati ljudskim nemarom i nepažnjom ili kao posledica prirodnih sila kao što je to recimo udar groma, većina ih zapravo nastaje spontano, odnosno samozapaljenjem.

Stvar je u tome što se na nesanitarnim komunalnim i divljim deponijama, odnosno na deponijama na kojima otpad nije sistemski razvrstan, može se pronaći sve: od ostataka hrane i drugog organskog otpada, preko plastike, ambalaže i elektronskih uređaja, sve do tragova medicinskog otpada, automobilskih i traktorskih guma, opasnih hemikalija ili hemikalija koje to mogu postati interakcijama sa drugim supstancama.

Foto: Informer

Tokom protoka vremena i atmosferskih uticaja, posebno povoljnih tokom letnjeg perioda kada su sunčevi zraci jači i toplije je, dolazi do hemijske razgradnje otpada. Jedan od produkata ovih reakcija jeste i otpuštanje metana, izuzetno reaktivnog gasa koji u smeši sa vazduhom postaje izuzetno eksplozivan.

Kada se metan nađe u blizini drugih opasnih, a pritom i lako zapaljivih supstanci, dobija se recept za katastrofu. Iz pravca deponije kreće da kulja gust crni dim koji se vidi kilometrima daleko, a potom počinje da plamti vatra koja preti da satre sve pred sobom. O neprijatnim mirisima i po zdravlje štetnim gasovima – poput ugljen-monoksida, vodonik-sulfida, isparljivih organskih, pa i kancerogenih materija kao što su dioksini i furani koji se oslobađaju prilikom ovakvih požara – bolje da i ne govorimo.

Stručnjaci se slažu da u ovakvim situacijama od udisanja toksičnih supstanci jedino možda može da nas sačuva gas-maska i to pod uslovom da dobro zatvorimo prozore i ne izlazimo napolje dok se požar u potpunosti ne sanira, odnosno značajno ne smanji koncentracija dima, čađi i ostalih otrova u vazduhu.

No, ono što mnogi ne znaju jeste činjenica da se većina požara na deponijama zapravo događa ispod površine, odnosno u pitanju su tinjajući požari, koje često i ne registrujemo, a pošto nema otvorenog plamena, čini nam se da ne predstavljaju očiglednu opasnost za živi svet i domaćinstva u okolini. Međutim, u pitanju je zabluda.

Požari koji se javljaju duboko ispod naslaga raznog otpada na nesanitarnim i divljim deponijama mogu podjednako da budu opasni. Uprkos tome što se u vazduh oslobađa nešto manja količina opasnih gasova nego kod klasičnih požara, oni nemaju nimalo zanemarljiv uticaj na ljude i životnu sredinu.

Foto: V. Jović

Pritom, dobro je poznato da ovakvi gasovi dodatno doprinose efektu staklene bašte. Takođe, toksini i druge zagađujuće materije koje se oslobađaju tokom tinjajućih požara unutar deponija mogu da ostave nesagledive posledice na obradivo zemljište, podzemne, pa i nadzemne vode, a posledično u narednim godinama i decenijama i kompletan živi svet u blizini nestanitarne deponije.

Da bi se pojava ovakvih požara izbegla, jedan od koraka jeste da se, nakon svakog novog odlaganja smeća, deponija zaštiti specijalnim prekrivkama od inertnog, nerazgradivog otpada, koji koji nije podložan bilo kojim fizičkim, hemijskim ili biološkim promenama. Drugi, daleko efikasniji način jeste da, počevši od danas, svi mi zajedno u potpunosti promenimo svoj odnos prema otpadu.

S obzirom na to da se naša zemlja, barem prema nedavno usvojenom “Programu upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022-2031. godine”, obavezala da će u bliskoj budućnosti postati država bez otpada, postoji šansa da naša deca jednog dana više neće morati da čitaju pompezne naslove o zapaljenim deponijama u medijima.

Foto: V. Jović

No, da bismo to postigli, potrebno je da se najpre uklone sve divlje deponije, one nesanitarne usklade sa propisima EU, izgradi dovoljan broj adekvatnih sanitarnih deponija, a potom i sistemski krenu strogo da se sporovode savremene metode za sortiranje, skladištenje i dalju preradu (reciklažu) otpada.

A na nama građanima je da prestanemo da, po principu “gde god nađeš zgodno mesto, ti đubre odbaci”, potpomomažemo opstanak divljih deponija, da svojim svakodnevnim delovanjem počnemo utičemo na smanjenje količine otpada koji prozvodimo i, naravno, naučimo kako se pravilno reciklira i odlaže otpad različitih kategorija.

* Hajde da zajedno očistimo Srbiju - Okrenimo na čisto.