Zla kob velikog srpskog pesnika! Nije voleo školu, učestvovao je u ratu, a život su mu obeležile tragedije!

Na današnji dan, 21. januara 1894. godine, preminuo je srpski pesnik Vojislav Ilić u svojoj 33. godini.

Vojislav Ilić je rođen u Beogradu 4. aprila 1862. godine, kao sin pesnika Jovana Ilića. Još od detinjstva je bio bolešljiv. Iako je rođen u pesničkoj i uglednoj porodici Ilić nije mnogo mario za školu i učenje, pa ju je napustio posle trećeg razreda gimnazije. Međutim, samostalno je nastavio da ide na predavanja Velike škole, ali ispite nije polagao. Aktivno je učestvovao u aktivnom i političkom životu studentske omladine.

Bio je učesnik srpsko-bugarskog rata 1885. godine.

Stupa u službu kao korektor Državne Štamparije 1887. godine, nekoliko godina kasnije postaje učitelj u srpskoj školi u Turn Severinu. Iste, 1892. godine postaje i pisar ministarstva unutrašnjih dela, a 1893. vicekonzul u Prištini.

Odrastavši u krugu boema i sam Vojislav je počinjao da vodi boemski život i obilazi poznate beogradske kafane. Baš prekoputa kafana nalazilo se pozorište. U to vreme na scenu je polako počela da se probija lepa Zora, ćerka poznatog glumačkog para Kolarović. U nju su se zaljubljivali kako glumci i režiseri, tako i publika, a imun na njenu lepotu nije ostao ni Vojislav.

Iako je bio odlična prilika za nju, zbog velike pompe koja se podigla oko Zore njen otac naprasno odlučuje da je uda za blagajnika Štedionce u Zemunu, Milana Teodosijevića, bolešljivog i dosta starijeg udovca. A mladi pesnik, spoznavši patnju prve ljubavi, utehu pronalazi u pisanju stihova i tako nastaje jedna od njegovih prvih pesama Uveo cvet:

"Ja ljubljah lepu curicu,
Mirisnu, belu ružicu.
Još sinoć moja bejaše,
Jutros je svati uzbraše;
Svet mi je sreću odneo,
Zato sam bleđan, uveo."

Foto: wikipedia

Druga velika ljubav mladog pesnika bila je ćerka našeg čuvenog pesnika Đure Jakšića, lepa Tijana. Ni ona nije bila ravnodušna prema mladom pesniku. Divila se njegovom peničkom talentu. Nakon tri godine od započinjanja ljubavne veze, mladi par se venčao 1883. godine. Ubrzo su dobili ćerku Zorku, a nešto kasnije im se rodio i sin Momčilo. Mladom pesniku nov porodični život davao je poleta i snage, pa su njegove pesme počele da se približavaju samom vrhu u srpskoj poeziji.

Međutim, dve godine kasnije mladi pesnik doživljava najtežu sudbinu. Prvo mu umire sin, nedugo potom i mlada žena, a zatim i mala kći.

Foto: wikipedia

Svoju tugu točio je u pesme, a prava podrška i velika uteha u nesreći bila mu je svastika, Tijanina rođena sestra, koju je Nušić opisao kao “devojče žarkih očiju, tople krvi, bujno i lakomisleno”- Mileva. Tako se desila i treća velika Ilićeva ljubav. Obuzeti tugom, dvoje mladih se zbližilo, a da nisu ni osetili. Tako su nastali i dobro poznati ljubavni stihovi ovog našeg pesnika:

"A po obali cvetnoj mi sami bludimo dvoje,
Nežno ti stežem ruku, i slušam u noći toj
Isprekidani uzdah, i burno disanje tvoje,
I stidljiv šapat tvoj…"

Međutm, rodbina je stala na put ovoj vezi. Iako su pokušavali tajno da se viđaju i čak nakratko i pobegli zajedno u Varadin, Milevu su udali u Prokuplje, a nedugo zatim je i umrla u svojoj 21. godini.

Foto: wikipedia

Vojislav se tada potpuno okrenuo kafani. Od jutra do mraka sedeo je za kafanskim stolom, pio i pisao, pokušavajući tako da ublaži tugu, narušavavši tako svoje i onako krhko zdravlje. Otac Jovan, zabrinut za sinovljev život, rešio je da ga ponovo oženi. Našla se i zgodna prilika. Mlada Zorka Filipović, ćerka prijatelja Ilićevog oca, vesela i rumena devojka. Venčanje je ubrzo bilo zakazano, a ta svadba, neobična i vesela ostala je upamćena po tome što je mladoženja udario austrijskog žandarma koji mu nije verovao da se ženi i tako završio u zatvoru.

I pored toga par je u braku proveo lepih pet godina, koje su prekinute smrću mladog pesnika na današnji dan 1894. godine.