"Čovek je u rukama nosio mrtvu suprugu"! Potresne scene iz kolone: Bojana sa 13 godina proterana u "Oluji" (FOTO/VIDEO)

Bojana Vučić, koja je sa samo 13 godina preživela zločinačku akciju "Oluja", danas je bila gost Dejane Kljajić u emisiji "Info dan".

- Svaki avgust je jako težak. Teško je svih ovih 30 godina, jer sa "Olujom" se ustaje i leže - rekla je Bojana Vučić iz Vojnića i dodala da je to ono što u ljudima iz Republike Srpske Krajine ostaje čitavog života.

Bojana je navela da je osim smrti, najteže je doživeti egzodus, a posledice istog ostaju i to iz misli ne možete da sklonite.

- Avgust je posebno težak, jer je to kao da vam neko malo zaraslu ranu ponovo otvara. Mi smo, pre "Oluje" već pet godina bili u ratnim okolnostima i privikli smo se. Stalno se pucalo. Tog 4. avgusta je krenulo intenzivno, kao nikada do tada. Moja kuća se nalazila pored bolnice, koja je bila meta i tu je najviše granata palo - priseća se Bojana.

Objašnjava da je na svaki minut po jedna granata padala, te da je ona, kao trinaestogodišnjakinja bila zbunjena, nije znala šta se dešava, ni kada će prestati.

- U jednom trenutku je prestalo, a onda su počeli da dovoze sve više ranjenika u bolnicu sa ratišta, bolnica se uskomešala, ni oni nisu znali šta se dešava - nastavlja svoju priču.

Foto: Zoran Sinko

Dan kasnije, napadi su trajali, a Bojana je sa najbližima tek 6. krenula negde, na neko vreme. Mislili su da će se negde skloniti, pa kasnije vratiti kući.

- Krenuli smo kud i svi ostali, nismo znali kud idemo. Petrova gora nam je bila blizu Vojnića. To je šuma gde su se sklanjali i za vreme Drugog svetskog rata. Umesto tamo, krenuli smo ka Baniji, Glini, Žirovcu... - kaže sagovornica Informera.

Napadi su trajali danima, pa smo imali spremnu torbu sa najosnovnijim stvarima: dokumenta, vrednosti i malo slika, ono što staje u jedan auto.

Kako je Bojana kao mala svirala harmoniku, majka je našla još malo prostora i ponela njen instrument.

- Kad smo krenuli bili, smo bombardovani kod gline. Puno ljudi je izginulo, a i dan danas vode se kao nestali - kaže Bojana.

Nakon 30 godina, Bojana se seća teške scene čiji je svedok bila u izbegličkoj koloni. Objašnjava kako je gledala stariji bračni par, koji je krenuo na put bez prevoznog sredstva. Žena je od velikog stresa, vrućine i umora preminula, a suprug ju je nosio na rukama.

- Ljudi su na tom putu ostajali bez goriva. Niko nije imao spremne zalihe, kola su se kvarila, deca rađala i umirala. Ni za njih nije bilo ni vode, ni mleka. Kod Žirovca, čovek je išao i muzao kravu, kako bi dete nahranio.

Foto: Zoran Sinko

Put bez povratka trajao je oko deset dana, a Bojana kaže da je iz ove perspektive teško odrediti vreme. U koloni je bila sa bakom i dekom, otac je ostao na ratištu, a majka vozila očeve roditelje. U jednom trenutku su se razdvojili i danima nisu znali ništa jedni o drugima.

Na granici sa Srbijom, sačekali su ih rođaci iz Beograda i garantovali za njih, kako bi napustili izbegličku kolonu.

- Dođete kao neko ko je iz srednje građanske porodice, ne oskudevate, imate dovoljno, a dođete kao beskućnik, čekate da vam daju da se presvučete. Nosila sam strinine stvari da bih išla u školi. Druga sredina, drugi ljudi, koji ne mogu da shvate da ste imali život, već vas posmatraju kao beskućnika koji je tu došao - priča nam ona i dodaje:

- Imam dinarsku inat, kao svi mi, i nisam poklekla. Rekla sam da ću biti najbolja verzija sebe. Učila sam i ostvarila uspehe, pa nisam imala problema kasnije. Kad pogledate kolonu i beznadežna, polu mrtva lica, a nakon 30 godina shvatite da svi oni sada imaju svoje kuće, da su im deca završila fakultete... Oni su građani ove države koji punp doprinose i tome možete da se divite - govori Bojana Vučić i poručuje da su Srbi iz Republike Srpske Krajine, kao beskućnici došli u zemlju raorenu sankcijama i uprkos tome, uspeli da od nule izgrade živote.

Čitavo gostovanje Bojane Vučić možete pogledati ispod.