EMINENTNI BRITANSKI KRITIČAR O DARI IZ JASENOVCA: Film je prikaz fašističkog ugnjetavanja Srba, nepravedno se našao u središtu kritika

Film "Dara iz Jasenovca", o srpskoj devojčici u koncentracionom logoru Jasenovac iz Drugog svetskog rata u Hrvatskoj, optužen je za promociju srpske nacionalističke agende, ali zapravo predstavlja ozbiljan pokušaj prikazivanja fašističkog ugnjetavanja piše Balkan Insight

Eminentni britanski istoričar Rori Jomans, stručnjak za period ustaške NDH, ne slaže se sa takvim jednostranim viđenjem ovog filma, ističući da je "Dara iz Jasenovca" ozbiljan prikaz fašističkog ugnjetavanja.

- I pre nego što je publika imala prilike da pogleda film Predraga Antonijevića, koji se bavi stravičnim zločinima ustaša u kompleksu logora smrti Jasenovac, naišao je na salve neopravdanih kritika američkih i britanskih filmskih poznavalaca - piše Jomans za "Balkan insajt".

U avgustu 1941. godine, hrvatski fašistički ustaški pokret uspostavio je sistem logora Jasenovac, gde su ubijani Srbi, Romi, Jevreji i antifašisti kao rezultat rasnih i drugih diskriminacionih zakona.

Recenzenti su film odbacili kao grubu srpsku nacionalističku propagandu, antihrvatsku i antikatoličku istorijsku reviziju. Jedan kritičar je otišao toliko daleko da je ustvrdio da film uopšte nije trebalo da bude snimljen.

Foto: Printskrin video

Prikazi nasilja u kampu neosnovano izazvali prezir

"Dara iz Jasenovca" ima za cilj da predstavi svakodnevni život u koncentracionom logoru sa stanovišta desetogodišnje devojčice Dare Ilić, uhapšene zajedno sa starijim bratom, majkom i dvogodišnjim bratom Budom, pod terorom ustaške policije i nemačke vojske nad srpskim civilima u regionu Kozare.

Njenog oca ustaše su već zatvorili u Jasenovcu i radi kao grobar na stratištu Gradina, znajući da će jednog dana sam iskopati grob. Ubrzo pre dolaska u ženski i dečji deo kompleksa logora, Stara Gradiška, Darina majka i stariji brat su ubijeni.

Nakon toga, priča se fokusira na Darinu odlučnost da održi obećanje koje je dala majci: da nikada neće dozvoliti da bude odvojena od brata Buda, čak iako on postaje sve slabiji i kada u kampu masovno ubijaju majke ili ih šalju u Nemačku na prinudni rad.

Uprkos tvrdnjama brojnih kritičara, u ovom filmu ima malo dokaza o nacionalističkoj agendi. Suprotno tome, u prvoj sceni, mlada hrvatska seljanka spašava bebu iz kolone zatvorenika na putu do koncentracionog logora, gorko osuđujući nehumanost ustaša prema srpskim ženama i deci. Kao takav, film od samog početka eksplicitno odvaja obične hrvatske građane od režima.

Film takođe ne ignoriše patnju Jevreja ili Roma u kampu. Trubački orkestar koji prati banket za osoblje kampa je romski i očigledno su Romkinje prisutne među logorašima, dok su dva najvažnija sporedna lika u filmu Jevreji. Tačno je da se film fokusira na iskustva srpskih žena i dece u logoru, ali tada su većina zatvorenih u Jasenovcu-Staroj Gradiški etnički bili Srbi.

To, pak, odražava činjenicu da je ustaški pokret smatrao uništavanje Srba kao naroda svojim glavnim ciljem izgradnje države, bez kojeg hrvatska država nije bila održiva. Razumnija kritika je što film pokazuje antikatoličku pristrasnost, tvrdnju koja se verovatno zasniva na sporednoj ulozi bešćutne monahinje u kampu.

Sektori Katoličke crkve u Hrvatskoj odigrali su sramotnu ulogu u progonu Srba: osim zloglasnog brata Miroslava Filipovića-Majstorovića, koji se pojavljuje kao sporedni lik u filmu, brojni sveštenici, monasi i studenti bogoslovije služili su kao stražari koncentracionih logora. Međutim, dok su neke monahinje zaradile nezavidnu reputaciju zbog okrutnosti prema srpskoj deci, naročito u dečjem kampu Jastrebarsko, nijedna monahinja nije bila smeštena u Jasenovcu ili Staroj Gradiški, piše Balkan Insight.

Foto: Printscreen You Tube

Suočavanje sa užasom

Čini se da su producenti filma uradili prikazali događaje iz raznih kampova i sve ih ubrojali u iskustvo Dare i njenog brata. Portret hrvatskog nadbiskupa Alozija Stepinca na zidu učionice u kojem časna sestra indoktrinira decu ustaškom ideologijom, okačenu uz Antu Pavelića, vrhovnog vođu države, "bode oči".

Bez obzira koliko je Stepinac bio moralno upitan i koliko nije zaslužio svetost, on je bio duboko nepopularan i u osnovi mu nije verovao ni ustaški režim. Stoga je malo verovatno da bi njegova slika bila prikazana pored Pavelićeve. Da li je ovo dokaz antikatoličanstva, sasvim je druga stvar.

Vredi imati na umu da je "Dara" igrani film, a ne dokumentarac; povezivanje događaja i likova u dramske svrhe standardni je deo filmske konvencije.

Slična zapažanja važe i za kostimografiju. Jasno je da je kostimograf Ivanka Krstović pažljivo proučavala fotografije logoraša. Međutim, kostimi za ženske ustaške čuvare - poput istorijske ličnosti čuvara Nade Tanić-Luburić - manje su uspešni.

Neke od najoštrijih kritika rezervisane su za scenu tokom koje su zatvorenici prisiljeni da sviraju muzičke stolice, a gubitnici stradaju. Naizgled, ova scena podstaknuta vođenjem ljubavi između Tanić-Luburić i njenog kolege, kasnijeg supruga i zapovednika Jasenovca, Dinka Šakića, uzgleda jeftino. Međutim, ove scene imaju malo više smisla kada shvatite šta Antonijević pokušava da postigne, želi da nas suoči sa užasom koji se odvijao u Jasenovcu.

Mračni banket, koji prikazuje scenu u kojoj mladi nemački oficir povraća dok mu se nadređeni iživljava je scena koja se zasigurno događala u Jasenovcu, sumnjivije je da li je bio prisutan šef ustaškog sistema koncentracionih logora, Vjekoslav Maks Luburić.

Isto tako, iako su nemački zvaničnici redovno izražavali gnušanje nad ustaškim zločinima i s vremena na vreme posećivali režimske koncentracione logore, nema dokaza da su bili prisutni kada su počinjena takva zlodela.

Iako je glumac Marko Janketić daleko lepši nego što je Luburić bio u stvarnom životu, on sa zapanjujućom tačnošću beleži njegovu sociopatičnu, zastrašujuću ratobornost. U međuvremenu, Jelena Grujičić kao jevrejska medicinska sestra koja se sprijatelji sa Darom daje hrabro moralno jezgro filmu.

Foto: printscreen You Tube Studio B

Veličanstvena uloga Biljane Čekić

Film dirljivo istražuje neustrašive i složene moralne kompromise koje su zatvorenici koncentracionih logora u čekaonici smrti prisiljeni da naprave, a kamera ih izbliza snima izražajna lica.

Iznad svega, tihi, dostojanstveni nastup Biljane Čekić u ulozi Dare, odlučne da spasi bebu, ali očajnički ne želeći da bude odvojena od njega, čak i po cenu da ga spasi, nosi film sa sobom.

Poslednjim neizvesnim krugom emocionalno smo zahvaćeni njenom sudbinom; do poslednjeg trenutka zaista nije jasno kako će se njena priča rešiti sama od sebe

Možda su zasluge i mane ovog filma manje bitne od onoga što predstavlja. Uprkos svemu "Dara iz Jasenovca"  značajan je proboj koji pruža referentnu tačku regionalnim direktorima koji žele da snimaju ozbiljne komercijalne filmove o ratnoj Jugoslaviji usredsređene na žrtve

U četiri kratke, kataklizmične godine svog postojanja, Nezavisna Država Hrvatska, koju su vodile Ustaše, imala je prevelik uticaj na živote miliona običnih ljudi, a da ne pominjemo generacije koje su usledile. Arhiva sadrži toliko priča o iskustvima pojedinaca u tim godinama terora nad Srbima, Jevrejima i Romima - koje samo čekaju da budu ispričane.

Ako "Dara iz Jasenovca" ohrabri druge filmske stvaraoce da ispričaju neke od ovakvih priča, onda će ovaj film sigurno ostati upamćen po mnogo više od pregršta oštrih kritika.