SILOVANJE JE SVAKO PRISILJAVANJE NA POLNI ODNOS! Psihoterapeut objašnjava KO sve može biti počinilac!

Silovanje je svako prisiljavanje na polni odnos ili s njim izjednačenu polnu radnju, upotrebom sile ili samo pretnje. Žrtve silovanja najčešće su žene, ali to mogu biti i muškarci, homo i heteroseksualci, kao i deca, kaže za Informer.rs psihoterapeut Irina Dugonjivac

U slučaju silovanja, veoma je nezahvalno i opasno praviti bilo kakvu generalizaciju i tipologiju počinilaca, jer je svaki slučaj individualan.

- Zastrašujuća istina je da su to često porodični ljudi koji su uglavnom neupadljivog ponašanja, i u celini deluju kao sasvim prijatne i normalne osobe. Takvi muškarci su emotivno nezreli, imaju pogrešno shvatanje prava i potreba drugih, burno reaguju na odbacivanje, imaju slabu kontrolu agresivnih impulsa i imaju vrlo ograničenu ili nepostojeću sposobnost empatije: seksualni prestupnik ne može, ne brine ili odluči da ne razmišlja o tome šta silovanje znači za žrtvu - rekla je Irina za naš portal.

Kako objašnjava, primećeno je da mnogi silovatelji nikada nisu razmišljali o tome šta bi se moglo dogoditi nakon izvršenja dela, ako bi slučaj bio istražen ili ako bi bili pronađeni i zadržani.

Foto: Shutterstock

Ono što je važno jeste naglasiti da stvarni cilj silovanja nije postizanje seksualnog zadovoljstva.

Počinioce zapravo privlači ideja dominacije, demonstracije moći, želja za poniženjem žrtve, čak i osveta, jer se najčešće u svakodnevnom životu osećaju frusrirano, inferiorno i odbačeno.

Zajednička karakteristika im je, takodje, ta da oni krive žrtvu za svoje postupke, aludirajući na to da je provocirala ili potajno priželjkivala, pokušavajući time da opravdaju svoje ponašanje.

Uobičajene karakteristike nasilnika:

• ekstremna emocionalna nezrelost i egoizam;
• ponižavanje i nipodaštavanje drugih ljudi;
• nametanje svog mišljenja, pravila i normi ponašanja;
• upotreba zastrašivanja u govoru, ili preteće ponašanje kako bi se postigao željeni cilj;
• konstantna ljutnja, potpuno nesrazmerna situaiji;
• nagle promene raspoloženja;
• nedostatak kontrole nad nagonima;
• agresivnost;
• okrutno ponašanje, naročito pod uticajem alkohola ili drugih droga.

Mitovi, predrasude, uobičajena verovanja o silovanju:

• Silovanje je seksualni čin, služi za zadovoljenje seksualnog nagona
• Silovatelj gubi kontrolu nad svojim postupcima, usled provokacija od strane žrtve
• Silovatelj je mentano premećena osoba
• Silovatelj ima nepodnošljivu seksualnu žudnju
• Silovanje je spontana aktivnost
• Silovanje se dešava u afektu
• Silovatelj je stranac
• Dešava se na otvorenom prostoru, u mračnim ulicama...

Stvarnost

• Izuzev retkih primera, silovatelj je osoba sa prosečnim seksualnim nagonom
• Žrtva ne može da isprovocira silovanje, uvek je do nasilnika, nikada do žrtve
• Silovatelji su najčešće prosečni, porodični i neupadljivi ljudi, koji imaju redovne seksualne odnose
• Silovatelj ima neodoljivu želju za dominacijom
• Silovanja su najčešće unapred pripremana i planirana
• Silovatelj i žrtva se najčešće poznaju: komšija, muž, momak, prijatelj
• Silovanje se najčešće dešava u zatvorenim prostorima: kola, privatne kuće…
• Često je prisutno i fizičko nasilje
• Ono što se nameće kao glavno pitanje je kako pomoći žrtvama silovanja da se izbore sa svojom traumom koju su iskusile. Doktori mogu tretirati fizičke rane, dok su emocionalni ožiljci manje vidljivi, ali teži za izlečiti. Psihološka trauma izazvana silovanjem može biti izuzetno teška i duga… 

Foto: Informer

Reakcije koje proživljava žrtva silovanja slične su onima koje imaju osobe koje su doživele bilo koje drugo traumatično iskustvo i ponekad kao rezultat imaju dijagnozu posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

- Upravo se ovi traumatski odgovori smatraju jednim od glavnih razloga ne prijavljivanja brojnih napada (od ukupnog broja silovanja, u Srbiji se prijavi samo 6-8% slučajeva). Simptomi posttraumatskog stresnog poremećaja uključuju sećanje i ponovno vraćanje u mislima žrtve na sam napad, noćne more, insomniju, nagle promene raspoloženja, poremećaj ishrane, teškoće u koncentraciji, iznenadne napade panike, depresiju, teskobu… Primjećeno je da osobe koje su bile silovane, imaju povećan rizik i od drugih problema vezanih za mentalno zdravlje. Može se javiti depresija, pokušaj samoubistva, zavisnost od alkohola i drugih droga…

Ovo izuzetno traumatično i bolno iskustvo sa sobom nosi i osećaj stida, krivice, odgovornosti, lične bezvredosti, ideje o potencijalnoj osudi … iz tog razloga je od nemerljive važnosti podrška okoline i stručne pomoći, kako bi pre svega žrtva osvestila i prihvatila da zaista nije kriva i da ni sa čim nije mogla doprinti nasilju/silovanju…

Foto: pixabay.com

U većini slučajeva, žrtva misli da je sama kriva i da je nekim postupkom isprovocirala silovanje.

Vodi se idejom da je odgovorna, vodi se idejom da je sam taj čin ipak nečim isprovocira. Naš postupak, neka reč, garderoba ili čak pogled je izazvao tenziju i nasilnik više nije odgovoran za svoje ponašanje…

- Žrtva silovanja ni u kojem slučaju ne može biti kriva za silovanje, niti ga i sa čim može isprovocirati, ali se, nažalost, svakako suočava sa snažnim osećajem krivice. Suočava se sa visoko intenzivnim emocijama straha, stida, besa, ljutnje, kajanja i tuge… - naglasila je ona.

U celom procesu u kojem se žrtva trudi da preživi, uloga porodice i prijatelja je jako važna. Osobi, koja je pretrpela silovanje, potrebno je da zna da nije sama i da postoje oni na koje može da se osloni.

Žrtve se plaše da prijave napadače

Često se žrtve boje napadača i posle silovanja. Takođe, javlja strah da im se neće verovati. Žrtve silovanja se boje osude od strane najbližih i društva u globalu, kao I snažnog osećaja srama koji će tek nakon toga uslediti.

- Zato su podrška, razumevanje i zaštita okoline veoma važni. Žrtvi treba jasno staviti do znanja da nije kriva i da nije iznudila silovanje. Žrtva treba da zna da ima gde da ode, da bude sigurna da neće biti osuđena ili odbačena, da niko od nje neće napraviti krivca. Sve dok ove stavke nisu nisu zadovoljenje, osoba će se radije opredeliti za tišinu i ćutanje, oslanjajući se na sopstvene kapacitete da preživi, prihvati, izbori se i nastavi dalje, ma kakve posledice bile, a zaista mogu biti strašne i dugotrajne.

Foto: informer.rs

Sigurno ste već nekoliko puta čuli ovakvu rečenicu: Sama je kriva, zašto se nije branila?

Ideja od koje potiče ovakav stav je da:

1. Ljudi koji osuđuju druge veruju u pravedan svet, gde svako “dobija ono što zaslužuje”. Ovo je primer kognitivne distorzije (pogrešno tumačenje). Ako se čoveku nešto dogodi, onda je sama osoba to isprovicirala ili zaslužila. "Ništa se jednostavno ne dešava" ili "Sama si kriva, sama si tražila đavola...

2. Niko ne želi da se stavi u kožu žrtve. Niko ne želi da se poistoveti sa žrtvom. Niko ne želi da zamišlja kako je žrtvi. Ali većina ljudi će rado da se stavi u ulogu silovatelja ili zlostavljača, potpuno nesvesno. Ljudi uvek žele da se pridruže jakima, a ne slabima. To je zakon primitivnog čopora.

3. Najćešće su to ljudi koji sa sobom vuku gomilu trauma iz detinjstva, suštinski prazni, nesrećni i nezadovoljni. 

Bonus video: