BLANKO ČEK ZA UNIŠTENJE SRBIJE - OVO NE SMEMO ZABORAVITI! Ovakva zavera nikad nije skovana ni protiv jedne zemlje! TO ZNAČI RAT, UZVIKNUO JE RUSKI AMBASADOR...

Obeležavanje stogodišnjice prve svetske ratne katastrofe iskorišćeno je da se prst krivice uperi na Srbiju i Rusiju

Zašto su se stvari dogodile onako kako su se dogodile, a ne drugačije - pitanje je koje istoričari ponavljaju još od Herodota, koji ga je postavio pre više od dve i po hiljade godina

A da li se na ovakav upit uopšte može odgovoriti, u nauci koja se bavi istraživanjem prošlosti i dalje ostaje otvoreno. Glavni tokovi značajnih događaja često imaju toliko pritoka da je teško odrediti koja od njih je pravi izvor i garant tačnog razjašnjenja.

Fascinacija istoričara ovim pitanjem "šta bi bilo kad bi bilo", često služi i kao maska za novo iščitavanje prošlosti koje ima duboke političke motive da izvrši reviziju zvaničnih verzija istorijskih događanja. Na "meniju" su najčešće dva svetska rata s jednom jedinom namerom da se sakriju neprijatne i bolne istine o zločinima i njihovim izvršiocima. U toj istoriografskoj igri skrivanja pravih ciljeva i "pranja ruku" započelo se najpre sa traženjem novih krivaca za izbijanje Velikog rata. Obeležavanje stogodišnjice prve svetske ratne katastrofe iskorišćeno je da se prst krivice uperi na Srbiju i Rusiju.

Svetskim vladarima "ljudskim dušama" bilo je neophodno "prerađivanje" prošlosti i njeno usklađivanje sa današnjim predrasudama. Tako je "lopta" za Prvi svetski rat vraćena u Sarajevo. Srbija je okrivljena za atentat na Ferdinanda, a carska Rusija kao podstrekač. "Taj fantomski duh o nabeđenoj krivici izmileo je iz boce" i stavio na tapet Srbiju kao remetilački faktor, ne samo na Balkanu već i u Evropi. Poslednjih decenija te optužbe usmerene ka Srbiji, poput najgoreg virusa zahvatile su mnoge naučne i političke institucije širom sveta.

Postoje mnoga dokumenta da je svetski rat planiran mnogo pre Sarajevskog atentata. Od 1907. godine, kada načelnik Generalštaba postaje Konrad fon Hecendorf, intenzivno se završavaju operativni planovi za rat protiv Srbije, do pisma guvernera BiH Oskara Poćoreka upućenog ministru finansija Austrougarske Leonu Bjelinskom, 28. maja 1913. godine. Iz njega se jasno vidi da su postojali planovi za početak Prvog svetskog rata 13 meseci pre atentata u Sarajevu i 14 meseci pre austrougarske objave rata Srbiji.

Uostalom, i sam memorandum o savezništvu Beča i Berlina, potpisan 5. jula 1914, završavao se rečima da je napisan pre ubistva nadvojvode. Ta činjenica jasno pokazuje da memorandum nije nastao kao posledica događaja u Sarajevu.

Tog 6. jula car Vilhem je dao "kart blanš", blanko ček, odnosno bezuslovnu podršku Nemačke Austrougarskoj u svemu što ona u svom sukobu sa Srbijom odluči da učini.

Napravivši tajni sporazum, svaki od partnera je sada počeo da igra dodeljenu mu ulogu.

Tako je Austrija trebalo da napadne i pokori Srbiju pre nego što bi iko sasvim shvatio da se nešto događa. Evropa je trebalo da bude uljuljkana u verovanje da Austrija neće učiniti ništa sve dok se posle više nedelja sudske istrage ne utvrdi odgovornost krivaca.

Nesvesna pravih planova, Evropa ne bi preduzela mere predostrožnosti. Na taj način stvorena je atmosfera laži, zavera i prevara.

U odnosima Austrije i Srbije posle atentata došlo je do zlokobnog poluprekida, one u suštini nisu međusobno komunicirale. Austrijska istraga ubistava sprovođena je u tajnosti. Iako su svi članovi Principove grupe osim jednog, bili brzo pohapšeni, postupak protiv njih trajao je ne danima, nego se razvukao na nedelje, pa i mesece.

Zadatak Leopolda fon Berhtolda, predsednika vlade Austrije, bio je da sroči ultimatum Srbiji kojim će biti "isključena svaka mogućnost njegovog prihvatanja". Berhtoldu su bile potrebne najsvežije inkriminišuće informacije iz sarajevske istrage kako bi ih upotrebio u ultimatumu. Jedan od njegovih zvaničnika je otputovao u Sarajevo, pregledao dokaze i 13. jula poslao izveštaj koji nije odgovarao onome što su u Beču želeli da čuje.

Foto: wikipedia

Većina dokaza bila je neuverljiva. Austrijski istražitelji su našli sledeće: "Nema ničega što bi dokazivalo, ili bar potvrđivalo, pretpostavku da je srpska vlada učesnik u inspirisanju zločina, njegovoj pripremi ili snabdevanju oružjem. Naprotiv, ima razloga da se veruje da je to potpuno isključeno."

Vreme je prolazilo i nije se moglo više čekati da se pojave neoborivi dokazi o krivici Srbije. U nedelju po podne, 19. jula, ministri su se okupili u raskošnoj privatnoj rezidenciji Leopolda fon Berhtolda. Stizali su "taksijima i privatnim automobilima...

Kola su pristizala u razmacima, kako bi se izbeglo njihovo dramatično nagomilavanje...

Cela slika je podsećala na kakvo društveno okupljanje vikendom. Slučajni prolaznik, ukoliko bi uopšte obratio pažnju, ne bi primetio nijednu zvaničnu limuzinu", zabeležio je istoričar Frederik Morton. To nije bilo slučajno: učesnicima sastanka je bilo naređeno da ne dolaze službenim kolima.

Ministarski savet je odobrio ultimatum Srbiji. Sledećeg dana kurir ga je odneo ostarelom caru Francu Jozefu koji ga je pročitao i odobrio. Istovremeno, tekst je bio telegrafisan baronu Gizlu fon Gizlingenu, habzburškom poslaniku u Beogradu, "da nota treba biti predata kraljevskoj Srpskoj Vladi 23. jula u pet sati popodne. Na taj način, ultimatum bi istekao 25. jula u isto vreme. To je omogućavalo da Austrougarska mobilizaciju svojih oružanih snaga naredi i objavi u noći između subote i nedelje 25-26. jula.

Srpska vlada je zasedala ceo dan, celu noć i ceo sledeći dan. Nota Dvojne monarhije zahtevala je odgovor u roku od četrdeset osam sati. Pašić se za savet i pomoć obratio i drugim vladama, ali habzburški kuriri su kopije note isporučili vladama velikih sila tek ujutro, 24. jula.

Na vest o ultimatumu Srbiji britanski premijer Eskvit beleži: evropska situacija je "loša, da ne može biti gora. Austrija je poslala zastrašujući i ponižavajući ultimatum Srbiji, koja ga ni na koji način ne može ispuniti. Zahtevala je odgovor za 48 sati - u suprotnom, kreće u napad. Ovo skoro neizbežno znači da će Rusija stupiti na scenu suprotstavljajući se Austriji, u odbranu Srbije; a u tom slučaju, Nemačkoj i Francuskoj biće teško da ne priteknu u pomoć jednoj, odnosno drugoj strani". A Vinston Čerčil koji je tada načelnik admiraliteta, zapisuje: "Evropa drhti na ivici opšteg rata. Austrijski ultimatum Srbiji je najbezočniji dokument te vrste koji je ikada napisan."

Nemački ambasador u Londonu Lihnovski u svom izveštaju opisuje reakciju Edvarda Greja, ministra spoljnih poslova: "Bio je veoma pogođen austrijskom notom, koja po njegovom gledištu prevazilazi u svojoj vrsti sve što je ikada video." Veruje da "svaka nacija koja bi prihvatila takve uslove, u suštini bi prestala da se smatra nezavisnom". ("To bi bilo vrlo poželjno. To i nije nacija u evropskom smislu nego jedna razbojnička banda", prokomentarisao je kajzer Vilhelm, čitajući izveštaj Lihnovskog).

Sergej Sazonov, ruski ministar spoljnih poslova, u susretu sa austrijskim ambasadorom, zaprepašćeno je uzviknuo: "To je evropski rat... Ja znam šta to znači. Vi nameravate da zaratite sa Srbijom... Vi potpaljujete Evropu... Zašto Srbiji nije pružena prilika da se čuje i njena reč i čemu forma ultimatuma?... Činjenica je da želite rat i da ste spalili sve mostove... Baš se vidi kako ste miroljubivi."

Sazonov je poslao i cirkularni telegram zainteresovanim silama, tražeći od njih da zajednički rade u pravcu odlaganja roka. Sazonov je takođe zatražio od Austrije rezultate zvanične istrage o sarajevskim ubistvima, u skladu sa ranije datim obećanjima Beča da će poslati izveštaj ostalim silama.

Foto: wikipedia.org

I ruski poslanik Kudašev u Beču upitao je Berhtolda šta bi se desilo ako srpski odgovor ne bude prihvatljiv njegovoj vladi. Dobio je odgovor: austrijski poslanik će zatvoriti poslanstvo i otputovati sa svojim osobljem.

"Pa, to je onda rat," uzviknuo je Kudašev.

Sledećeg jutra Kudašev se vratio da zatraži produženje roka koji je Austrija postavila. Austrijska vlada je odbila.

U Londonu, 24. jula ruski ambasador je "u strogom poverenju" saopštio nemačkom ambasadoru da je Rusiji "skoro nemoguće da savetuje srpskoj vladi da prihvati" ultimatum, "jer bi spala na nivo austrijskog vazala". Rekao je: "Rusko javno mnjenje to ne bi tolerisalo." Dodao je da su bečke namere sada savršeno jasne. "Samo vlada koja želi rat mogla je da napiše takvu notu."

OBJAVA RATA REDOVNOM POŠTOM

Habzburška carevina se pripremala da prekine sve veze sa Srbijom. To je značilo da tamo ne bi ostao nijedan austrijski zvaničnik. Zato iz Beča 22. juna šalju pismo za Berlin - traže savet i pomoć. Kako da Dvojna monarhija objavi rat Srbiji? Ko bi predao objavu rata? Da li bi Nemačka prihvatila da to učini u ime Austrije?

Dobili su negativan odgovor: "Naše stanovište mora biti da je sukob sa Srbijom interna stvar Austrougarske."

I šta sad, Berlin i Beč razgovaraju o načinu objave rata čak i pre nego što je austrijski ultimatum bio predat. Austrougarska je 28. jula objavila rat Srbiji, telegramom koji je poslat redovnom poštom preko Bukurešta.

 

Ostavite komentar

Pošalji komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.