DIREKTOR DOMA U ZVEČANSKOJ OTVORIO DUŠU! Neka deca koja ovde odrastu zovu posle da im budemo kumovi, a neka... Težina, ljubav, suze, borba - priča satkana od milion emocija

Svake godine u Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine Zvečanska dođe između 170 i 200 štićenika, ali isto toliko i izađe iz centra kako zbog toga što budu profesionalno osposobljeni ili se vrate u porodicu

Iako je generalni stav da deca ne treba puno vremena da provedu u ovakvim ustanovama i da, ako je to moguće, što pre treba da budu sa porodicom, neka od njih provedu čitavo detinjstvo u Zvečanskoj, pa čak i završe fakultet.

- Ovde su deca sa različitim razvojnim problemima. Deo njih je sa posebnim potrebama, deo njih ima probleme u ponašanju, deo emocijalne smetnje... različiti su profili i potrebe, a svi oni ulaze u ovakvu ustanovu - kaže direktor centra Zvečanska Zoran Milačić.

Milačić kaže da je kapacitet same ustanove je 528 mesta, trenutno je smešteno oko 370 mališana, a o njima brine 351 zaposleni.

- Negde oko 60 različitih zanimanja funkcioniše na nivou centra. Moram da kažem da pored stručnih radnika, ovde rade ljudi koji su podržavajući i mnogo znače rast i razvoj dece - kaže on i dodaje da je ovaj broj dovoljan za potrebe dece.

- Moramo znati da postoji lepeza razloga zbog kojih neko dete ulazi u sistem socijalne zaštite. Ukoliko govorimo o stanju bolesti kod roditelja, njihovom zdravstvenom stanju, nemogućnosti da se brinu o deci... onda možemo reći da su to neki objektivni razlozi. Postoje i drugi razlozi koji zadiru u ličnost roditelja gde se dešava da se radi o roditeljima koji su nekompetentni, neadekvatno se ponašaju prema deci, zlostavljaju ih... i to su razlozi zbog kojih dete može provesti deo života u ustanovi poput naše - rekao je on.

Roditelji su najbolje rešenje za dete

Milačić kaže da se prilikom utvrđivanja potreba za smeštaj dece utvrđuje i kakve su kompentencije roditelja, kao i da li postoji mogućnost održavanja kontakta između njih i deteta.

- Stav u sistemu socijalne zaštite jeste da ukoliko je ostvarivo, deca imaju kontakt sa prirodnom porodicom. Postoji i stručno mišljenje da ukoliko se uspostave uslovi, ili se vrate kompentencije roditeljima, deca što pre treba da im se vrate. Kakvi god da su, roditelji su najbolje rešenje za dete ako postoje neki osnovni uslovi. Svako naše dete koje ima uslove, održava kontakt i roditelji su dobrodošli - kaže on.

Najčešći razlozi zbog kojih dete bude smešteno u dom jesu bolest porodice ili nekompententnost roditelja, odnosno neadekvatno ponašanje.

- Ako se radi o nebrizi, ili neadekvatnoj brizi. Često ste u prilici da vidite decu koja prose na ulici ili služe za ostvarivanje neke zarade. To je često neka vrsta zloupotrebe deteta ili nekompetencije roditelja koji ne razumeju šta roditeljstvo znači - objašnjava Milačić i dodaje da socijalne službe uvek rade sa roditeljima kako bi pokušali im vrate kompetencije.

Iako većina ljudi smatra da može da ostavi dete u domu, zapravo to nije moguće.

- Ne možete zakucati u ovu ustanovu i reći:"Ja želim da smestim dete". Vi se morate pojaviti u matičnom centru za socijalni rad i definisati kroz rad stručnih radnika centra da li se radi o odsustvu roditeljskog staranja. Porodica može da kontaktira sa centrom po prijavi škole, koja vidi da se u porodici nešto dešava, ili prijavi komšiluka, ličnog dolaska... onda centar za socijalni rad utvrđuje da li se radi o nekompententnosti roditelja i nakon toga podnosi zahtev ovakvoj ustanovi koja odlučuje da li su razlozi takvi da dete može biti smešteno u ustanovi - kaže on.

Postoji i put hitnog smeštaja, a to je kada centar za socijalni rad vidi da je potrebna neka hitna intervencija. Recimo, ako je dete na ulici. A deca se smeštaju po prijavi, bilo policije, mesne zajednice, škole, komšiluka pa čak i šire porodice.

- Onda se dete smešta u ovoj ustanovi, ali u usluzi koja podrazumeva prihvatilište ili privremeni boravak dok se ne utvrdi šta se sve izdešavalo - objašnjava Milačić.

Dete uvek pita jedno pitanje

On dodaje da je svako odvajanje deteta od porodice trauma, koju zaposleni u domu pokušavaju da prevaziđu zajedno sa mališanom.

Međutim, postoji jedno pitanje koje gotovo svako dete postavi kada ga dovedu u dom.

- Zašto ja moram da budem bez mame i tate? Nekada deca nisu na tom nivou razvoja da mogu da razumeju šta se sve desilo u porodici. Vi ta pitanja morate da proradite sa njim, da približite situaciju i pokušate da ga dovedete na jedan nivo da može normalno da nastavi da funkcioniše... Vrlo je važno da detetu bude sasvim jasno šta ga očekuje i šta će proći dok bude u samoj ustanovi - objašnjava Milačić.

On dodaje da su ranije deca u ovakvim ustanovama boravila značajno duže, pa se dešavalo da dete bude unutra do momenta dok se profesionalno ne osposobi.

- Bilo je da uđe na nekom uzrastu od pet-šest meseci a da izađe kada završi fakultet, odnosno sa 26 godina. Odrastanje je bilo vezano za jednu ovakvu ustanovu. U takvim situacijama deca su doživljavala svoje vršnjake kao decu iz porodice. Međutim, politika države Srbije se promenila. Smatramo da nije dobro da kompletno odrastanje provedu u domu i pokušavamo da deca što kraće budu u ovakvoj ustanovi. Sada postoji ta bliskost, ali ne na nivou da su im to bliski rođaci. Već da su prijatelji i osobe od poverenja - kaže Milačić.

Iako u domu dobiju mnogo toga, deca se uvek više raduju povratku roditeljima.

- Kakvi god da su roditelji, njihovu su. I oni se uvek raduju da im se vrate. Imali smo situacije gde dete profesionalno osposobimo i uz napore im obezbedimo kod nekih kompanija prolaznost za zapošljavanje. I kada započnu samostalni život, započinju ga tako što kreću sa zarađivanjem. Neke od porodica nikada nisu ušle u radni odnos, pa deca kada se vrate kod njih i materijalno im pomažu ali im je to drago. Znači, vole da bude uz svoju porodicu! - dodaje Milačić.

Zovu osoblje domova za kumove

Iako se od većine ljudi koji rade u ovakvim ustanovama može čuti da su oni profesionalci koji se trude da imaju isti stav prema svima, Milačić objašnjava da se oni, zapravo, samo trude da bude tako.

- Ali je to, prosto, u životu nemoguće. I svako dete i svaki profesionalac, iako ne želi to da pokaže, na neki način se veže za nekog. Jednostavno mu više prija. Naši korisnici ostaju sa nekim svojim vaspitačima, psiholozima, socijalnim radnicima... u trajnoj vezi. I kada napuste ovu ustanovu oni nas redovno kontaktiraju. Mi smo vrlo često kumovi na njihovim venčanima, odlazimo na njihove rođendane i vrlo nam je drago kada vidimo da napreduju, da se razvijaju, imaju svoje porodice i decu, da to funkcioniše kako je bila i naša želja. To je prirodno i ljudski, a trudimo se da deo njih koji su završili određene škole koje su potrebne ovoj ustanovi i zaposlimo ovde - kaže Milačić i dodaje da imaju vaspitače koji rade sa decom, a prošli su kroz dom i tu se profesionalno osposobili.

Postavlja se pitanje zbog čega deca, koja su praktično odrasla u centru, biraju zanimanja koja su u vezi sa ovom ustanovom.

- U postupku osposobljavanja zajednički radimo na tome šta može biti adekvatna škola za njih. Tu se vrši procena njihovih intelektualnih mogućnosti, a paralelno se upoređuje sa njihovim željama. Normalno, nekada nas poslušaju a nekada ne. Ali kod neke dece, odnosno mladih ljudi, možda i postoji želja pošto su rasli sa nekim našim profesionalcima da upravo to upišu. To je, moguće, jedan od razloga. I svakako nije nešto što im mi namećemo, radi se o njihovoj želji - kaže Milačić, i dodaje da imaju različite druge štićenike koji su završili druge fakultete pa čak i devojku koja je nedavno doktorirala slikarstvo dok je bila u domu.

S obzirom da je dugo godina direktor centra, Milačić kaže da je i sam sačuvao kontakte sa desetak bivših štićenika.

- Jedno desetak momaka su u stalnom kontaktu samnom, a jedan od njih radi kao vaspitač u jednoj našoj organizacionoj jedini - kaže on.

Dečje brige nosite svojoj kući

Svoju ulogu direktora doživljava kao podršku vaspitačima, psiholozima, socijalnim radnicima i drugom osoblju koje direktno radi sa decom, a deca koju su izveli na pravi put im daju snagu da izdrže.

- Ovo je posao koji je jako težak. Emocionalno iscrpljuje. Bez obzira što ste profesionalac, neke brige koje delite sa njima nosite kući. I kada vi vidite koliko dete napreduje, kada zasnuje svoju porodicu, javlja vam se... onda sigurno da vam je puno srce i daje novu energiju za rad sa drugom decom. Tako da su to sjajni događaji koje mi volimo i daju vam povratnu informaciju da niste bezveze u ovoj ustanovi, da ste dali svoj doprinos - objašnjava on.

Bonus video: