JEDNA JE OD POSLEDNJIH MONAHINJA KOJA JE SAČUVALA SVETINJE! Gračanička igumanija Teodora sahranjena na manastirskom groblju, kroz nju prošao jedan gračanički vek (FOTO)

Igumanija manastira Gračanica Teodora sahranjena je na monaškom groblju, a od nje se oprostio vladika Teodosije.

Ceo svoj život posvetila je ovom manastiru, žiteljima Gračanice i našoj zavetnoj zemlji Kosovu i Metohiji, rekao je u besedi vladika Teodosije

- Idi, Teodora, i donesi brašna! - zapovedila je stroga igumanija Tatijana mladoj monahinji, gotovo detetu. Ova je uzela neki sud i krenula da prosi, da nađe kilogram brašna da zamese hleb. Ničeg nije imala ta grupica žena iz Gračanice. Iz porodice Stojanović dovezli su im džak brašna. Dar im nikad nije zaboravljen.

 

- Dogovorimo se, miko, pa usred noći uđemo u crkve. Ja uzmem veliku iglu za pletenje da iz kase iščeprkam neki dinar da ne pomremo od gladi. Sve su nam uzeli komunisti – crkva je bila oduzeta, zemlju uzela Zemljoradnička zadruga, kasa je državna, nismo smele da idemo u baštu kroz park nego okolo... Mnogo su nas maltretirali od 1955. do 1963. godine. Tad smo otišle u Beograd i žalile se Komitetu. Rekli su nam: ’Idite, sestro, kući, biće sve oslobođeno.’ Bili su nam uzeli i konak, nas smo sedam spavale u jednoj sobi. Vrlo smo teško prolazili to doba - svedočila je igumanija Teodora, koja je posle duge bolesti preminula u Beogradu i juče sahranjena na monaškom groblju manastira Gračanica.

Kako je onog dana sa lavorom u rukama krenula u svoj narod da prosi, monahinja Teodora iz njega nikada nije izašla niti ga je ikada ostavila i zaboravila. Nema u gračaničkoj istoriji, koja traje preko sedam stotina godina, ličnosti koja se toliko i tako saživela s narodom, manastirom i njegovom lepotom.

 

 

- Kakav je narod u Gračanici, Teodora? - pitali su je igumanija, vladika, sveštenici...

- Angelski, mati, angelski! - odgovarala je mlada kaluđerica, sve dok jednog dana u manastir nije došao sveštenik Milorad Cvetković – bacio svoju veliku crnu torbu na sto stroge gračaničke igumanije, odložio epitrahilj, krst i trebnik i rekao: „Sa dna do vrha Gračanice – niko me nije u kuću primio!”

„Teodora, crna Teodora, ovaj tvoj angelski narod popa u kuću ne prima!”, viče igumanija Tatijana.

„Uzmi blokče i olovku i idi u parohije, pa nek tebe prima tvoj angelski narod!”

Od tada je ona, suprotno praksi i pravilima, gotovo preuzela ulogu sveštenika u mnogim selima centralnog Kosova. Razgovara s bolesnima, a s balonom osvećene vodice obilazi domove Srba, izgovara molitve, do kasno u noć za Svetog Nikolu reže slavske kolače i svi je čekaju da se slava ne izgubi.

„Prvi mi je kapije otvorio Šujo, a njegova žena Drenka se raduje: ’Imaš li sveće? Imam, imam!’ I tako od vrha do dna Gračanice, samo jedna kuća odbi da primi svetinju.”

Kumuje stotinama ljudi, odlazi peške po sirotinjskom Novom Brdu sa osvećenom vodom u rukama. S Albancem zaustavlja teške rudničke kamione da se, u nesigurnim vremenima i po mraku, vrati u svoj manastir.

„Ako su moji, ja ću reći da si mi brat – ti ćuti, a ako su tvoji, ti kaži da sam ti sestra – ja ću da ćutim, žensko sam.”

Kad su nabavile par konja, Putka i Veziru, kad su počele da oru i dovlače drva, pa čak i kad su se survale u kanjon Drenice kod Goleša, videlo se da njihov ropski rad i molitva čuvaju Gračanicu. U najlepšem hramu prebogatog srpskog kralja Milutina, što je gradio hramove od Krke do Jerusalima i delio priloge od Barija do Budima, vladala je glad i potpuna pustoš. Vladika Pavle, kasniji srpski patrijarh, godinama podučava monahinje – izmučene radom na njivama – pevanju, Svetom pismu, istoriji, a kad Teodora počne da peva, on, sav od istančanog sluha i tačnosti, počinje da se mršti i nervira.

Kroz mati Teodoru prošao je jedan gračanički vek. Kad su pobedile bedu, glad i vratile crkvu iz komunističkih ruku, sestre otvaraju vrata za umetnike, studente i gradski svet Kosova. Uprkos strogim i izričitim zabranama vladike Pavla, na manastirskoj ekonomiji jednog dana je osvanuo čak i automobil, a mati Teodora postaje ekonom. U svom crvenom jugu zatrpanom vinom, sirom i dokonim studentima Univerziteta u Prištini, ona postaje omiljeno lice koje hrani, teši i uporno traži zemlju Svetog kralja Milutina.

- Sedeo je kralj u perunike, u Badovac – tu i sad rastu. I na oblak video Gračanicu, pa se spustio i naredio da se zida - pričala je jednu od samo njoj znanih verzija priče o nastanku manastira. Tu gde je ona zamišljala kralja, episkop Teodosije je, na vraćenoj zemlji, podigao jednu od najsavremenijih ekonomija u srpskoj crkvi.

 

 

Bombe NATO pakta i sukob 1999. iz temelja su protresli Gračanicu, na njene zidove je stigla bodljikava žica i ostala do dana današnjeg. Vojske KFOR-a, izbeglice, mrtvi i ranjeni, visoki zvaničnici celog sveta, avanturisti, čudaci i novinari stižu u manastir koji postaje duhovno i političko središte kosovskih Srba. Igumanija Efrosinija, njena zamenica Teodora i sestrinstvo, sve su ih ispratile i ugostile, iako je nemaština i glad ponovo pokucala na gračanička vrata. Njih dve su, zajedno sa Predragom Milovanovićem Šprendijem, u kasnu jesen 1999. nabrale punu traktorsku prikolicu kukuruza i sedeći na njoj dovezle kasetnu bombu sa malim belim padobranom. Šprendi je uzeo bombu odneo je švedskim vojnicima KFOR-a i rekao: „Ovo je vaše!” Vojnika više nije bilo u manastiru. Svi su se razbežali, a nekoliko sati kasnije snažna eksplozija začula se mestom. Specijalna jedinica deaktivirala je bombu.

Mati Teodora (Žarković) rođena je 1940. u selu Raklja kod Aleksandrovca. Sedamdeset godina živela je u manastiru i jedna je od poslednjih monahinja iz generacije koja je sačuvala najveće svetinje Srpske pravoslavne crkve. Za rad, molitve, trpljenje i otpor ovih žena nijedan sistem nije imao rešenje i svetinje su sačuvane. One se gotovo nikada nisu isključivale iz života. Kad Novaku Đokoviću ne ide u nekom važnom teniskom meču, zabrinuta igumanija blago bi rekla svojoj sestri: „Idi, Saro, zapali onu veliku sveću i učini koju metaniju ispred Majke božije!”

Zato je juče na sahrani utihnula Gračanica, a u crkvu nije mogao da stane sav svet koji se opraštao od svoje narodne igumanije. Rodbina iz Aleksandrovca, prijatelji i kumovi iz Beograda, Prištine, Niša, profesori i svi đaci Bogoslovije iz Prizrena, za koje je stalno govorila da će joj pevati na opelu. Za njih je govorila da su njena deca, da su gladna i „uvek tovila svinju od sto pedeset kila i spremala sto kila sira”.

Igumani, dečanski Sava Janjić, Mihailo iz Arhangela prizrenskih, Teoktist iz Sopoćana, Danilo iz Banjske, sveštenici, igumanije na čelu sa episkopom raško-prizrenskim Teodosijem služili su opelo.

- Ceo svoj život posvetila je ovom manastiru, žiteljima Gračanice i našoj zavetnoj zemlji Kosovu i Metohiji”, rekao je u besedi vladika Teodosije i naglasio da je ona „kao osoba bila svima sve, kako bi božanska ljubav kroz nju mogla da dođe do svakoga”.

Razgovarala je sa predsednicima i patrijarsima, svedočila o teškom stanju pred kamerama, napajala svojim vinom umetnike i profesore, nahranila i školovala mnogu sirotinju.

- Pedeset godina mi je u kući – u dobru, u zlu, u svemu”, kaže Mara Popović iz Gračanice sa suzama u očima. Retki su ljudi koji na takav način uđu u priču i istorije jedne velike svetinje. Mati Teodora se ugradila u njenu lepotu i značaj i saživela se sa ljudima njihovim strahovima, radostima, verom i ugroženim slobodama.