IZA KULISA: KAKO IZGLEDA POSAO NOVINARA I UREDNIKA CRNE HRONIKE

Novinar i urednik Tanjug TV-a Darko Jevtić: Verujem da oni koji se oduševljavaju kriminalcima imaju želju da ih se drugi plaše.

Crna hronika poslednjih godina "okupirala" je medijski prostor, ali nažalost nikada toliko i sa takvim intenzitetom kao tokom maja meseca kada smo imali dve nezapamćene tragedije u OŠ "Vladislav Ribnikar" i okolini Mladenovca. 

Na pitanja zbog čega nas ubistva, kriminalni okršaji i životi ljudi s druge strane zakona toliko zanimaju kao gledaoce i čitaoce, i kako se oni koji te vesti prave i prenose nose sa svim tragedijama koje su svakodnevni deo njihovog posla, otkrio nam je Darko Jevtić, urednik i voditelj emisije "Tačno na mestu" na televiziji Tanjug. 

Iako dugogodišnji i vrhunski profesionalac u svom poslu, priznaje da je nakon tragedija u "Ribnikaru" i okolini Mladenovca i on ostao zatečen i potrešen. 

Strah i neverica bila su prva osećanja većine ljudi, ali pitanja će se tek nizati. Mislim da će nam kao društvu trebati mnogo vremena da prevaziđemo te tragedije. Kako same te događaje, tako i sve ono što je usledilo, i što tek sledi. Svakom pojedincu treba vremena da shvati, odnosno da pokuša da shvati, šta se to dogodilo u ta dva dana. Kolektivno će nam trebati i više vremena. I sam sam bio, u prvom trenutku zbunjen, ako to mogu tako da nazovem, dešavanjima u „Ribnikaru“, a kako su se pojavljivale nove informacije, ta zbunjenost je prerasla u očaj kako su stizale vesti o još ubijene dece – kaže Jevtić. - Ni pre ovih događaja, a ni posle njih, ne mogu da kažem da postoji strah, pre bih to nazvao svesnošću da je moguće da se takve stvari dogode. Da li je razlog za to posao kojim se bavim, ne znam, ali verovatno da ima uticaja što u nekim situacijama ostanem pribraniji od drugih. Ali, težina ovih tragedija je tolika da jednostavno ne možemo da ih upoređujemo ni sa čim prethodnim, a samim tim ni svoje reakcije na njih. Nemamo sa čim, barem kod nas, da uporedimo ni oduševljenje vršnjaka trinaestogodišnjeg dečaka koji je hladnokrvno pobio svoje dugove, i podršku koju mu daju preko društvenih mreža. Ova dva masovna ubistva su pokrenula neke stvari sa kojima ćemo dugo morati da se nosimo kao društvo. Jedino je dobro što su na videlo izašli mnogi problemi od kojih kolektivno okrećemo glavu, a odnose se prvenstveno na vaspitanje dece, kako u porodici, tako i kroz prosvetni sistem. Prosvetiti nekoga, osim znanja, znači i usaditi mu životne vrednosti.

Crna hronika kao sektor bila je splet okolnosti

Na pitanje da li se svesno odlučio za hroniku ili su se okolnosti tako poklopile, Darko Jevtić kazao nam je da je njegov profesionalni put, na samom početku, bio splet okolnosti. 

Kod mene se poklopilo, s obzirom na to da nisam nikada razmišljao da se bavim novinarstvom. Davne 1995. godine tadašnja devojka me je prijavila na konkurs za BK televiziju gde su tražili lica za novu televiziju. Sticajem okolnosti, došao sam u dokumentarnu redakciju koja je imala i emisiju "Hronika 92" koju su tada radili Aneta Mihajlović i Ivan Pantić. Kako je Aneta počela da radi i na drugim emisijama, počeo sam da pomažem Panti i videli smo da to dobro funkcioniše, pa smo tako kasnije nas dvojica sa još jednim kolegom napravili emisiju „Rikošet“ koja me je i konačno profilisala kao novinara crne hronike. I u periodu pre „Rikošeta“, na TV B92 koja je tek trebalo da počne sa radom, takođe sam sektorski uglavnom pratio teme vezane za kriminal.

Sa mnogim kolegama iz drugih medija sam prijatelj

Darko Jevtić na Tanjug televiziji uređuje i vodi emisiju „Tačno na mestu“. Otkriva da mu radni dan često nije vezan za hroniku. 

Moram da kažem da mi radni dan često nije vezan za crnu hroniku. Nije retkost da se za potrebe vesti bavim nekom političkom ili bilo kojom drugom temom. Emisija „Tačno na mestu“ emituje se jednom nedeljno, tako da tokom tih sedam dana konstantno prikupljamo materijale, ali i pratimo šta se dešava kada je crna hronika u pitanju, jer je emisija praktično osvrt na prethodnu nedelju. Zato su i teme koje obrađujemo u njoj uvek aktuelne. Konsultujem se kako sa urednicima, tako i sa kolegama šta bi mogli da obradimo kao temu, i šta je to što bi gledaocima bilo interesantno. Konsultujem se i sa kolegama iz drugih redakcija, sa mnogima sam postao i prijatelj kroz posao kojim se bavimo. Naravno da sam kao i svi novinari crne hronike u kontaktu i sa ljudima iz sektora bezbednosti, tužiocima i advokatima, ali to više posmatram kao deo posla i način da se konstantno bude u toku sa dešavanjima, nego kao konsultacija. Meni je najvažnije da ne pređem tu granicu koja bavljenje ozbiljnim društvenim anomalijama pretvara u veličanje kriminala, što opet kod gledalaca može da stvori lažne idole i utisak da te loše stvari koje opisujemo nisu loše. 

Foto: Tanjug

Nekada sam autobusom, po kondukteru, slao snimke u redakciju

Tanjug je ime koje sa sobom nosi dugu i bogatu tradiciju i prestiž, ali istovremeno i veliku obavezu da se uvek bude prvi, tačan i jasan. Jevtić kaže da je rad za tako veliku i poznatu medijsku kuću i izazov i privilegija. 

Imam dovoljno godina da se sećam šta je Tanjug. Sama mogućnosti da učestvujem u stvaranju novog Tanjuga, novog u medijskom smislu jer je kompanija zaokružila sve platforme koje su potrebne da biste bili konkurentni na današnjem tržištu, za mene je privilegija i čast. O veličini i tradiciji ove kuće jasno govore reakcije ljudi kada se predstavim, bilo gde u svetu. Nekad mi se čini da stranci mnogo bolje znaju šta je Tanjug, a naročito ljudi u okruženju. A kada vidite takav odnos, postanete svesni kolika je vaša obaveza da informacije koje prenosite budu tačne. To je mnogo važnije od potrebe da prvi objavite neku vest, jer vas danas telefon upozorava da se nešto dogodilo. Zato je važno da vam ljudi veruju, jer će onda kod vas proveravati da li je nešto što su čuli tačno. Nekada sam po kondukteru, autobusom slao snimke sa terena, a sada je sve uživo.  Kao medijska kuća koju najčešće citiraju, i koja je zadržala i  taj najbrži, agencijski način izveštavanja, trudimo se da ne komentarišemo događaje, nego da damo tačnu i jasnu vest. Danas je velika konkurencija, i sve medijske kuće su na tržištu, ali Tanjug nikada neće dozvoliti da bilo šta dovede u pitanje tačnost i autentičnost svojih informacija. 

Očigledno je da je deo ljudi fasciniran kriminalcima

Darko Jevtić otkrio nam je ko su u vreme kultne emisije "Rikošet" bili najbrojniji gledaoci. 

Sećam se, kada su rađena marketinška istraživanja dok se emitovao „Rikošet“, da su pokazala da su naši gledaoci uglavnom žene u nekoj srednjoj životnoj dobi. E sad, zašto je to tako, zaista i do danas ne znam. Emisije tog tipa su uvek među najgledanijima, a kriminalci se prilagođavaju vremenu i uslovima u kojima žive. Danas imamo obračun dva kriminalna klana na ovim prostorima, a likvidacije njihovih članova mogu da se prate kao u nekoj telenoveli. Isto tako i pojedina suđenja na kojima svedoci saradnici deo po deo iznose sve ono čime su se bavili i šta su sve radili. Imate kriminalce koji su odslužili svoj drug društvu, ali koji sada zloupotrebljavaju medijski prostor i veličaju svoja nedela. I takve emisije su, nažalost, izuzetno gledane. Očigledno je da kod ljudi postoji fascinacija takvim osobama i takvim načinom života. Kada vidim da se neko time toliko oduševljava, padne mi na pamet da se radi o osobama koje, ne mogu da kažem da nemaju hrabrosti da budu kriminalci, jer je hrabrost vrlina, već o ljudima koji žele da ih se drugi plaše, i to na onom primarnom, animalnom nivou. 

Hronici pristupam kao običnom, svakodnevnom poslu

Jevtić kaže da je najveći izazov bavljenja crnom hronikom to da ostanete „čisti“ u poslu. 

Tu pre svega mislim na tačnost i objektivnost onoga što prenosite, a samim tim ste i mirni kada vam neko nešto prebaci, jer znate da ste u pravu. Naučio sam da je onim što napravite jedna strana uvek nezadovoljna. Nekada više, nekada manje. Odavno sam oguglao na reakcije roditelja kada se dokaže da im je dete kriminalac. I tada su im uglavnom mediji krivi za sve. Ali, da se vratim na početak, ukoliko odgovorno radite svoj posao i takvi problemi se svedu na minimum. Kada je reč o scenama kojima sam kao novinar crne hronike prisustvovao, svestan sam da je nemoguće da to ne ostavlja neki trag. Trudim se da svakom slučaju priđem na isti način, odnosno da se ne povezujem i ne identifikujem ni sa čim što se dogodilo. Trudim se da svemu tome pristupim kao običnom, svakodnevnom poslu. Često sa kolegama koji prate hroniku razgovaram o tome, i uglavnom imaju sličan stav. 

Savet mladim i budućim kolegama: Proveravajte svaku informaciju

Darko Jevtić priznao je da nije bio oduševljen kada mu je sin kazao da će krenuti njegovim stopama. 

Kada mi je sin davno rekao da će kad poraste biti novinar hronike, rekao sam mu: „Nema šanse“. Eventualno sportski novinar. I to ne zato što mislim da je biti sportski novinar lako, već zbog toga što nosi mnogo više lepih stvari sa sobom. Kada sam počinjao da se bavim ovim poslom bila je privilegija kada vas starije kolege udostoje poziva da sednete sa njima za sto. A vi onda upijate svaku reč i pitate se šta li oni sve znaju i pokušavate da shvatite kako razmišljaju. Danas se novinarstvo sve više svodi na kopiranje tekstova sa interneta, što ne mogu toliko ni da zamerim mladima, jer su tako naučeni. I pismenost je nekad upitna, pa čak i kod onih koji su  završili fakultet. Najvažniji savet mladim kolegama je da proveravaju tačnost informacija do kojih dolaze. Sa više strana. I da ne jure da objave nešto u šta nisu sigurni. Takođe, ne bi trebalo da temama pristupaju senzacionalistički. Moraju da shvate da su među našim gledaocima i roditelji, i porodice i prijatelji ljudi koje spominjemo u svojim emisijama – poručio je Jevtić.