Taksisti - prvi dostavljači brze hrane u našem gradu! Pročitajte autorski tekst Gorana Vesića

Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić napisao je autorski tekst pod naslovom "Taksisti - prvi dostavljači brze hrane u našem gradu".

,,Bakšiš odlazi u penziju” bio je jedan od novinskih naslova početkom 1963. godine kojim je najavljena odluka države da ,,bakšiš” bude deo računa koji gost plaća u kafani. Predlagač tog rešenja bilo je esnafsko udruženje, odnosno Ugostiteljska komora Beograda, koje je tvrdilo da je ovakav način naplate ,,najkulturniji i najpošteniji za celo osoblje lokala”. Prema njihovom predlogu ,,čast za konobara” fiksno bi iznosila 10 odsto od iznosa računa i predstavljala bi obavezu za svakog gosta. Bakšiš je, pisale su novine, star koliko i kafana i niko ga nikada nije ozvaničio, ali je uvek bio inventar svakog kafanskog lokala, stola i kelnerskog džepa. Nikad određen, uvek mali i veliki, pošten ili nepošten. Uglavnom, često veći od zvanične konobarske plate. Državni sindikat odmah je podržao ovaj predlog uz tvrdnju da je sadašnji način ,,čašćavanja zastareo, neodrživ i da je jedini krivac što su plate u ovom sektoru male”. Posao se onda, kao i danas, birao po lokaciji i mušterijama, a mnogi su bili skloni da prokomentarišu da konobarima uopšte nije tako loše i da oni pored svoje zarade koju im isplati gazda, dobiju još jednu iz novčanika gostiju.

Foto: printscreen

 

Kako pitanje ,,bakšiša” nije bilo ideološko povela se javna rasprava u medijima oko ovog predloga. Privatni ugostitelji, kojih je bilo sve više, usprotivili su se ovom predlogu bez obzira na to što je potekao iz njihovog esnafskog udruženja. Možda zato jer su glavnu reč u udruženju vodili direktori državnih ugostiteljskih firmi koje su imale u svom sastavu desetine kafana ali i zato jer su privatnici tvrdili obavezni bakšiši znače povećanje cena za deset odsto. Nisu se složili ni konobari i pored podrške zvaničnog sindikata, a u novinskim tekstovima moglo se pročitati da se i gosti protive inicijativi da se uvede ,,procenat na servis”.

Novine su pisale da je objavljivanje ideje o obaveznoj naplati bakšiša posvađalo zaposlene u kafanama jer ,,svi zaposleni želeli su svoj deo kolača”. ,,Kuvarica, jer zbog njenog ukusnog jela je kafana uvek puna, spremačica koja je zaslužna za čistoću, ali i šanker koji meša pića. Ispalo je da svi hoće promene, da svi zavide konobarima i da je zajednički procenat jedino rešenje. Ali konobari su protiv”, pisale su beogradske novine. Na stav gostiju, od kojih se živelo, koji su plaćali bakšiš, niko se nije obazirao. ,,Nametanje obaveze čašćavanja i to u tačnom iznosu nije naišlo na odobravanje posetioca kafana. Opravdanje se pronalazilo u tome da nekad jednostavno ne želite nekoga da častite ili naprotiv mislite da je neko ljubaznošću zaslužio više od propisanog”, pisale su novine. Zato je Ugostiteljska komora odlučila da promeni, ublaži predlog, pa je predložila ,,da se o iznosu procenta na servis, odlučuje svakog meseca, u zavisnosti od kretanja ugostiteljskih cena”. ,,Svakog meseca, ili tromesečno, zasedao bi radnički savet i ceo kolektiv, određujući koliki je njihov postotak za naredni period. Onda bi se taj iznos, opet u procentima, raspoređivao kuvaricama, čistačicama, šankerima i samim kelnerima”, objavila je komora. Protivnici ovog predloga tvrdili su ,,da je nemoguće udarati po džepu radnog čoveka koji je gost kafane bez besprekorno belih stolnjaka, urednog kelnera, odličnih jela i čistih pića, prijatnog komfora i štimunga što sve kafane nemaju”. Na kraju se odustalo od uvođenja obaveznog bakšiša već je to ostavljeno da odluče sami ugostitelji. Tako su ovaj obavezni procenat šezdesetih godina prošlog veka prihvatili samo hoteli, restorani na dobrom glasu i kafane na nivou. Ostali su morali da čekaju ,,bolja vremena” što je njihovim gostima i odgovaralo. Tako su celu priču o odlasku bakšiša u penziju sabotirali upravo oni koji su bakšiš i ostavljali – redovni posetioci beogradskih kafana. Svojim revoltom dokazali su da svaki džep ima dno i da ne prihvataju da sve nove mere i kalkulacije idu iz njihovog novčanika. Srbija je ostala bez obaveznog bakšiša koji imaju mnoge druge zemlje poput Velike Britanije ili SAD.

Ako nismo uspeli da uvedemo obavezni bakšiš početkom šezdesetih godina prošlog veka zamalo da prvi u svetu sredinom sedamdesetoh godina uvedemo brzu dostavu hrane. Prvi dostavljači hrane u Beogradu bili su, verovali ili ne – taksisti! Početkom 1974. godine privatni taksi prevoz tek je prihvatao prve mušterije u Beogradu. Svi zainteresovani građani mogli su da pozivanjem telefonskog broja koji se lako pamtio, 443-443, poruče da im se na kućnu adresu donese, recimo, pečeno pile, flaša pića, svež hleb ali i lekovi iz apoteke. Za razliku od taksi prevoza ljudi za koje je država utvrdila cene niko nije predvideo cenu za raznošenje robe. Taksisti su se samo pogađali sa mušterijama, a često su to činili besplatno kada su u pitanju bili lekovi ili ono što je potrebno deci. Tako su privatni taksisti svojom ljubaznošću postali jedinstveni beogradski servis za kućno snabdevanje, ali i začetnici usluge koja će u pravom smislu zaživeti tek decenijama kasnije i to kao deo globalnog progresa u najrazvijenijim zemljama.  Nekoliko godina ranije, 1969. godine, ,,Robne kuće Beograd” pokušale su da organizuju dostavu do kuće ali samo na teritoriji jedne opštine i za robu koja se prodavala u robnoj kući koja se nalazila na toj opštini. Verovatno zato ovaj koncept nije zaživeo i brzo je bio ugašen. Ali taksisti su ponudili pravu uslugu: potrebne stvari su mogle da se naruče iz bilo koje radnje ili apoteke. Plaćanje nove vrste računa bilo je vrlo jednostavno. Taksista bi tek pošto kupi poručenu robu uključivao taksimetar i kada bi stigao na traženu adresu poručilac bi izašao ispred zgrade i platio račun za vožnju i traženu robu. ,,Želimo da na ovaj način izađemo u susret starima i bolesnima, ali i svima onima koji ne mogu sami da odu do prodavnice”, govorio je Miša Stojaković, predsednik Udruženja privatnih taksista. Novine su pisale da se ,,za dva meseca od njenog pokretanja nijedan taksista, ali ni mušterija nisu požalili jedni na druge, niti imali bilo kakve primedbe”. Uprkos početnom oduševljenju Beograđana, ovaj inovativni sistem nije dugo poživeo. Da li je uzrok bio to što se u to vreme manje kupovalo i naručivalo, a više kuvalo kod kuće, to što nije bilo puno prodavnica kao danas, niti je bilo ,,brze hrane”, picerija i drugih ,,kuhinja” ili nešto sasvim drugo nikada nećemo saznati.

U svakom slučaju, tek je sa izbijanjem pandemije 2020. godine, usluga dostave ponovo postala masovno prisutna kako kod nas tako i u svetu ali sada ne više kao rezultat domaće inicijative već globalnih lanaca. Što se bakšiša tiče, šest decenija kasnije još raspravljamo da li bakšiš može da se nađe na fiksalnom računu.