"Nema tela, nema dela" više nije spas za ubice: Stručnjak objašnjava kako DNK i digitalni dokazi ruše staro "pravilo" podzemlja

Krvavi tragovi, sona kiselina, spaljeni dokazi i nestanci bez objašnjenja postali su novi obrazac najtežih zločina u regionu. Iako tela žrtava nikada nisu pronađena, istražitelji sve češće uspevaju da rekonstruišu ubistva do detalja, oslanjajući se na forenziku, kamere i digitalne tragove.

Krilatica "nema tela, nema dela", koja je decenijama važila kao nepisano pravilo u obračunima podzemlja, danas sve više gubi značaj pred savremenim metodama istrage i sudskom praksom.

Advokat Nebojša Perović za Informer objašnjava da je nekada, naročito u anglosaksonskom pravu, bilo gotovo nezamislivo doneti osuđujuću presudu za ubistvo ukoliko telo žrtve nije pronađeno.

- Iz anglosaksonskog prava u toku proteklih decenija nije se moglo osuditi ukoliko se ne bi utvrdio nestanak, odnosno krilatica "nema tela, nema dela" bi bila prisutna, međutim u poslednjih par godina, isto se i u našem i u uporednom pravu napušta - kaže Perović.

Prema njegovim rečima, savremena sudska praksa sve više prihvata mogućnost da se zločin dokaže i bez pronalaska tela, ukoliko postoje drugi čvrsti i međusobno povezani dokazi, poput DNK tragova i digitalnih zapisa u vidu veštačenja tehnike, snimaka sa kamera i uvida u aplikacije za komunikaciju.

- U pravu se polako napušta teorija da je nužno i neophodno postojanje tela, odnosno potvrđivanje smrti jer ukoliko postoje sve druge okolnosti koje ukazuju, odnosno ukoliko postoje nesumnjivi dokazi da je došlo do ubistva, sud može, što zavisi od samog veća, doneti odluku da je izvršeno teško krivično delo ubistvo - objašnjava Perović.

Ipak, naglašava da nijedna presuda ne može biti zasnovana na pretpostavkama, već isključivo na dokazima koji čine zatvoren i logičan krug.

- Moram se ograditi da za svako krivično delo mora da postoje dokazi koji predstavljaju zatvoreni krug istrage iz kog se ne može izvući drugi zaključak osim onog koji je donet sudskom odlukom, bez obzira na to da li se radi o osuđujućoj ili oslobađajućoj presudi - zaključuje on.

Foto: Aleksandar Jovanović Cile

Misterija ubistva Aleksandra Nešovića Baje

Nestanak Aleksandra Nešovića Baje, prijavljen 13. maja 2026. godine, pokrenuo je opsežnu istragu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu i Uprave kriminalističke policije koja je ubrzo prerasla u slučaj teškog ubistva, ponovo je pokrenuo dilemu o tome kakva kazna čeka počinioce zločina ukoliko telo ne bude pronađeno.

Foto: Društvene mreže

Aleksandar Nešović je poslednji put lociran noć ranije ispred ugostiteljskog objekta "Restoran 27" na Senjaku, gde se dovezao svojim blindiranim automobilom "bmw x7". Nakon što se oko 23 časa telefonom javio supruzi, njegov mobilni aparat je isključen, a zabrinuta žena je sutradan zvanično prijavila nestanak.

Tokom forenzičkog uviđaja u pomenutom ugostiteljskom objektu, istražni organi su otkrili jasne tragove nasilja i izvršenja krivičnog dela. Unutar lokala pronađene su dve čaure kalibra 9 mm, izolovano je više tragova krvi za koje se sumnja da pripadaju oštećenom, dok je u obližnjem kontejneru lociran odbačeni iPhone telefon.

Intenzivna potraga u poslednja dva dana rezultirala je pronalaženjem sumnjivih automobila na različitim lokacijama u Putincima i okolini, u kojima su forenzičari otkrili ključne materijalne dokaze i biološke tragove povezane sa izvršenjem zločina.

Brzom akcijom policije privedeno je ukupno deset osoba, među kojima su direktni izvršioci ubistva kao i njihovi pomagači

Kao saizvršioci za teško ubistvo na podmukao način osumnjičeni su Saša V. i Mario S., dok se Danka V. tereti da je obezbedila vatreno oružje. Vlasnik i radnik restorana, Nenad L. i Vuk Š., sumnjiče se za neprijavljivanje dela i uklanjanje tragova, a u prikrivanju su, prema optužnici, učestvovala i trojica policajaca.

Među uhapšenima je i doskorašnji načelnik Policijske uprave za grad Beograd, Veselin Milić, koji se tereti da je oštećenog namamio u lokal i pomogao u prikrivanju zločina.

Na predlog tužilaštva, svim osumnjičenima je određen pritvor do 30 dana, pri čemu se većina branila ćutanjem, dok je bivši načelnik policije izneo svoju odbranu.

Foto: ATAIMAGES

"Kuća strave" u Ritopeku

Jedan od najpoznatijih primera u Srbiji gde tela žrtava nikada nisu pronađena, a postupak za teško ubistvo ipak traje, jeste slučaj kriminalne grupe Veljka Belivuka i Marka Miljkovića, poznat kao slučaj „kuće strave“ u Ritopeku.

Foto: printscreen

Pripadnici klana optuženi su za više brutalnih likvidacija, a prema navodima tužilaštva, žrtve su namamljivane u skrivenu prostoriju vikendice u Ritopeku, gde su mučene, ubijane i potom raskomadavane.

Iako većina tela nikada nije pronađena, istraga je zasnovana na ogromnom broju forenzičkih dokaza.

U tajnoj prostoriji pronađeni su DNK tragovi ubijenih Lazara Vukićevića, Milana Ljepoje, Zdravka Radojevića, Gorana Veličkovića i drugih žrtava, i to na zidovima, garderobi, oružju, ali i na industrijskoj mašini za mlevenje mesa za koju tužilaštvo tvrdi da je korišćena za uništavanje tela.

Istražitelji sumnjaju da su ostaci žrtava potom bacani u Dunav, zbog čega šanse da tela budu pronađena gotovo ne postoje.

Tokom suđenja prikazane su i fotografije, poruke i veštačenja bioloških tragova, dok su okrivljeni saradnici detaljno opisivali način uklanjanja tela i pokušaje prikrivanja DNK.

Upravo je slučaj Ritopek postao jedan od najupečatljivijih primera da savremene istrage više ne zavise isključivo od pronalaska tela, već od zatvorenog kruga dokaza koji mogu potvrditi.

BONUS VIDEO