Bio je najomraženiji kriminalac ikad: Srpskog Dača Šulca izrešetali njegovi šoferi! (VIDEO)

Ranko Rubežić (33), poznat pod nadimkom srpski Dač Šulc, bio je žrtva prve mafijaške sačekuše u Beogradu. Likvidiran je pre tačno 40 godina kod "Istočne kapije" na Konjarniku!

Slovio je za najomraženijeg lika među kriminalcima i tada je, govorilo se, laknulo svima u podzemlju. Iza sebe nije ostavio ništa i nikoga...

Zasedu Rubežiću napravili su Dragan Popović Dadilja (ubijen 18. jula 1995.), Milovan Vujisić Vuja, Boris Petkov Bugarin (umro prirodnom smrću 15. decembra 2002.) i Bojan Petrović (ubijen 1. marta 1998.).

Popović i Vujisić bili su Rankovi vozači. Još tada je bilo poznato da se prema njima često ophodio poprilično bezobrazno, pa i bezobzirno. Na kraju krajeva, takav je bio prema svima.

Bilo kako bilo, Dadilja i Vuja su se pridružili kriminalcima Borisu Petkovu i Bojanu Petroviću, kada su 19. februara 1985. ubili Rubežića u prvoj organizovanoj sačekuši na beogradskom asfaltu.

Overili ga u snegu

Od trenutka kada je pozvao šofere da dođu po njega, Rubežiću je preostalo još samo dvadeset minuta života. Ni slutio nije da će oni povesti sa sobom Petrovića i Petkova. Još manje da će u njega, dok s rukama u džepovima bude prilazio kolima, sručiti kišu kuršuma.

Foto: Facebook/Legende devedesetih

Nije stigao čak ni da potegne svoju čuvenu bombu, kojom je mnogima uterivao strah u kosti, niti pak kratku "devetku" od koje se nije razdvajao. Pištolj će mu biti pronađen u džepu tokom uviđaja. Dač Šulc je bio mrtav pre nego je mogao da shvati šta se zaista događa.

Posle grmljavine iz skraćene dvocevke i udara tela o zemlju, napadači su priskočili iz kola i sručili još jednu seriju metaka u već mrtvog Rubežića koji je nepomično ležao na snegu. Možda ih je na to naterao strah... 

Rubežić je rođen 1951. u Peći, ali njegovo detinjstvo i odrastanje vezuje se za Lekino brdo. Bio je prvi surovi beogradski pljačkaš i reketaš, čovek koga su se i mrtvog plašili. Još u detinjstvu je zbog krađa, džeparenja i provala poslat u dom.

Kao i većina domaćih kriminalaca,otišao je u inostranstvo kada je malo stasao. Zbog ucenjivanja i iznude vlasnika restorana u Nemačkoj, odležao je pet i po godina zatvora. Pre toga predvodio je grupu opasnih momaka koji su dugo i uspešno operisali po Belgiji, Holandiji, Italiji i Austriji.

Krajem sedamdesetih godina počelo je njegovo preuzimanje Beograda. Bio je solo igrač i nije se plašio ničega. Otimao je, pljačkao, reketirao dilere i makroe, njegov je bio ceo centar grada i to su svi znali.

Beograd je imao problem sa jednim čovekom koga je bilo nemoguće kontrolisati. Prvi je počeo da nosi pištolj i prvi je odstupio od onog viteštva koje je do tada krasilo prestonicu, kad se sve rešavalo pesnicama, a ne ubistvima.

Nosio stalno bombu

Njega su se bojali i mnogi opasniji i snažniji momci u gradu, jer je uvek sa sobom nosio bombu. Kada bi se potukao sa nekim, izvadio bi osigurač i udarao njome protivnika u glavu, reskirajući tom prilikom i svoj život.

Jednom prilikom, legenda kaže, sedeo je u kafani na Crvenom krstu i naručivao nacionalističke pesme koje su bile zabranjene. Ostalo je zabeleženo da je pola gradske policije došlo da ga hapsi, a on je sa bombom u ruci prevrtao celu kafanu.

Na kraju su se svi povukli, jer su znali da je spreman da digne sve u vazduh.

Imao je i običaj da obilazi hotele, za koje je znao da se u njima odvija prostitucija i od recepcionera uzimao novac iz kase od angažovanja prostitutki i iznajmljivanja soba. Prvi put je uhapšen 1978., upravo iz tih razloga. Prijavili su ga iz hotela "Moskva" i "Srbija".

U to vreme takva krivična dela nisu tretirana kao teška, pa je osuđen na samo šest meseci zatvora. Dve godine kasnije je zbog drske krađe "zaradio" još šest meseci zatvora. Tu kaznu je izdržavao 1980. u CZ-u, na Odeljenju izolacije, gde je zaveden kao izuzetno opasan.

Tada je svima padalo u oči da je bio izuzetno ćutljiv i da je u levom uvu nosio dijamantsku minđušu. Niko od zatvorskog osoblja se nije usudio da mu naredi da je skine. Retko je razgovarao sa ostalim zatvorenicima, a ni oni se nisu kačili s njim, jer su zazirali od njegove preke naravi.

U decembru 1984., ispred jednog kluba u Beogradu, teško je ranio Jovana Simendića. U kafani "Čuburska lipa" na Crvenom krstu pretukao je čoveka iz čista mira, udarajući ga ručnom bombom po glavi. Tada je već nosio nadimak Dač Šulc.

Ranio ga Giška

Na Rubežića je pokušavano nekoliko atentata. Sve je preživeo, pa se u podzemlju uveliko pričalo kako ga neće metak. Međutim, 1984. došao je u sukob sa Đorđem Božovićem Giškom. Njih dvojica su se do tada družili, ali se nisu mešali jedan drugom u poslove niti radili zajedno.

Druženje je trajalo sve dok jednoga dana Ranko nije opljačkao kockarnicu u hotelu "Srbija" koja je bila pod Giškinom zaštitom. Božović je saznao gde je Ranko, otišao u lokal "Nana" i zamolio poslugu da mu kažu da izađe.

Foto: Facebook/Legende devedesetih

Čim je izašao, Ranko je potegao pištolj. Pričalo se da ga je Giška smirio pričom o prijateljstvu, a zatim mu oteo pištolj i ranio ga u grudi. Ranko je ostao da leži na zemlji. Spasao ga jedan od radnika, koji ga je primetio.

Rubežić je tom prilikom ostao bez jednog plućnog krila. Giška je isto veče napustio zemlju. Kasnije je pričao da je bilo pitanje ko će koga pre ubiti.

Govorilo se i da je Rankov revolt i odlučnost da udari na Gišku proistekla iz njihovog sukoba oko Rankove devojke i Giškine superiornosti koju Rubežić nije mogao da podnese.

Posle Rankovog izlaska iz bolnice, pola beogradskog podzemlja pobeglo je preko, jer su se bojali da ne krene redom da se sveti. Oni koji su ostali trpeli su neviđen teror, a kasnije mu i došli glave.

Interesantan podatak je da je Ranko policiji rekao da ga je upucao Ljuba Zemunac, da ne bi Giški dao "na važnosti", ali je ta priča pala u vodu pošto je Ljuba tada bio u zatvoru.

Dač Šulc je ubrzo postao još suroviji i nemilosrdniji, navodno zbog narkotika koje je počeo da koristi. Pod svoje je uzeo dva mlađa beogradska mangupa Milovana Vujisića Vuju i Dragana Popovića Dadilju koji su mu kasnije i došli glave.

Pričalo se da ih je maltretirao, da su mu služili kao taksisti, a nekada i živi štit kada je išao u pljačke. Ranko je počeo da se meša u sve poslove beogradskih mangupa, pa su rešili da ga je bolje skloniti i odležati nego trpeti njegov zulum.

Rubežić i Boris Petkov su bili dobri prijatelji. Poštovali su se, ali je Boris načuo da Ranko želi da mu likvidira kuma Gorana Vukovića Majmuna zbog nekog njihovog internog sukoba, čemu se usprotivio.

Sukob oko devojke

Petkov je svoju nadmoć pokazao tako što mu je preoteo verenicu kojom se kasnije i oženio. Ranko je u svom besu kidnapovao Borisovog oca, odnosno pozvao ga u hotel "Jugoslavija" pod izgovorm da mu nešto pomogne.

Cilj je bio da namami Borisa da dođe po oca da bi ga ubio. U podzemlju je tada nastao haos. Danilo Radonjić sprečava Borisa da ode i da se obračuna, jer su predosetili Rankove namere. 

Za to vreme Brana Šaranović poziva Ranka i ubeđuje ga da pusti Borisovog oca, a da problem reše sami. Rubežić potom naoružan dolazi na vrata Petkova.

Foto: Facebook/Legende devedesetih

Boris ga dočekuje spreman sa repetiranim pištoljem, a ovaj mu se obraća rečima: "Zar se tako dočekuju gosti", na šta mu Boris razvrće kaput i, ugledavši oružje, ga pita: "Zar se tako u goste dolazi?"

Posle razoružavanja, Ranko je držan u kući dva dana, a zatim pušten. Znalo se da mora hitno da se reaguje, jer se neće smiriti, ili će on ubiti njih ili oni njega. Priča dobija epilog nekoliko dana kasnije kada se sastaju Petrović, Petkov, Vuja i Dadilja i dogovaraju se da ga likvidiraju...

Dadilja i Vuja su osuđeni na po 15 godina robije zbog tog zločina. Ipak, čudnim spletom okolnosti, obojica su amnestirani nakon polovine odležane kazne.

Pušteni su u istom danu i odmah su angažovani kao profesionalni vozači-instruktori za reli trke Marku Miloševiću, sinu tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića.