ŠTA RADITI KAD JE DETE "ŽIVO": Da li su poremećaj pažnje i hiperaktivnost dijagnoza koju treba lečiti lekovima?

Mališani sa poremećajem pažnje su često obeleženi kao lenji, bezobrazni, nevaspitani, nemirni... To u velikoj meri utiče na njihovo samopoštovanje i formiranje negativne slike o sebi. Ipak, ovo nisu poremećaji u uobičajenom smislu reči, a deca sa pomenutim osobinama su, jednostavno, drugačija, tvrdi psihoterapeut Tatjana Firevski Jovanović

Poremećaj pažnje (ADD) i poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD) najčešći su poremećaji ponašanja u detinjstvu, od kojeg pati oko tri odsto dece školskog uzrasta. Deca sa ADD problemima su, od nastavnika i sredine u kojoj žive, često obeležena kao lenja, bezobrazna, nevaspitana, nemirna, jednom rečju "teška", što u velikoj meri utiče na njihovo samopoštovanje i formiranje negativne slike o sebi. Ipak, ADD nije poremećaj u uobičajenom smislu reči, a deca sa ovim osobinama su, jednostavno, drugačija, tvrdi psihoterapeut Tatjana Firevski Jovanović, koautor knjige "Deficit pažnje i hiperaktivnost dece".

- Poremećaj pažnje, u fiziološkom smislu, nije ništa češći nego što je bio nekad, bez obzira na poplavu elektronskih uređaja i video-igrica... Dete može da bude zavisno od virtuelnog sveta, telefona, kompjutera, tableta, od brzine vizuelnih senzacija, ali je u pitanju nešto drugo. Često ono što izgleda kao ADD zapravo je poremećaj ponašanja ili nevaspitana pažnja. Dete ne poštuje autoritet, ne podnosi školske zahteve, neprilagođeno je, ali nema fiziološki poremećaj pažnje. To znači da se roditelji nisu bavili dovoljno detetom, nisu pričali priče, nisu mu zadržavali pažnju, a pažnja se razvija kao i svaka druga osobina - navodi Tatjana Firevski Jovanović.

Foto: Shutterstock

Dobre strane

Standardni simptomi poremećaja pažnje uključuju nemogućnost usresređenosti na gradivo koje se predaje u školi, brojne greške u rešavanju postavljenih zadataka, dete izgleda kao da vas ne sluša kad mu se obraćate ili ima problema sa usvajanjem vaših uputstava, s teškoćom organizuje zadatke i aktivnosti, izbegava one koji zahtevaju mentalni napor, često gubi svoj školski pribor, zaboravno je, lako mu se odvuče pažnja...

- Mada uz poremećaj pažnje često ide hiperaktivnost, to ne mora uopšte da bude slučaj. Moguće je da je dete, recimo, odsutno, da je sanjar. U suštini nije reč o poremećaju, već o različitim vrstama pažnje. Postoje takozvane lovačka (prisutna kod oko tri odsto ljudi) i farmerska pažnja (prisutna kod većine). Farmerska je adekvatna za školu, dakle držiš pažnju 45 minuta, sediš tamo kao dobar đak, budeš vredan, miran, uredan... i dobro prolaziš. Lovačka pažnja je kao kod mačaka - drema, drema, ali "snimi" ono što je zanima, odnosno u svakom trenutku se orijentiše na ono što je interesuje. Kod dece sa lovačkom pažnjom treba pobuditi interesovanje i ne mora uopšte da znači da će da "šlepuju" sa školom, naprotiv, mnogi značajni ljudi, umetnici i naučnici su imali ADHD. Hiperaktivnost podrazumeva i hiperfokus, sposobnost da se dugo bavite jednom temom, da iz nje crpite energiju i da vas ništa drugo ne interesuje - navodi naša sagovornica.

Nedoslednost, bez granica...

Dijagnoza ADD može da se postavi vrlo lako na aparatu zvanom neurofidbek, koji meri moždane SMR talase, a ujedno služi i za vežbanje pažnje, s tim što pažnja mora da se prebaci i na druge teme, da se radi na tekstovima, gradivu..., kaže naša sagovornica.

- Problem najčešće leži nedoslednosti u vaspitanju deteta, obično roditelji rade kao dva razdvojena "lika" koja imaju različite zahteve i onda dete hvata krivine i nema poštovanje autoriteta, jer nema uzajamne podrške roditelja. Znači, ako je jedan roditelj rekao "to ne može", drugi mora da oćuti, porazgovara kasnije sa svojim partnerom i dogovori se kako će ubuduće postupati. Dete ne sme da ima roditeljsku nedoslednost, da ga jednom kazni, a drugi put ne kazni za istu stvar, moraju da se postavljaju granice u ponašanju i da sve bude jasno definisano, šta se može, a šta ne. Ova pravila su univerzalna i važe za svu decu - naglašava Tatjana Firevski Jovanović.

Foto: Shutterstock

Ljubav i podučavanje

Od prvog dana svog života beba počinje da razvija pažnju, naglašava naša sagovornica, tako što se majka obraća bebi, privlači pogled, smeška se, pokazuje joj ovo ili ono, priča sa bebom, održava joj pažnju i u skladu sa uzrastom se bavi bebom, a kasnije i detetom. Pažnja pre svega treba da bude pozitivna, a čak i kad napravi "glupost", dete ne treba kazniti oštro, već odmereno, optimalno i ne preterivati.

- Svako dete je i "teško" i različito na svoj način, a tako mu treba i pristupiti, različito. Nije to ništa specijalno, smešno je čak i reći da su ADD i ADHD dijagnoze. To je sad popularno, mada je u Americi odavno popularno, pre svega radi prodaje lekova. Mnogo je lakše decu koja su nemirna, hiperaktivna, nakljukati lekovima i zombirati nego im razvijati pažnju - sugeriše Firevski Jovanović i naglašava:

- Postoje samo univerzalna pravila roditeljstva, imalo ADD ili nemalo, a to je bavljenje detetom kroz odnos sa roditeljem. Zato se i zove maternji jezik, jer ga majka poučava, a ne televizor ili kompjuter. Dete sve usvaja iz ljubavi. Ako voli učiteljicu, voli školu i lako uči, dok je dete koje mrzi učiteljicu, neprilagođeno u školi, ne snalazi se u njoj, neće čak ni da misli na domaće zadatke, neće ni da zamisli sebe sutra u školi, nego će to da potisne. Ta veza između ljubavi i podučavanja je vrlo bitna.