DR ZLATKO BOKUN - HIRURG I MUZIČAR KOJI JE PODJEDNAKO DOBAR SA INSTRUMENTIMA U SALI KAO I NA BINI! Ovako izgleda JEDAN njegov DAN - izreka VELIKA hirurgija, veliki REZ je otišla u PENZIJU

Specijalista opšte hirurgije, laparoskopski hirurg KBC Zvezdara doktor Zlatko Bokun ne samo da dobar sa instrumentima u operacionoj sali, nego je uspešan i na bini kao gitarista rok benda "Plutonia". Osim ljubavi prema medicini, u njegovo srce uspela je da se ušunja i ona prema muzici i tu je zauvek i ostala. Doktor Bokun govorio je za Informer.rs o zdravlju, laparoskopskoj hirurgiji, muzici, ali i ljubavi koja ga je vodila tokom čitavog života

Muzičar, hirurg, neverovatan profesionalni spoj... Koja je spona muzika i medicine?

Neverovatno je koliko medicina i muzika imaju paralela, pre svega im je zajedničko znanje i umetnost. Da bi bili dobri u obe, potrebno je dosta znanja, prakse, rada, odricanja i talenta ali zadovoljstvo koje vam obe pružaju je nenadoknadivo. Ne zove se hirurgija na latinskom džabe “Ars chirurgica”- hirurška umetnost. Nisam ni usamljen slučaj, brojne kolege lekari se bave muzikom, kao i drugim umetnostima, čak i na profesionalnom nivou.

Kako doživljavaš sebe, kao muzičara ili lekara?

Iako je moje stručno obrazovanje medicinsko, smatram da čovek ne sme da bude jednoobrazan i ograničen, tako da te dve profesije ne delim i volim ih podjednako. Znate onu čuvenu izreku - radi što voliš i nećeš morati da radis nijedan dan u životu - ja sam živi primer da je to istina.

Foto: Privatna arhiva

 

Da li se slažeš sa tvrdnjom svetskih istraživanja da muzika leči?

Apsolutno, muzikoterapija je i zvanično priznata kao terapijsko sredstvo. Brojni su dokazi uticaja muzike kako na psihu tako i na organsko zdravlje, počevši od lečenja psihijatrijskih, neuroloških, kardioloških stanja pa do motivacije za oporavak i fizikalnu terapiju nakon hirurških procedura ili povreda. Sviranje instrumenta u mladosti dokazano stimuliše razvoj inteligencije, motorike i emotivne stabilnosti kod dece. Uz pomoć muzike koju sluša možete da procenite i nečiji IQ kao i tip ličnosti - teško da će se desiti da u populaciji sa visokom inteligencijom nađete obožavaoce trep i turbo folka.

Mnogi se pitaju kako izgleda jedan tvoj dan na poslu?

Nikad mi nije dosadno! Hirurgija je adrenalinski sport i lako se na nju navući. Najvažnija je operaciona sala jer tu nikad ne znate kakvi vas izazovi čekaju, koliko god nešto smatrali rutinskim. Svaki pacijent i svaka anatomija je priča za sebe i tu do izražaja dolazi znanje, veština, iskustvo i čelični živci i fizička kondicija, pogotovo u laparoskopskoj hirurgiji kojom se najviše bavim. Pored sale tu su i stalni pregledi i kontrole, praćenje pacijenata na odelenjima, gomila potrebne a još više bespotrebne papirologije, hitan prijem o kom filmovi mogu da se snimaju…mnogo vremena odlazi i na ispravljanje sistemskih propusta loše organizacije zdravstva. Svakodnevno me kontaktiraju znani i neznani tražeći pomoć  ili savet, često van moje ingerencije. Nažalost, tim ljudima sve manje mogu da pomognem jer sistem kao da namerno otežava pristup lečenju.

Mnogi ljudi i dalje ne znaju šta je laparoskopska hirurgija i zbog čega je ona važna?

Laparoskopska hirurgija je minimalno invazivni pristup nastao krajem osamdesetih godina zahvaljujući usavršavanju video-tehnologije koja je omogućila da se operacije izvode uz kontrolu kamere i tankih instrumenata kojima ulazite u trbušnu duplju, eliminišući velike rezove. Ovo doprinosi mnogo bržem oporavku pacijenta, preciznijim i manje traumatičnim operacijama, bržem povratku svakodnevnim aktivnostima a i estetski je prihvatljivije. Iako je laparoskopska oprema skupa, ušteda se ostvaruje kroz brži oporavak, kraći boravak u bolnici i ređe komplikacije. Postojao je veliki otpor primeni te tehnologije zbog starijih hirurga koji nisu bili u stanju da usvoje tu metodu koja traži izuzetnu manuelnu veštinu i sposobnost zamišljanja treće dimenzije gledajući u ekran, ali se stav  izmenio poslednjih desetak godina, na dobrobit pacijenata. Čuvena izreka “Veliki hirurg – veliki rez” je zasluženo otišla u penziju. Praktično ne postoji operacija u trbuhu koja ne može da se izvede laparoskopski, od žučnih kesa, hernija, operacija na želucu, debelom i tankom crevu, ginekoloških i uroloških intervencija. Moja ljubav prema laparoskopskoj hirurgiji traje već 22 godine, o sopstvenom trošku sam se više puta usavršavao u inostranstvu, dok je kod nas laparoskopija još bila u povoju i u KBC u kom radim doneo dotad neviđene procedure. Trudim se da se stalno usavršavam i pratim svakodnevno šta se radi po svetu i mogu vam reći da, sem u finansijama i organizaciji, nimalo ne zaostajemo u onome što možemo da pružimo pacijentima.

Kako si kao lekar izdržao poslednje dve godine korone i rada u "crvenoj zoni"? 

Izuzetno fizički i psihički naporno i stresno, bez odmora, sa dodatnim otežavajućim okolnostima u vidu katastrofalnog, nekompetentnog i nestručnog  rukovođenja epidemijom od strane Kriznog štaba. Stalno medijsko prisustvo i forsiranje šarlatana i teoretičara zavere nam je dodatno odmoglo, zbunjujući narod još više. Nisam optimista u vezi budućeg zdravstvenog stanja nacije.

Da li možeš da se setiš nekog slučaja sa operacionog stola koji ti je ostao u sećanju?

Sećam se brojnih slučajeva koji su stručno interesantni ali mojim prijateljima je najzanimljivije kad im pričam kakva sam sve strana tela vadio iz ljudi. Karcinomi i anatomske varijacije ih baš i ne zanimaju preterano, ali zato kad čuju da sam iz nekog izvadio žilet, kašiku, zubnu protezu, pileću kosku, celu sarmu…

Da li su ljudi danas savesniji kada je u pitanju zdravlje?

Glavni problem je nedostupnost preventivnih pregleda i zdravstvena kultura nacije. Ljudi koji bi i hteli da brinu o svom zdravlju susreću se sa nizom sistemskih opstrukcija a mediji, umesto da rade na edukaciji, klikbajt člancima agresivno promovišu šarlatane i “influensere” čiji je cilj isključivo zarada na teret bolesnih, često obećavajući čudotvorna izlečenja kod neizlečivih stanja. Forsiraju se i razni kvazizdravi a ustvari štetni stilovi života i ishrane i nameće se lažna photohop estetika što rezultuje samo još većim brojem pacijenata.

Foto: Iva Tanacković

Sviraš u rok bendu "Plutonia", pa nam kaži da li je rokenrol mrtav i u kom pravcu ide muzički trend?

Rokenrol nije mrtav, u svetu je to i dalje dominantan žanr po svim statistikama prodaje izdanja i posećenosti koncerata. Problem kod nas je što je medijski zapostavljen, a čak i kad je zastupljen, predstavlja ga gerijatrijska populacija s kojom više ni roditelji sadašnjih tinejdžera ne mogu da se identifikuju ili bendovi koji se svrstavaju u rokenrol a da sa istim nemaju dodirnih tačaka. Rokenrolu su ukrali glamur, provokativnost, sviračko umeće, na njegovo mesto instalirali antitalente. Moraćemo da se borimo da ga vratimo u život. Dobra stvar je što rokenrol nema rok trajanja, najsvežiji primer da dobra pesma uvek nađe put je nagla svetska popularnost pesme “Master of puppets” od Metallice koju su “zoomeri” otkrili preko serije “Stranger things”. Ima nade!

Koji su tvoji muzički idoli i šta privatno slušaš?

Nemam klasične idole i volim da se oprobam u što više žanrova ali ako bi pravio neki izbor gitarista koji su uticali na moj stil to su Nuno Bettencourt, Steve Lukather, Joe Satriani, Steve Vai, Jimmy Page, Gary Moore, Slash, dvojac iz Iron Maiden, The Edge, David Gilmour, Guthrie Govan, u poslednje vreme Tim Henson… privatno slušam rock, hard rock, heavy metal ali se na playlisti često nađe i fusion, prog, soul, funky, kvalitetan pop…nisam isključiv, volim sve što je vredno i kvalitetno.

Kada pomisliš na detinjstvo čega se prvo setiš?

Mora i broda. Odrastao sam u Splitu i moj otac je koristio svaku priliku da sa porodicom i prijateljima otplovimo do Čiova, Šolte, Brača…taj mali brodić je za nas klince bio lepši od bilo kog kruzera i jahte, uvek je bilo sjajnog društva, smeha, dobre klope i nezaboravnih doživljaja. Tek sa godinama shvatam koliko me to obeležilo i odredilo.

Da li si oduvek maštao da budeš lekar i kaži nam da li snovi mnogu da se ostvare?

Ljubav prema medicini mi je od malih nogu porodično usađena, otac je bio neuropsihijatar i uvek me zanimalo šta piše u svim tim naučnim knjigama, časopisima, nalazima. U hirurgiju sam se zaljubio tokom fakulteta i do dana današnjeg me ta ljubav, pogotovo prema laparoskopiji, drži nesmanjenom žestinom. Ne bi mogao da zamislim da radim drugi posao. Snovi se ostvaruju ali morate na tome mnogo raditi. Često me ljudi pitaju kako to i operišem i sviram i površno doživljavaju sve to, a nisu svesni kolike su decenije rada uložene da bi se sve izvodilo sa lakoćom. Sanjajte snove, ali budni i aktivni.

Foto: Marko Segedinčev

Sigurno imaš puno obožavateljki?

I ako imam, poprilično su stidljive! Šalu na stranu, uvek sam sjajno sarađivao sa ženama, što u medicini što u muzici, "Plutonia" je uvek imala samo pevačice, u srednjoj školi sam bio jedini dečak u odelenju, na faksu 70 odsto žena, odrastao okružen ljubavlju majke, sestre, bake, tetke, sada imam i dve sestričine koje volim najviše na svetu. Žene su u svakom pogledu bolje od muškaraca. Mi ostajemo večiti dečaci, samo su nam igračke skuplje s godinama.

Da li veruješ u ljubav na prvi pogled?

Samo u ljubav i verujem, nekad bude na prvi pogled a nekad sazreva godinama, nebitno je. Sve svoje životne, emotivne, profesionalne izbore činio sam isključivo vođen ljubavlju i nikad se nisam pokajao, makar se u očima drugih ispostavili pogrešni. Čim je ljubav, nije pogrešno.

BONUS VIDEO: