SRBI, KAKVE LI DRSKOSTI, OSTAĆE NEUTRALNI - DRUGOG IZBORA I NEMAJU! KOJOJ GOD STRANI SE PRIKLONILI OTPISAĆE NAS - I JEDNI I DRUGI! Brutalna analiza Nenada Kecmanovića!

Stavljeni smo u poziciju da biramo između američke Crne liste (sankcije Rusiji) i ruske Crvene liste (energenti po tržišnoj ceni). Ako ne sačuvamo neutralnost, otpisaće nas na obe strane

Srbi, po tačnoj oceni Dučićevoj, nehajni su da se udubljuju u tuđe stvari, te često političke ideje posmatraju provincijalno, ili stranački, ili najzad režimski pa često ne vide širi kontekst, a za analizu trenutne situaciju u srpskim zemljama i pravljenje odgovarajuće strategije izlaza potrebni su ljudi koji nemaju tipične srpske mane već sposobnost dubokog realističnog promišljanja.

Nenad Kecmanović, srpski politikolog, politički analitičar, sociolog, doktor i profesor političkih nauka, rektor sarajevskog univerziteta (1988-1992), publicista i član Senata Republike Srpske, koautor prve obimne monografije „Istorija Republike Srpske" ( Beogradu i Banja Luka 2016. godine) upravo je takav čovjek stoga ga zamolismo da trenutna dešavanja razmotri u svetlu istorijskih prilika i kretanja, dvostrukim pogledom - aktivnog političkog pregaoca i društvenog mislioca.

Svedoci smo promenjenih okolnosti i ogromnog pritiska pod kojim se nalazi Republika Srpska, ali i Evropa u celini. Kako vidite srpski položaj u sklopu promenjenih okolnosti i pokušaja Amerike da BiH po svaku cenu zadrži u kolonijalnom statusu?
- Suštinski se i nije ništa promenilo. Pritisci na Srpsku počeli su sutradan po potpisivanju Dejtona u Parizu '95. Odnosno čak od proglašenja '92. Sada, povodom Ukrajine i nije najgore. Ovo je rat SAD protiv Rusije, ali preko leđa Ukrajine i EU, a Srpska i Srbija će, kao kolateralna šteta, da snose  posledice. Nedavno sam rekao da Evropljani pucaju sebi u nogu, a Srbima u glavu. Stavljeni smo u poziciju da biramo između američke Crne liste (sankcije Rusiji) i ruske Crvene liste (energenti po tržišnoj ceni). Ukoliko ne sačuvamo neutralnost, otpisaće nas na obe strane. Čini mi se da se to jasnije vidi iz Banjaluke nego iz Beograda, jer je neprestano na meti.
Dobro ste rekli „drže nas u kolonijalnom statusu". Svojevremeno, na izmaku jednog od Inckovih ranijih manadata postojalo je raspoloženje i u Briselu i Moskvi, i kod Srba i Hrvata da se ukine v.p., odnosno protektorat nad BiH koji je u Dejtonu bio oročen na deset godina. Spominjalo se i neko prelazno rešenje po kome bi OHR bio izmešten iz Sarajeva u Beč, bonska ovlašćenja suspendovana, tekući mandat v.p. kao posljednji. SAD su to zakočile. Složile su se, istina, da Inckov mandat bude i posljednji jer su znali da će Rusija blokirati izbor novog, da se bonska ovlašćenja ipak samo zamrznu za ne daj bože.
A onda su smislili neka 5+2 principa. Po jednom od njih,  v.p. će otići onda kad sam oceni da je OHR suvišan, što znači nikada! Bila je to najava kasnijih događaja sve do danas. Kolektivni Zapad, a prije svega SAD srpske zemlje tretiraju kao svoj kaparisani rezervat. Oni su najpre tri naroda u BiH gurnuli u građanski rat, oni su zatim tri i po godine sabotirali sve evropske mirovne inicijative, oni su nam, potom, u Dejtonu skrojili mirovni sporazum, oni su onda prvi odustali od njega, oni su nam zatim uspostavili večni protektorat i izmislili bonska ovlašćenja…
A Srbi bi sada, „kakva drskost", hteli da budu vojno i politički neutralni. Hteli bi, „kakav bezobrazluk", da sarađuju i sa njihovim konkurentima Rusima i Kinezima. Takav je evro-američki ugao gledanja na Srpsku i Srbiju, ali na taj način oni vide čitav svet, uključiv EU i UK. Sintagme „američka izuzetnost", „svetski policajac", „i 21. vek biće američki", „mi imamo pravo i da bombrdujemo jer mi smo Amerika", to najbolje formulišu. Rekoh „doskora", jer se to  promenilo, a oni se teško prilagođavaju. Francuska i Nemačka su bile protiv montaže obojene revolucije na Majdanu. Ali, Viktorija Nuland je u presretnutom razgovoru rekla „Ko j… EU".

Velika Britanija uvela je sankcije srpskom članu Predsedništva BiH Miloradu Dodiku i predsjednici Republike Srpske Željki Cvijanović. Koliki je stvarni a koliki simbolički značaj tih sankcija?
- Zapadne sankcije svaki političar u Srpskoj može samo da poželi. Posebno pred izbore, jer to podiže popularnost, predstavlja potvrdu patrioizma, garanciju da nije izdajnik. Elem, ne dao ti bog da te oni potapšu po ramenu kao svog! Dodik je sankcije od SAD dobio još prije pet i više godina. Iznenadilo je da je dopisana i Željka Cvijanović, iskusna, smirena, racionalna i odmjerena političarka, koja im, za razliku od Dodika, nikada nije „gurala prst u oko". Ali, navodno, tokom prošlogodišnjeg službenog boravka u inostranstvu diskretno joj je stavljeno do znanja da bi je rado vidjeli kao zamjenu za Dodika. Ne samo što je nepristojnu ponudu uvrijeđeno odbila nego je po povratku o tome obavijestila svog lidera. Iako narod u RS ne zna za ovu pozadinu, sankcije, već same po sebi, prema svim anketama, podigle su joj izborni rejting.  Inače, sankcije praktično nemaju neki značaj sem za one koji tamo imaju račune i nekretnine ili žele turistički da putuju u UK. EU se neće pridružiti  sankcijama ni prema Dodiku, jer to blokira Mađarska. A Britanija sankcijama stavlja do znanja da je preuzela protektorat od prezauzetih SAD i Njemačke, koja nije uspjela da Srpskoj  nametne  neizabranog v.p. Šmita.
Gotovo istovremeno sa uvođenjem sankcija predstavnicima srpskog naroda Kristijan Šmit je posegnuo za tzv. bonskim ovlašćenjima i objavio da je poništio Zakon o nepokretnoj imovini Republike Srpske, rekavši da je Zakon o nepokretnoj imovini „u suprotnosti sa odlukama Ustavnog suda BiH" i da ga je obustavio do odluke Ustavnog suda BiH. Dakle, taj zakon Srpske nije u suprotnosti sa Ustavom BiH već sa odlukama Ustavnog suda BiH. Kako se u ovakvim situacijama odbraniti od dalje devastacije Republike Srpske i povratiti autoritet izvornog Dejtona?
- Neizabrani v.p. je upotrijebio nezakonita bonska ovlašćenja i poziva se na Ustavni sud BiH u kome sjede stranci kojima je prema Dejtonu još prije deset godina istekao rok . To je trostruki prekršaj međunarodnog prava, i zato je odluka građanina Šmita ništavna i treba je naprosto ignorisati.  Autoritet izvornog Dejtona se najbolje čuva striktnom primjenom u RS i Dodik upravo to radi vraćanjem otetih nadležnosti i poništavanjem nametnutih zakona. Zašto bi se sa njima beskonačno ubjeđivali šta su entitetske nadležnosti kada to jasno piše, a oni se prave ludi odnosno hoće nas da naprave ludima, pa kažu nije važno slovo nego duh Dejtona. U Dejtonu, odnosno Parizu nije potpisan i garantovan duh.
Iako se stiče utisak da je Dejton brojnim zloupotrebama izgubio bilo kakav smisao, ipak nije tako. Kada se jednog dana bude pravila globalna raspodjela interesnih sfera ili međunarodna konferencija o BiH, ispostaviće se da je Dejton jedino validan i biće stavljen na sto kao polazište. Sve ostalo je jednostrano i proizvoljno i biće bačeno u korpu za smeće ispod stola. Svjesni su toga protektori. Otuda paradoks: tvrde da je Dejton prevaziđen i istovremeno optužuju Dodika da ga krši.

Foto: Printskrin

Zašto je Republika Srpska, koja želi samo dosljednu primjenu Dejtonskog sporazuma, optužena za njegovo rušenje, i to od strane onih koji ga zapravo ruše?
- Zato što ne misle na isti Dejton. Srpska brani original Dejtonskog sporazuma sa deset aneksa, a oni brane falsifikat istog dokumenta koji su napravili izmjenom bitnih elemenata. Pogrešno je sa protektoratom praviti bilo kakav kompromis po sistemu „odustaćemo od ovoga, odložićemo ono, ukoliko nam dozvolite barem to". Oni vole takvu trgovinu i majstori su da predstave da su vam poklonili nešto što je u stvari vaše. Zamislite da vam neki uljez zaposjedne višespratnu kuću, a vi onda s njim pregovarate da vam ustupi bar jednu garsonjeru pod kiriju. To su kaubojski metodi koje treba odbaciti po Dodikovom sistemu „J… mi se za vaše sankcije"

Da li odluke centralnih organa iz Sarajeva kojima se zabranjuje ulazak pojedinim građanima Srbije imaju za cilj da potvrde da je moć, a to znači suverenost na strani BiH, a ne entiteta i da li Sarajevo ovakvim odlukama šalje poruku da neće biti ništa od resuverenizacije Republike Srpske, odnosno od povratka na izvorno dejtonsko ustavno uređenje?
- Prof Ković i advokat Petronijević su državljani Srbije i trebalo je da reaguje Beograd. Mogu donekle da razumijem Vučića što izbjegava konflikte sa Sarajevom. Tretira ih kao da su cijela BiH, a ne svega 25 odsto teritorije i manje od pola stanovništva. Nastoji da ih odobrovolji, nudi im vakcine, brašno, novac, autoput, itd. Na taj način pred međunarodom javnošću demonstrira da Srbija želi pomirenje i regionalnu saradnju. A pošto unaprijed zna da će Bošnjaci to odbiti,  istovremeno pokazuje i ko su ti koji neće pomirenje i saradnju. Zna on dobro da oni i dalje sanjaju da dokažu da je Srbija počinila genocid i da dobiju basnoslovne ratne reparacije bez obzira što im je tužba pala na Međunarodnom sudu pravde, jer dobri odnosi sa Srbijom bi te snove raspršili. Prešao je preko kamenovanja u Potočarima, ali im to pripomene kada mu zatreba. Incident sa profesorom Kovićem i advokatom Petronijevićem može da posluži kao alibi da analogno postupe sa bošnjačkim akademicima kada krenu na sastanak BANU u Novi Pazar. I Milo Đukanović je Bećkoviću i Antiću zabranio da uđu u CG, pa je dobio litije. Muslimanskom Sarajevu će se osladiti da svakom ko ne navija za unitarnu Bosnu stavi rampu na granicu. A onda će toliko zabrazditi da, po reciprocitetu, nijedan Bošnjak iz BiH bez državljanstva Srbije neće moći da dođe kod familije u Sandžak. Umjesto toga doći će Bakiru pod prozore.

Kontrola granice po dejtonskom Ustavu bila je u nadležnosti entiteta, a danas je granična služba ne samo u nadležnosti Sarajeva, već je i politički instrumentalizovana od strane Sarajeva. Da li su sredstva političke blokade centralnih organa jedino što je preostalo Republici Srpskoj kako bi spriječila političku zloupotrebu  tih organa u borbi koju Sarajevo vodi protiv RS i da li je, s tim u vezi, sada pravi trenutak da Srpska realizuje odluku NS o vraćanju indirektnog oporezivanja na nivo entiteta?
- Zaustavljanje srpskih intelektualaca je dobar povod da vraćanje dejtonske nadležnosti za granice postane prioritet. Srpska je itekako otvorila proces vraćanja niz otetih entitetskih nadležnosti, i to kraćim putem bez referenduma, a preko parlamenta. Prioritet su bili vojska, pravosuđe, porezi i obavještajni poslovi, ali onda je u prvi plan došao zakon o verbalnom deliktu, pa zakon o imovini, pa evo sad se nametnuo zakon o kontroli graničnih prelaza, iako ga do juče niko nije pominjao kao prioritetan. Dakle, opstrukcija centralnih organa nije jedini, ali jeste važan mehanizam borbe protiv antiustavnog, nepravnog i političkog nasilja koje protektorat i muslimansko Sarajevo sistematski sprovode da bi razvlastili RS i utopili je u unitarnu Bosnu.
Evo, recimo, sada i jedni i drugi uporno ponavljaju da Srpska sprema secesiju. Izmislili su i datum, u junu, kada će to izvesti izlaskom policajaca, vatrogasaca i lovaca na entitetske granice. Iako je to smiješna laž, iz Banjaluke ozbiljno odgovaraju da to nije istina, ali ko te pita. Ako je već tako, ja bi im odgovorio: „Predomislili smo se, ipak hoćemo da se otcijepimo!" Pozvao bih se na plebiscit srpskog naroda iz decembra '91 na kome se 98 odsto Srba izjasnio da hoće da ostane u skraćenoj Jugoslaviji sa Srbijom i Crnom Gorom i svima koji to žele. Istovremeno bih upozorio na  to da Dejtonski sporazum nikada nije stavljen na referendum/plebiscit, a ni u Skupštini RS nije izglasan poslaničkom većinom nego je samo kao informacija primljen na znanje. Najzad, podsjetio bih da u Dejtonu postoji odredba da je sve podložno promjeni sporazumom strana. Velika većina naroda na dvije od tri strane je provjereno za razlaz. I treća je za to, samo to ne smije da kaže Amerikacima multikulturalcima i Evropljanima islamofobima, koji se boje da će Muslimani, ako ostanu sami, napraviti džamahiriju. Sva tri naroda bi ostali tu gdje su u BiH, samo ne bi bilo razloga da se svađaju. Kada su prije nekoliko godina pitali poznatog slovenačkog intelektualca šta je Slovenija dobila otcjepljenjem od SFRJ, odgovorio je: „Ništa! Možda živimo čak lošije nego prije, ali nam za to više nije kriv Beograd nego mi sami sebi."
Možete pomisliti da dolivam ulje na vatru, ali u demokratskom društvu ne smije biti odiozno, ako iznosite svima poznate činjenice koje neki ne vole da čuju. Da, Srbi su rusofilni. Da, za ulazak u EU je ispod polovine Srba. Da, ne žele u NATO jer je bombardovao osiromašenim uranijumom, najprije Srpsku pa onda i Srbiju. Da, Srbi, kao i Hrvati, smatraju BiH za tamnicu naroda. Uostalom, ne govore o secesiji ni Dodik, ni lovci ni vatrogasci. Naprotiv! Ali o tome uporno govori nesuđeni v.p. Šmit, odosno Britanci u ime kolektivnog Zapada. I tako, namjerno ili ne, psihološki pripremaju domaću i inostranu javnost na potencijalnu secesiju. Kada se to desi, niko se neće iznenaditi šta to bi u BiH. Pitaće „zar to već nije odavno završeno". Ozbiljni autori i u SAD, koji razmišljaju mimo birokratije u Stejt departmentu, decenijama upozoravaju da je BiH podijeljena, nedovršena, neuspjela, promašena, propala, nemoguća država.

Obično  se kao kontraargument uzima da Srbi ne odlaze u Rusiju nego u Zapadnu Evropu. Da li to znači da su te pravoslavne, slovenske, kulturne, istorijske veze ipak više stvar tradicije i emocije, dok racionalni izbor ide drugim kolosijekom?    
- Zapadna Evropa nesumnjivo nudi viši materijalni standard i prirodno je da to privlači, posebno mlađe ljude. Ali to je relativna stvar. Rumuni i Bugari su ulazak u EU iskoristili da masovno emigriraju na Zapad, a ne da bi uživali u evropskim Rumuniji i Bugarskoj. Ali i britanski ljekari masovo odlaze u SAD jer su tamo ne samo bolje plate, nego i uslovi za profesionalno usavršavanje, a zamjenjuju ih ljekari iz zemalja Komonvelta, Indijci, Pakistanci i dr. Zatim, Njemačka je glavna adresa odlazaka naših ljudi jer ima ekspanzivnu privredu, potrebna joj je visokokvalifikovana radna snaga, dok je Rusija ima dovoljno. Međutim, kada se materijalno skuće, javljaju im se potrebe višeg nivoa, u kojim su tamo prikraćeni iako je među mladima i kod nas zavladala zapadna kultura.
Kažu da se „tamo živi bolje, a ovdje ljepše". Žale se da i u drugoj i trećoj generaciji ostaju auslanderi i kada god tamo zavlada kriza, poput pandemije, vraćaju se u stari kraj gdje se osjećaju kod kuće, sigurnije, svoji na svom, među svojima. Najzad, apsorbavanje mladih školovanih kadrova predstavlja još jedan oblik eksploatacije. Univerzitetsko školovanje u SAD i nekim evropskim zemljama mnogo košta, a od nas besplatno dobiju ljekare, inženjere, stomatologe.

Foto: Reuters/Fotoilustracija

Šta može povezati tri naroda, tri vjere, tri kulture u BiH? Postoji li vezivno tkivo koje može to može držati? I, u tom kontekstu, kako vidite rješenje srpskog pitanja i budućnost srpsko-bošnjačkih odnosa?
- Šta bi bilo to vezivno tkivo? Komšiluk? Nacionalno miješani brakovi? Vjekovni suživot?  Što se tiče komšiluka, iskustvo pokazuje da je inovjerni i drugonacionalni prvi susjed mogao da bude bolji oslonac u nevolji negoli brat, kum ili najbolji prijatelj jer žive negdje dalje. Ili, sasvim obrnuto, po život opasan jer potajno pamti neko zlodjelo predaka i godinama preko plota vreba priliku da uzvrati. Zatim, socijalizam je u BiH odnjegovao mit o masovnim nacionalno miješanim brakovima kao specifičnosti ove republike. Jedinstvena BiH je uoči građanskog rata branjena argumentom da će svako unutrašnje teritorijalno-etničko razgraničenje prolaziti kroz spavaće sobe i bračne krevete.
Možda je po nacionalnoj strukturi bilo logično da bude tako, ali statistika kazuje da je takvih brakova bilo više u Vojvodini, da ih van najvećih urbanih centara gotovo nije ni bilo, da su, recimo, brakovi između Muslimana i Hrvatica bili prava rijetkost, da je u Foči do rata, kao i danas postojao samo jedan jedini miješani brak. Najzad, i vjekovni suživot, kao argument za jedinstvenu BiH, krajnje je problematičan.  Istorija BiH mogla bi se napisati i kao istorija okupacija (osmanska, K und K, nacistička) koje je domaće stanovništvo koristilo za međusobne obračune po nacionalnom ključu, i više stradalo od zemljaka nego od stranaca.
Načelno gledajući, jedinstvena Bosna i integralna bosanska nacija, nisu loše rešenje. Mogla je to još pje  da bude i jedinstvena Jugoslavija  i integralno jugoslovenstvo.  Zašto da ne, ali nije. Jedini problem je što je nerealno, jer ga neće dva od tri naroda, odnosno, četiri od šest.  Pokazalo se u dva pokušaja da je to nemoguća misija. Jugoslaviju nisu htjeli Slovenci, Hrvati, Makedonci, kasnije ni Crnogorci, pa čak ni Muslimani kojima je u SFRJ priznata nacija. Da su svi, a ne samo Srbi, htjeli da budu Jugoslaveni, održala bi se Jugoslavija. Da svi, a ne samo Bošnjaci, hoće da budu Bosanci, ni BiH ne bi bila nemoguća misija. Međutim, svi ostali narodi u SFRJ htjeli su da od federalnih republika naprave samostalne države. Istovremeno, zamisite, nekom je palo na um da od „Jugoslavije u malom" napravi jedinstvenu državu. Hrvatima je i „velika Jugoslavija" sa Srbima bila tijesna, a Bosna, kao „Jugoslavija u malom", i još sa Muslimanima, trebalo je da im bude po mjeri, komotna!?
Benjamin Kalaj, Branko Mikulić i šest visokih predstavnika predano su radili na udaljavanju BiH od Srbije, te bosanskih muslimana, potonjih Bošnjaka, od Srba. Nisu uspjeli da naprave politički samoodrživu državu. No, zaista jesu uspjeli da razviju nevjerovatan antagonizam, da ne kažem mržnju između Bošnjaka i Srba, koja će se, nažalost, dugo i teško liječiti. Srebrenica je, recimo, instrumentalizovana u te svrhe i različite interpretacije te tragedije izgleda da su dugoročno sasvim dovoljne. Danas je jedino vezivno tkivo u BiH protektorat Vašingtona i Brisela. Podijeljeno društvo i nestabilna država su idealan materijal za spoljnu manipulaciju.

Retko smo kroz istoriju bili jedinstveni kao narod, da li je ova situacija pravi trenutak da se ujedinimo i da nama bude važan jedino srpski interes?
- To mi zvuči pomalo sebično. Treba da vodimo računa i o interesima prijatelja  ako želimo da i oni o našim vode računa. Ja sintagmu „Srpski svijet" razumijem kao nacionalno jedinstvo.  Zajednički  identitet, religija, istorija,  tradicija, mentalitet, običaji, obrasci ponašanja itd. jeste to što nas spaja i okuplja oko „matice". Srbi iz Bosne i Hercegovine bili su među istaknutim vođama i Prvog i Drugog srpskog ustanka. I Filip Višnjić, koji je to opjevao prekodrinski je Srbin. Kada je Austro-ugarska napala Srbiju, prisilno mobilisani Srbi su sa oružjem prelazili na drugu stranu fronta. Hercegovački pečalbari su se iz Amerike vraćali pravo u Srbiju i Crnu Goru da ih brane od okupatora. U NOB-u '41. dominirali su Srbi, ali ih je bilo relativno više iz BiH nego iz Srbije jer su u ustaškoj NDH bili izloženi istrebljenju. Četiri ocila u nacionalnom  grbu pozivaju na slogu kao uslov srpskog spasenja.
Odrastao sam u multietničkoj sredini i sjećam se da je i u socijalističkom periodu svaka od tri nacionalne strane smatrala da su one druge dve više homogenizovane. Srbi su smatrali da Hrvate ujedinjuje jaka Katolička crkva. Muslimane - polet mlade nacije. A oni su pak misili da je pomenuta deviza „Samo sloga Srbina spasava" dokaz srpske homogenosti, organizovanosti i navodne nadmoći, iako je za Srbe to imalo značenje vapaja za nikad dovoljnim  jedinstvom.
Na temu tih odnosa ima dobra anegdota sa zajedničkog groblja Bare gdje postoje odijeljene parcele za pravoslavne, katolike, muslimane, ateiste, a postavljene su amfiteatralno, tako da se vide još sa ulaza. Neki Musliman doveo oca iz provincije da posjete grob nekog rođaka, a ovaj čim je ušao zakuka „Vidiš li ti sinko koliko naših više umiru nego Latina i Vlaha".  O čemu se radilo? - Muslimana je u Sarajevu bilo najviše, pa ih je najviše i umiralo. Osim toga, na hrišćanskim grobovima je jedan krst kod uzglavlja, a na muslimanskim po dva nišana, kod uzglavlja i kod stopala.
Nismo mi manje jedinstveni od ostalih naroda na ovim prostorima, ali kod Srba koji su raspadom SFRJ, ostali od „matice" odvojeni granicama novih država postoji posebna osjetljivost na te srpsko-srpske veze i čim se prorijede susreti Dodik-Vučić sumnja se na ozbiljan raskol. Pokojni Predrag Radić, bivši gradonačelnik Banjaluke, pričao je kako ga je otac ispratio na studije u Beograd riječima: „Pazi, sine, kada bi oni nas voljeli koliko mi volimo njih, gdje bi nam bio kraj!".

Foto: Tanjug/Fotoilustracija

Može se reći da su sred brojnih podjela i sukoba u svijetu i kod nas, svi jedino saglasni u tome da „poslije rata u Ukrajini ništa više neće biti isto".  Da li se slažete sa takvom ocjenom?
- To da „ništa više neće biti isto" shvatam više kao metaforu jer govorili smo „više ništa neće biti isto" i povodom  11. septembra, i povodom sloma na Volt Stritu, i povodom pandemije, a ipak je mnogo toga ostalo isto. Dakle, nije da „neće ništa ostati isto", nego „neće ostati sve isto". EU će proći antiruska histerija, pribraće se i presabrati da su, poslije Ukrajine, evropske zemlje najveća žrtva američke politike.  Francuska i Njemačka, koje su osnivačka osovina i najmoćnije države EU, okupiće oko sebe jedan broj članica, poput Mađarske, koje će uprkos Americi sačuvati energetske mostove prema Rusiji, a onda i popravljati porušene. SAD će se uklopiti u multipolarni svijet u kome neće biti jedina supersila. Stabilizovaće odnose sa Kinom jer će morati da se okrenu unutrašnjima problemima.  Više neće moći da štampaju brda dolara bez pokrića, a više neće pomoći priča da je za to kriv Putin jer je rublju oslonio na zlatnu podlogu. Bajden je već najavio: „Prošlo je vrijeme prosperiteta, nalazimo se ponovo u vihoru istorije". A valja imati u vidu da su SAD melting-pot rasa, vjera, nacija, koji ne integriše nacionalizam i patriotizam,  nego ekonomski prosperitet. Ne vjerujem da će izazvati treći svjetski rat, jer bi, za razliku od dva prethodna, u ovom ratu front obuhvatao i teritoriju SAD

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.